Важно је гласати за живот
ЛИЧНИ СТАВ: САНДА САВИЋ
Иако волимо да мислимо да смо бољи и хуманији од других, на листи од 139 земаља, Србија је по Светском индексу индивидуалне филантропије тек на 132. месту, а то говори да морамо да будемо и хуманији и солидарнији
Једног човека веома сам ценила и зато што сам живела у уверењу да је увек био на исправној страни, односно да будем објективна, на страни оних вредности које сам лично доживљавала исправним. Истог човека престала сам да ценим када сам схватила да заправо пречесто није био присутан баш онда када је било потребно отворено рећи и образложити свој став, онда када је неко „за“или „против“одлучивало о важним питањима. Било је једноставније, што би рекли клинци, „правити се мртав“, односно још лакше - некако баш тада - не бити ту.
То што је некоме лакше да не искаже свој став, не значи, међутим, да је тако боље. Осим што сматрам да увек треба бранити човеково право на мишљење и његово слободно изражавање, залажем се и за охрабривање људи да то своје право искористе.
У одређеним ситуацијама, сматрам да то право на мишљење представља и обавезу да се искористи – да је нужно отворено, јасно и аргументовано рећи свој став. По мом мишљењу таквих ситуација је много, иако нису баш све од животне важности.
Доношење новог закона о пресађивању људских органа (трансплантацији), који уводи претпостављану сагласност за донирање органа, представља ситуацију од
које директно и у најбуквалнијем смислу зависе животи људи. Он је коначно упућен у Скупштину Србије и зато сматрам својом обавезом да том закону и у овој прилици дам пуну подршку, знајући да је подједнако важно наставити ширење релевантних информација о овој теми које ће и другим људима помоћи да свој став формирају на бази чињеница.
Ми волимо да мислимо да смо бољи од других, да смо веома паметан и хуман народ. Ја заправо желим да верујем и да јесмо, иако многи подаци то демантују. На листи од 139 земаља, Србија је по Светском индексу индивидуалне филантропије на 132. месту. Уз многе друге ствари, то ипак говори и о томе да много више морамо да радимо на изградњи позитивних вредности, на неговању хуманости и солидарности.
Зато бих волела да и они који скривени маркетинг препознају у искреном залагању великих компанија и хиљада њихових запослених да конкретним делима покажу колико су им важни животи других, сада и сами учине више на информисању и едукацији грађана о важности донирања органа.
Лично ћу таквим напорима увек одати признање, а срећна сам што радим у компанији која хуманости придаје велики значај, а зна и да награди туђе напоре. Ми у Хемофарму смо уверени да примере добре праксе и доброчинство исказано конкретним делима треба неговати. Срећни смо што је Хемофарм фондација, и у том смислу, своје речи потврдила делом, уводећи поводом 25 година свог постојања и Награду за изузетност, којом жели да ода признање и пружи конкретну подршку онима који наше друштво чине бољим.
Није добро да људи о важним стварима мисле тек онда када им је лоше и да муку препознају тек кад је њихова.
Ако сте се икад нашли у ситуацији да сте ви сами или је неко вама близак болестан, знате колико се бојите кад зазвони телефон. Нисте сигурни какве вести стижу.
У Србији, међутим, велики број људи чека позив. Најважнији позив у животу. Онај који ће им саопштити да је неко донирао орган који њима спасава живот, јер обезбеђује могућност трансплантације. Неки од њих, нажалост, не дочекају трансплантацију, а само 10-ак посто пацијената годишње оде на ту животно важну операцију. Да би се она догодила неопходан је донор и, у свакој појединачној ситуацији, 100 стручњака који учествују у процесу трансплантације. Према званичним подацима, тренутно 750 пацијената чека на трансплантацију бубрега, 41 јетре, а 39 срца.
Кроз кампању Хемофарм фондације „Најважнији позив у животу“
моје колеге и ја упознали смо многе од тих пацијената, али и лекара. Осетили смо сву њихову бригу, стрепњу, наду и трку са временом. Делили смо тугу и бол због недобијених битака, али и неописиву срећу због живота који је након успешних трансплантација добио нову шансу. Заједно са хиљадама јавности познатих и непознатих људи који су потписали донорске картице делили смо и делимо наду.
Веома сам поносна што је међу тим потписницима донорских картица и велики број запослених у Хемофарму. Они су свим срцем подржали кампању „Најважнији позив“, у којој смо били партнер Министарству здравља Републике Србије и што је она дала значајне резултате. Бројне награде које смо поводом ове кампање добили радују нас јер доказују да многи препознају и вреднују наш напор и доброчинство, али наше истинско задовољство представљају пре свега конкретни резултати – чињеница да је број донора значајно повећан, самим тим и трансплантација, да је Србија прогласила 6. јун за национални дан донора и да је коначно у Скупштину Србије упућен нови закон који предвиђа подразумевано донорство.
Сада сви заједно морамо радити на информисању грађана, ширењу информација које су од изузетног значаја за разумевање ове теме, за разбијање неоснованог страха и предрасуда и за побољшање стања у области трансплантације у Србији.
Људи много тога не знају, а незнање изазива предрасуде и страх. Страх, пак, опредељује понашање људи. Зато у Србији умиру људи које бисмо могли да спасимо. Да се то не би дешавало, грађани Србије треба да знају да су 16 пута веће шансе да им затреба туђи орган него да њихови донирани органи буду употребљени за трансплантацију, да један донор може да спаси животе чак осам људи и да цркве свих вероисповести подржавају донорство јер га сматрају посмртним доброчинством и изразом љубави према другом.
Такође, поред тога што трансплантација органа обезбеђује дужи живот пацијента и бољи квалитет живота, на тај начин се и штеди новац који може бити усмерен на лечење других људи. Примера ради, пацијент на дијализи кошта здравствени систем годишње око 25.000 евра, док стабилан трансплантирани болесник кошта мање од 5.000 евра годишње. То значи да би исти новац који се сада троши на дијализу једног пацијента, значио обезбеђено финансирање за терапију петоро људи којима је трансплантиран бубрег.
Ми имамо врхунске тимове лекара који обављају и најтеже трансплантације. Повећање броја донора учлањује нас у светску породицу трансплантације што шансе за живот многих додатно повећава. Али да би Србија то постигла мора да има макар 10 донора на милион становника, а тренутно – након рекордног повећања, има 5,5 донора на милион становника.
Чињенице указују и да све земље у којима је далеко боља ситуација у области трансплантације имају законе који предвиђају подразумевано донорство. Таква је и Хрватска, која са Шпанијом дели прво место по броју трансплантација на годишњем нивоу. Поређења ради у Србији се сада обави пет пута мање трансплантација него у Хрватској у којој се годишње у просеку обави 450 оваквих операција. То је постигла захваљујући закону о претпостављеном донорству, али и доброј организацији програма, јакој медијској кампањи и доброј прихваћености програма на националном нивоу.
Уосталом, претпостављена сагласност и даље не значи да морате бити донор органа. Свако може да се изјасни да неће да буде донор, а право да не дозволи сагласност и даље има породица. Разлика, коју они који се буне и не познајући суштину не желе ни да уоче је међутим, веома важна. Нови закон претпоставља да желите да искористите могућност да онда када вама то већ не значи ништа, некоме другом подарите живот. Закон вам, поштујући људска права, дозвољава и да то не желите, али вас нагони да о томе макар размислите. Та битна разлика у односу на садашње стање можда ће вас подстаћи да боље чујете и лекаре и друге стручњаке, али и пацијенте, оне којима од те ваше сагласности зависе животи.
У Србији велики број људи чека најважнији позив у животу, да чују да им је неко донирао орган који им спасава живот. Нажалост, тек сваки десети пацијент годишње дочека трансплантацију