Теслин торањ
Или: ако за убиство једног мрава може да се добије 40 дана затвора, зашто је онда за шумског пужа казна 33,3 пута блажа
Уопште ми нису јасни ови такозвани теслијанци који упорно крију да је Никола Тесла, после тридесетједносатне посете Београду, 1. јуна 1892. године, отишао на југ Србије, тачније у Мокру и Сићево. У престоници је, код краља Милана, прошао као бос по трњу, а сићевачки и мокрански радикали дали су му, ипак, скромне добровољне прилоге за његова истраживања. И то је Теслу, и те како, гануло, па су прве хидроцентралице изграђене, управо, у Мокри и Сићеву.
Али, јокац, брале, то се не признаје! Слушам у Видову на транзисторчету како извесна Милица Кресоја из Центра за истраживања научног наслеђа Николе Тесле понавља нетачну причу да је прва хидроцентрала прорадила у Титовом Ужицу. А још је, пре онолико година, телевизијски водитељ Оливер Млакар, у загребачкој „Квискотеци“лепо рекао да је прва хидроцентралица изграђена у Мокри изнад Беле Паланке!
И шта још каже госпоја Милица? Залаже се да се, на Новом Београду, подигне реплика Теслиног торња који је, бајдвеј, био висок 56 метара, а срушен је 1917. године из „конкурентских разлога“. Госпоја Кресоја се жали да је Синиша Мали обећао изградњу реплике Теслиног торња, али, он сада има преча посла. Као министар финансија треба да створи „златно доба“Србије!? Ах, мој Алек, некад заиста не зна шта прича, а да га нико не бије по ушима.
К. Г. Јунг, мој гуру из Швице, на све ово, збија пошалице: „Ако Горан Весић постане градоначелник, он ће, без двојбе, подићи реплику Теслиног торња и то да буде двоструко виша од оригинала, а можда буде и озвучена као фонтана на Славији. Можда би тог часа, заиста почело ’златно доба’ Србије.“
Чврљим се го голцијат, на лигештулу, на Непобедивом сунцу, пијући Николино вино, а по мени гамижу лептири, бубамаре, дивље пчелице, те и мрави. И један ме од њих, баш, ујео, да простите, за лево мудо, и, то ме толико снажно заболело да сам га треснуо шаком, спљискао, начисто. А чујем, ако убијеш мрава следи ти казна од 40.000 динара или 40 дана затвора. Ако, пак, згазиш пужа то те, бајо, кошта само 1.200 динара!? И како ли је вајни законодавац проценио да живот мрава вреди 33,3 пута више од живота пужа?
Задремам у лигештулу, на подневној жези, и усним страшан сан! Јури ме буљук Шиптара, те бежим главом без обзира, преко ливада, нехотице, газећи мравињаке! И, цап, хвата ме наша жандармерија и спроводи ме, директно, у Палату правде да ми се суди. Као, шатро, погазио сам сто хиљада мрава, а за то следује робија од сто и више година! Пробудим се у зноју лица свог, а на уво ми дахће кучка Тара, тек приспела, по врућини, са Дивљанског језера и, опет, у пратњи неке сеоске џукеле. Дам јој пола киле гранула, а она вртка репом и зобље грануле. И, гле, према њој више не гајим никаква осећања; нити се обрадујем када дође, нити ми је жао кад оде...
Сунце почне да пада ка запада ка Нишу, ка Риму и решим да наберем мајчину душицу за моју Биљу. Али, све пазим да не нагазим неког мрава јер чекала би ме, брале, тешка робија. Ту се сетим да будистички свештеници на ножне палчеве везују прапорце да би упозоравали шумске животињице да им се склањају са стазе. Али, где да нађем, брате, прапорце?
Моја Црна је, пак, много практичнија: „Их, када би се реплика Теслиног торња подигла, овде, у Видову и да на врху направиш опсерваторију и да из ње, уопште, не силазиш, те да разговараш само са звездама и да се више не мешаш ни са људима, ни са мравима! То би за тебе, веруј ми, било право решење!“