ВЛАДИМИР СТАМЕНКОВИЋ
IN MEMORIAM
Био је и критичар и професор драматургије и то на трећој години када студенти пишу своје прве оригиналне целовечерње комаде и изучавају драмске поетике романтизма и натурализма
Поуздано тврдим да је и у светским оквирима било веома мало оваквих случајева, а у нашим их извесно није било: да један позоришни критичар објављује текстове скоро пола века у истом медију. За добре познаваоце домаћег позоришта и медија довољно је изнети само овај податак да би се знало о ком аутору и ком медију је реч: о Владимиру Стаменковићу (1928-2018), вишедеценијском позоришном критичару НИН-а.
Овај фасцинантан податак, вредан најдубљег поштовања, говори много о личности Владимира Стаменковића, а превасходно о његовој грађанској постојаности, истрајности, просветитељском осећању обавезе и мисије. Иако је, чини се, његов однос према друштву и животу био обележен меланхолијом, сумњом, чак осећањем бесмисла и беспомоћности, он је, као прави грађански интелектуалац, веровао да је његов задатак да не посустане у ономе што је себи одредио као мисију, чему је посветио цео професионални живот, у чему се непрекидно усавршавао и развијао и као стручњак и као човек: мудром, зналачком, осетљивом, радозналом и недогматском промишљању уметности позоришта.
Владимир Стаменковић није био само позоришни критичар, био је и дугогодишњи професор на катедри Драматургије на Факултету драмских уметности у Београду и то на трећој години када студенти пишу своје прве оригиналне целовечерње комаде, док с друге стране изучавају драмске поетике романтизма и натурализма. Оба ова податка су битна за разумевање опсега и значаја дела Владимира Стаменковића. Пре свега, као неко ко се први пут сретао с првим „озбиљним“радовима будућих, потенцијалних драмских писаца, имао је утицај не само на њихово уметничко обликовање већ и на професионално „поринуће“, онда када би се десили ретки, те због тога још драгоценији блескови младих талената. Добро је познато да је управо Стаменковић имао битну улога у професионалном дебију Душана Ковачевића.
Ипак, дубоко верујем да је његово проучавање поетика романтизма оно што, на симболичком плану, понајпре одређује личност и дело овог великог критичара. Као прави романтичар, не и романтик, Стаменковић је био суштински, аутентично и искрено отворен - а што је на први поглед било у потпуној супротности с његовом уздржаном, строгом, уредном и отменом појавом и наступом - за све што је ново и оригинално. Његов основни покретач није био порив - а што је веома чест случај у професији критичара - да дела која анализира потврђује, те процењује кроз призму својих естетских, идеолошких и мисаоних назора, већ да их посматра из њих самих. Управо због тога је Стаменковић, уз Мухарема Первића, био несумњиво најзначајнији критичар Битефа у првим деценијама његовог постојања. Његове критике о представама с Битефа обједињене су у две обимне књиге које су данас
најзначајнији извор за проучавање овог фестивала. Ни наши, али ни светски критичари нису имали, шездесетих и седамдесетих година 20. века, уметничке и теоријске репере за анализу тадашње авангарде, био то амерички Ливинг театар или дело пољског редитеља Јежија Гротовског. Зато је фасцинантно и изазива дубоко поштовање с каквим је осећајем и разумевањем Стаменковић прилазио овим представама, што га је уписало, без икаквог претеривања, у светски врх критичког промишљања позоришне авангарде овог доба. Данас су његове критике о представама приказаним на Битефу не само незаобилазни историјски извор о фестивалу и, генерално, савременим позоришним тенденцијама, већ и пример нечега што данас називамо „отелотворена критика“. То није она традиционална критика која, као глас без тела, одозго, с наводне објективне дистанце прилази театарском делу, већ она која полази од личног духовног, телесног и мисаоног доживљаја извођачке ситуације и која је, по савременим теоретичарима, много важније сведочанство конкретне извођачке ситуације.
Оваква отвореност и интересовање Владимира Стаменковића за новум у позоришту може да се посматра и у ширем контексту. Уз његово дело и као позоришног критичара, али и као уметничког директора Стеријиног позорја крајем седамдесетих година 20. века, често се везује одредница „политичко позориште“, односно сматра се да је подржавао и афирмисао позориште које критички промишља друштво. То је извесно тачна тврдња, али не и свеобухватна. Стаменковића није интересовало политичко позориште по себи, он је само сматрао да ова уметност треба и мора да буде релевантна за друштво или, још шире, да нас се тиче, да нам је битна као грађанима одређене заједнице у одређеном историјском времену. Ако би у само једну реченицу морао да стане професионални кредо Владимира Стаменковића, професора драматургије и позоришног критичара, он би гласио баш тако - позориште мора да нас се тиче.