Алкохоличарка Мима

Или: ако су Срби и Немци, некада, заједно славили Светог Германа, значи ли то да се Швабе данас тога стиде па то крију као змија ноге

Таман сам мало одахнуо од избеглица, кад, за Светог Германа, а тад је, јелда, и рођендан друга Тита, аутобусом сомборског Север транса стиже у мој комшилук, у дивљанско дечје одмаралиште из Ниша, екипа младих несташних Авганистанаца! И питам се, ако су мом Алеку толико прирасли уз срце, нека их прими у његовом винском подруму у Јајинцима...

Него, чуј, Свети Герман и друг Тито славе се у исти дан!? Да ли је могуће да су јудеомасони све староверске славе „премрежили“хришћанским, па и комунистичким празницима? Е, сад, о томе нисам никад разговарао са другом Титом, а био сам, два-три пута, у његовој близини. Али, зато, по старе дане, о томе разговарам са Светим Германом Громовником, и то на српском и он се са мном слаже, а хоће и да ми учини. У више наврата, скренуо је мајске кише од Видова ка Бабушници да би ми дунђери, што пре, Нојеву лађу завршили...

К. Г. Јунг, мој гуру из Швице, латио се занимљиве слагалице: „То што Срби, поред старозаветног Светог Илије, славе и Светог Германа, аријевског бога громова, јасно сведочи о томе да су Срби и Немци некад била сродна племена која су славила исте богове. И док су Немци, примањем католичанства, те аријевске богове заборавили, Срби се, ево, још увек сећају Светог Германа са којим ти, и дан-данас, разговараш на српском. А Србији ће сванути тек када твој Алек, у Бриселу, и Бону, почне да се Европи обраћа на српском, и сви би га разумели. Јер, стара народна пословица каже: ’Говори српски па да те цео свет разуме!’ Ето, овом приликом, толико од мене о српском питању!“

Седим у авлији Микија Лулета, поред Мокранског врела. Пије се кафа и ракија, а Мики Луле ми са интернета чита како нисам једини који тврди да је Троја била на ушћу Саве у Дунав. Е, сад, Илија Погорелица сматра да је Троја била на тромеђи Рушња, Рипња и Липовачке шуме. Док Влада Павлов верује да је Троја била на Авали, тачније, тамо где је некада био средњовековни град Жрново који је срушио краљ Александар по налогу вајара Ивана Мештровића, иначе, масонског главешине. Он је и дигао споменик Незнаном јунаку да би се, занавек, сакрила истина да је на том месту, по мени, био храм тројанског краља Пријама. Али, та тројанска тема за мене је одавно завршена, и нека се сада ови млађи дунавском Тројом баве...

Кад, гле, шамлици са ракијом прилази Мима. А то је једно мило женско јагње које је, захваљујући Милету Лулету, преживело Ђурђевдан. И њушка радознала Мима моју чашицу са ракијом, устеже се, па лизне те се сва стресе. А онда, нећете веровати, испразни чашицу! Сипам себи ракију, кад Мима, опет, испразни чашицу. И тако, `ајде, и трећи и четврти пут!? Ту укинемо Мими ракију, а она, сва бесна, отетура се и почне да пасе Микијеве малине...

Згранут призором, почнем да размишљам: да ли би и моју Тару могао да намамим на ракију и да је трајно вежем за Видово? Јер, овако, Тара само долети, изнебуха, са Дивљанског језера, поједе пола киле гранула, и одмах се враћа нишким пецарошима и викендашима. Притом, Тара не зна колико то зна да боли када ме остави, тако грубо, поред лигештула и балона Николиног вина.

Ту моја Црна почне да ми звоца: „Зар је мало што морам да трпим Биљу и Тару, него си сада пригрлио и алкохоличарку Миму? А како си мека срца, ти ћеш, на крају, примити и Авганистанце на Нојеву барку!“