Одлазак принца бола
IN MEMORIAM Синан не приповеда своја осећања post festum, нити их преживљава док пева; он јесте своја песма у часу док је исповеда, он сâм јесте разлог и покриће за песму
Да није било ЈНА и војне обавезе, тешко да би, средином осамдесетих година 20. века, момци из већих градова социјалистичке домовине, задојени новим таласом, слушали песме Синана Сакића. Као што каже Брацо Димитријевић у филму о Плавом оркестру – „Ко није служио војску, не зна у којој је земљи живио, а ко не прати Евровизију, не зна шта је Европа“.
Наоружанa припадајућом младеначком ароганцијом, лишенa озбиљнијих социјалних сазнања, југословенска хаусторчад имала је свој први прави reality check: постоје млади људи који уистину слушају новокомпоновану народну музику, без одмака, без campa, без ироније. У сезони Live Aid-a и Чернобиља, нису, међутим, ни слутили да се заувек учвршћује један култ који није култ Џонија Штулића, мада му је, на известан начин, сродан. Године 1985, наиме, изашао је албум Реци све жеље Синана Сакића и Јужног ветра, а већ следеће – Пусти ме да живим, истог извођача у истој продукцији.
Уху несклоном пастирском року, том амалгаму лоше посуђених поетских слика и псеудонародне лирике, другоразредне британске хард-рок тутњаве и вокалног манира ближег народњацима него рокенролу, али уху
увелико уроњеном у радове Холгера Цукаја (Persian Love, 1979) или Дејвида Бирна и Брајена Ина (My Life In The Bush Of Ghosts, 1981), у којима се оријентални вокали и инструменти у својеврсној монажи атракција спајају са западном поп-традицијом и тада надирућом електроником, било је необично да оно што чује на та два албума Синана Сакића као да не припада уобичајеном арсеналу народњачког музичког и текстуалног израза. Да не буде забуне, све је било ту: и терор прекомерне секунде, и оријентални трилери, и непарни римтови, и предвидиве хармонске прогресије срачунате на мелодраматичну експлозију у рефрену, баш као и невеште сторије о несрећним љубавима. Све исто, но, ипак, посве друкчије од других.
У гласу Синана Сакића, у његовом начину певања, а пре и после свега у потпуној вери у емоционалну тежину оног о чему пева, находи се један други амалгам, смеса истине и бола у непосредном облику. Синан, наиме, не приповеда своја осећања post festum, нити их пак преживљава док пева; он јесте своја песма у часу док је исповеда, он сâм јесте разлог и покриће за песму. И ма како невешта била и ма како је лако било отписати површном нехајношћу културрасизма,
или је, с друге стране, прихватити с покровитељско-колонијалним интелектуалним егзотизмом, та песма, та вечита једна песма коју пева Синан Сакић, није ништа друго до – сушта истина, колико чулна, толико и болна.
Због те истинитости, а које је у својој баналности углавном лишена популарна музика, упркос полуаматерској продукцији, унаточ готово немогућим музичким спојевима, без потребе за вишком презентације, без икаквих манипулативних стратегија – Синан погађа масовну емоционалност. Отуд беше довољно да постави понеки банер, на Зеленом венцу и код Богословије, тим стециштима светова више него саобраћајним чворовима, па да препуни Таш у ноћи финала Лиге шампиона 2017. Тако нешто могао је можда још само Џони Штулић. Синану Сакићу није била потребна свеприсутност, нису му били потребни шоу-програми или спектакли на концертима, као што му ништа не може додати или одузети било каква социо-културолошка анализа феномена, баш као ни писање жуте штампе о његовом животу. Довољно је чути Певај ми о њој. Аларахметиле.