ОТЕРАЛИ СУ МЕ МРЖЊА И ФАШИЗАМ
Мира Фурлан, глумица
Поносна сам на своју мањинску позицију. Не желим и никад нисам желела бити владајућа већина. Никад ме нису привлачили власт, моћ, снага. Како се сви ти гадови на власти усуђују само грабити и грабити и не видети људску патњу око себе? Одакле им право? Али не смемо се жалити. Нема ништа без жртве. Без ризика. Без спремности на самоодрицање
Ништа се није променило. Од дана када смо Миру и Горана испратили на аеродром, пре више од две деценије, наши разговори су наставци оних истих које смо започели у њиховом изнајмљеном стану код Бајлонијеве пијаце 1987. године. Свеједно да ли се дописујемо или усијавамо телефонске слушалице, или разговарамо лицем у лице. Овог пута је Мира одговарала на моја питања мејлом из Индије. Уверавам читаоце да би све било исто и да је стајала поред мене док јој кувам супицу. Подсећам те на део из твог ауторског текста непосредно после доласка Трампа на чело Америке. Писала си га неколико дана пред повратак у ЛА, са свешћу да ће те на аеродрому уместо Обаминог, дочекати Трампов портрет.
Смрт идеје је као смрт човјека. Непрежаљива. Пред нашим очима је умрла идеја о Америци као земљи слободе и равноправности. Како да живимо без те идеје? Та је идеја, ако већ не сама Америка, била годинама наше уточиште, наша нада, наше упориште. Можда наша задња илузија. И зато ћу је пробати обранити. Кад с коферима будем пролазила поред нове наранчасте слике, нећу је погледати. Погнут ћу главу и само проћи. Гледат ћу своја посла. С мислима на Волтера, кренут ћу обрађивати свој врт. Рећи ћу себи: „И то ће проћи“. Као што пролази све. То је оно што ми знамо, а наранчасти пајац не зна. Он није читао Волтера.
Да ли ти је успео пројекат - „гледаћу своја посла и чекаћу да прође?“
Као што смо већ научили, такви пројекти ријетко успијевају. Како да човјек не види то што се око њега догађа? Како да га то не узнемири? Како да се не осјети крив према свијету и према самом себи ако на неправде не реагира, макар у свом малом кругу? Имам срећу (у несрећи) да о догађајима у Америци и свијету могу расправљати са својим студентима.
Да ли је илузија мисао да су уметнички факултети место где се такви разговори не воде?
Политика се, баш као и пре двадесет година код нас, врло директно умијешала у све наше животе. Оно што је можда донекле утјешно јесте чињеница да у току свог рада у школи још никада нисам срела ниједног симпатизера нове администрације. То би требало у човјеково срце улити барем мало наде. Већина студената није из Америке и одједном су им логистичке ствари постале комплициране, од виза до финанцијске помоћи за стране студенте. Све се промијенило и дјеца то добро виде. Ни амерички студенти немају симпатија за Трампа и његову дружину. И сама школа је у проблему: број интернационалних студената се драстично смањио откад су Trump & co на власти.
Код нас двадесет година постоји феномен да никo никада није срео никога ко је признавао да гласа за Милошевића, Вучића… Да ли је у Америци исти тренд?
Оно што је, мислим, занимљиво овога часа у Америци је нагло политичко освјештавање становништва. То је добар аспект Трампа. Он је толико прозиран, толико очигледан, да се просјечни становник Америке више не може правити као да не види о чему се ради. Он/она нема права, нема привилегију да га све то „не занима“. Јер сад му је коначно јасно да му се дословно ради о глави. Одједном људи као да су прогледали; штампају се књиге о фашизму, приручници за борбу против фашизма, извикују се пароле „No Trump, no KKK, no fascist USA“. Све ми се то чини позитивним.
Заједно смо излазиле на протесте 1991. Да ли још верујеш у смисао уличних протеста?
Ја потпуно и без остатка вјерујем у ненасиље као једину опцију. (Ове реченице, занимљиво, пишем из земље Гандија који је као главни принцип живота и политичког активизма поставио принцип ненасиља (ахимса). Други мој „херој“је Мартин Лутер Кинг који је рекао: „Или ненасиље или потпуно уништење људске расе“. Каква горка иронија да су обојица завршили као жртве насиља!
Била сам у Лос Анђелесу на неколико „маршева“, за женска права, за „право на живот“… (Еј! Дотле смо дошли! Морамо на улице, сви ми, не само Американци, да тражимо право на сам живот!). Стотине хиљада људи који схваћају о чему се ради, који више не пристају на превару. Један од главних повика на тим демонстрацијама је увијек „Vote them out!“Да ли ће тај пројект успјети? Не знам. Нисам сигурна. Али се надам. Што нам друго преостаје?
Да ли разумеш чуђење оних који се питају: „А шта њој треба да се бави политиком“?
О да, добро знам те људе. Ту су они исти људи (мушкарци углавном) који женама кроје репродуктивна права, који сматрају да су жене ту да ЊИМА рађају дјецу, по могућности синове. То су они исти који су нам свима прилијепили националне етикете на чела и којима је главни циљ укинути свима нама могућност избора, дакле отети нам једино што имамо – простор личне слободе. То су они исти људи који су нашу бившу земљу повели у крвави рат, све под паролом патриотизма. Они исти људи који сматрају неке
Како да човек не види то што се око њега догађа? Како да га то не узнемири? Како да се не осети крив ако на неправде не реагује. Није ли задатак сваког од нас да се у свом малом оквиру боримо да тај свет и то друштво буду бољи и праведнији
народе вриједнијим од других па су отворени, ако већ не ентузијастични, према идеји уништавања оних мање вриједних. То су људи подјела и насиља. То нису моји људи.
Да ли ти имаш осећај да се бавиш политиком?
На који се ја то начин „бавим“политиком? Ја живим у овом свијету, у овом или оном друштву. Није ли моја задаћа да се у свом малом оквиру борим да тај свијет и то друштво буду бољи и праведнији? Није ли то идеја? Није ли то задаћа сваког од нас? Не би ли то требала бити наша људска, не само грађанска дужност?
Да ли се сећаш кад си почела да осећаш да је то твој задатак?
У вријеме одрастања нисам ни на који начин била „политички освјештена“. У социјализму (и то је његова огромна мана) били смо уљуљкани у статус кво који смо тихо презирали, трудећи се да што мање судјелујемо јер смо свако судјеловање схваћали као колаборацију с аутократским, корумпираним властима. А онда је дошао рат. И ја сам одједном постала црвена застава за националистичке бикове. Дакле, нисам се ја из неког мистериозног разлога пожељела бавити политиком. Она се из неког мистериозног разлога пожељела позабавити мноме.
Којим аргументима се служе они који не спадају у „те људе“, а налазе начин да се изолују?
Цинични су. Напросто не желе знати нити судјеловати. Иритира их такозвани политички ангажман. Не вјерују у то да је промјена могућа. Не знам јесу ли због тога здравији и сретнији. И не знам је ли цинизам највиша мудрост кад је ријеч о политици. Или је „наивна“нада у могућност промјене ипак једино што свијет покреће напријед.
Шта је био смисао твог бекства ако до данашњег дана ниси променила навику да сваког јутра погледаш шта има ново и грозно у Загребу или у Београду?
Али ја баш ништа од тога не радим. НИШТА! Не знам како изгледају политичари. Не читам новине, не гледам телевизију ни онда кад сам у „старом крају“. Потрошила сам своје капацитете за ЊИХ. Али, да, предано читам Пешчаник. Читам и уживам у свакој реченици Виктора Иванчића. У свакој ријечи Хени Ерцег. То су једини моји извори. И, наравно, она шачица преосталих мојих пријатеља разасутих диљем бивше домовине.
Ако би имала право да изговориш највише три речи да би незнанцу рекла шта или ко те је отерао из твоје земље - шта би рекла?
Хм…. Мржња. Фашизам. Мизогинија.
Да ли смо сведоци да ништа од тога није прошло? Да нам живот пролази у томе што покушавамо да тежином својих леђа задржимо врата ормана пуног зла да се испочетка потпуно не развале?
Дивно си то рекла. Тако тужно. Тако точно. Али не смијемо се жалити. Погледај Гандија из чије земље ово пишем. Нема ништа без жртве. Без ризика. Без спремности на самоодрицање. Ганди, баш као и Мартин Лутер Кинг, положили су своје животе на врата тог орма-
Огромна већина света данас живи у условима ропства а да се нико око тога претерано не узнемирује. Чини ми се да је бит проблема потпуно одсуство суосећања за друга људска бића
ра. И опет ништа, чини се човјеку. Потпуно обесхрабрујућа помисао. У Индији гледам сву ту незамисливу раскош нових индијских тајкуна и бивших принчева који су, противно идејама Гандија, Индире и Нехруа, успјели задржати све своје богатство. Гледам исто тако незамисливу биједу на улицама градова. Свијет изгледа управо супротно од свих идеја за које је Ганди погинуо.
Шта би био наук ове твоје приче, изузев да ништа осим гледања свог најличнијег послића нема смисла?
Од повијести учимо само то да од повијести не учимо ништа. Ужасна је, апсолутно ужасна помисао да, без обзира на све те неизмјерне жртве многих људи током повијести (пада ми на памет њемачки свећеник Bonhoeffer за вријеме нациста у Њемачкој, и безбројни други за које никада нећемо
знати), свијет упорно остаје исти и бјесомучно срља у пропаст. Можда се ништа не да промијенити и можда је та борба против врата ормара унапријед изгубљена. Тако се чини. Али то нам не даје оправдање за шутњу пред неправдом. Зар не? Или сам потпуно у криву?
Какав је твој осећај?
Не знам. Али знам да не могу поднијети уобичајени став: тако је увијек било, зашто се дакле бунити? Да, тако је увијек било. Али дај да не буде и даље тако! Дај да убацимо свој новчић у црну рупу без дна! И да – најтежи задатак! - не очекујмо славу и похвалу због тога. Напротив, будимо спремни на ударац. Такав је мој - не бих рекла став, него напросто осјећај мог цијелог бића. Ја од тог осјећаја властите одговорности једноставно не могу побјећи. На своју штету, углавном.
Шта је смисао слободе говора без икаквог утицаја?
Давање масама илузије да имају моћ, да су релевантни, да постоје. Исто вриједи и за мањинска права која већина на власти баца изглaдњелим мањинским јадницима као мрвице са свог стола и тако их држи под контролом. Исто је и са самим системом демокрације у свијету у којем се гласови купују новцем, па је дакле само новац тај који има стварну „слободу говора“. Такав став је пред неку годину и озакоњен од највишег америчког суда (одлуком иронично названом „Citizens United“!). Ту, наравно, престаје демокрација какву су замислили Грци прије 3.000 година. Ту почиње неки други систем који је управо у супротности са системом демокрације. У њему већ живимо.
Да ли су наше вишедеценијске приче о „помирењу“заправо узалудне, јер: испада да на помирењу инсистирају само они који се никада нису ни „завађали“. „Мире“се и „сусрећу“они који се ништа не питају, а да су се питали никад се не би ни раздвајали?
Што се тиче „помирења“између „завађених“нација, ни у томе не могу судјеловати јер нисам судјеловала ни у „завађању“. Бојим се да ће они који су сад у новој љубави опет бити спремни за нову не-љубав кад им за то стигне наредба одозго. Презирем идеју о „националном помирењу“, тако драгу фашистима у нашим крајевима. Није то никаква оригинална идеја ових простора. И Франко је дао заједно закопати Шпањолце који су се борили на супротним странама. Ради се о изједначавању кривње, старом популарном спорту који служи креирању нове повијести, оне која одговара тренутној власти. Таква врста помирења уздиже нацију изнад политичког става, што је само по себи фашистоидно.
Да ли те обесхрабрује чињеница да бих могла да нађем наша писма од пре две деценије у којима смо вртеле ову исту причу?
Године иду и ништа се не мијења. Ми говоримо исто 25 година а да нитко ништа не чује. То је апсолутно депримирајуће. Ти ме питаш о „бављењу“политиком. Моје бављење том дисциплином састоји се у томе да у оваквим и сличним приликама
напишем неколико реченица о свијету у којем живим. Врло сам далеко од било каквог озбиљног политичког активизма. И ја сам заправо одустала. И мене су ушуткали, гурнули на маргину. И ја осјећам да напросто више нема смисла.
Да ли је могуће да ће испасти да си погрешно разумела Волтерову мисао и да ће се испоставити да ће „проћи“љубав, племенитост, правда, разум, а да је само ругоба непролазна?
Не знам. Не знам. Не знам. Сад у Индији гледам толико ружноће, страхоте, биједе, несреће. А онда у јавном прљавом заходу видим жену у сарију неописиве љепоте. Она мете тај заход, гледа ме и смијеши се својим прекрасним очима. И ето мало љепоте у ружном свијету. То је један угао гледања, онај помирљиви. Други је онај из којег вичеш на сав глас: Смрт фашизму, слобода народу! Како се сви ти гадови на власти усуђују само грабити и грабити и не видјети људску патњу око себе??? Одакле им право??? Огромна већина свијета данас живи у увјетима ропства а да се нитко око тога претјерано не узнемирује. Чини ми се да је бит проблема потпуно одсуство суосјећања за друга људска бића.
Једни исти људи врте једну исту причу цео живот, скоро да се сви и лично познају - да ли имаш такво осећање? Да ли имаш осећање поражености пред суочењем да су твоја уверења где год да се мрднеш мањинска?
Апсолутно. Али ја сам поносна на своју мањинску позицију. Ја не желим и никад нисам жељела бити владајућа већина. Никад ме нису привлачили власт, моћ, снага. Увијек сам била склона рањивости, рањености, крхотини, пукотини, како у животу, тако и у мојим умјетничким укусима.То узвисивање снаге и моћи (тако присутно у свим америчким блокбастерима) је још једна фашистоидна црта друштва. Малком Икс је рекао: „Истина је увијек на страни мањине“. Видим то сад, предајући на факултету. Црни студенти боље и јасније виде Америку и свијет. Мањински угао нуди бољу визуру. И, најважније, он осигурава неку врсту личне слободе. Јер моћ чини човјека неслободним. Тако опресор постаје жртва властите опресије. Један од примјера је језива статистика по којој се у Великој Британији сваки тједан убије 84 мушкарца млађих од 5о година. Што их то убија? Систем опресије се на крају окреће против опресора самог.
Да ли упркос свему једино што стварно нема смисла у односу на људску етику јесте ћутање?
Тако ја мислим. Било какав простор утјецаја који нам је дан, макар то био и простор једног малог разреда, властите куће или овог интервјуа, треба искористити да се неке идеје изговоре и тако пусте у свијет. Можда их нетко и чује. Да у мени не постоји барем трачак наде да ће тај „нетко“ипак нешто чути од онога што говоримо, не бих сад писала ове реченице. С друге стране, чудим се сама себи: зар још увијек вјерујем да има смисла? Нисам ли добила довољно лекција о томе да је управо супротно?
Коју улогу би желела поново да одиграш?!
Нема враћања, нема натраг. Само напријед. Не треба жалити ни за чиме. Не треба се питати: би ли слиједећи пут било боље? Бих ли боље одиграла неке партије? То су све убитачне мисли. Самомучење. Нажалост, живимо живот само у једном смјеру и није нам дано да се враћамо и да исправимо погрешке (Чехов у Три сестре каже отприлике – испричавам се што дрско парафразирам: „Кад би барем овај живот био као прва рука писања, са заградама, исправкама и записима на маргини. А онда у слиједећем све лијепо препишеш на чисти папир, без иједне грешке!“)
Глума је за мене била могућа управо зато јер у њој нема враћања тренутак је записан заувијек (апсолутно застрашујућа помисао!), па иако си све погријешио, мораш с тим живјети. Нешто као сам живот.
Чије би очи желела да сретнеш у публици?
Твоје – али знам да те тамо неће бити.
Ако би оном незнанцу кога сам већ помињала у једном питању имала право да кажеш о себи - једну улогу, једну књигу, један комад одеће и један број телефона кога да позове ако жели да чује нешто стварно тачно о томе ко си ти - шта би рекла?
То су апсолутно ужасна питања за особу каква сам ја. Јер је мој главни недостатак (пардон, један од многих главних!) управо то да не могу изабрати, донијети одлуку, направити хијерархију. Зато се не знам и не могу спакирати ни за једно путовање (могу или носити све или ништа). Зато нисам никад помислила да, рецимо режирам јер је режија управо то: доношење брзих и одговорних одлука. Зато сам се увијек бавила многим стварима умјесто једном. Увијек сам хтјела такозвано СВЕ, ма што то значило. Како да одаберем једну књигу? То не могу па не могу. (Можда ипак Бекетов Годо?) Улогу? Не знам. Можда ту и тамо који кадар у којем сам успјела бити барем донекле истинита. Комад одјеће ћу ти дати: то је, наравно, пижама! Број телефона је, опет наравно, Горанов. Уз то и број моје маме, негдје у некој сфери гдје она сада борави.
Апсолутно је ужасна помисао да, без обзира на неизмерне жртве многих људи свет упорно остаје исти и бесомучно срља у пропаст. Можда се ништа не да променити, али то нам не даје оправдање за ћутање пред неправдом У неким деловима света гласови се купују новцем, тако да само новац има стварну „слободу говора“. Ту, наравно, престаје демократија какву су замислили Грци пре 3.000 година. Ту почиње други систем, супротан демократији. У њему већ живимо