Велике сујете малих рејтинга
ДОМЕТИ УДРУЖЕНЕ ОПОЗИЦИЈЕ
За сада у Савезу нема места за „лажну опозицију“, радикале, ЛДП Чедомира Јовановића и ЛСВ Ненада Чанка, а ПСГ Саше Јанковића не види себе заједно са Дверима и ДСС-ом
За сада у Савезу нема места за „лажну опозицију“, радикале, ЛДП Чедомира Јовановића и ЛСВ Ненада Чанка, а ПСГ Саше Јанковића не види себе заједно са Дверима и ДСС-ом
Бошко Обрадовић сматра да разговоре с Приштином и Бриселом треба прекинути, а правно обавезујући споразум одбити. Зоран Лутовац не види другу могућност за Србију сем европског пута који подразумева договор с Приштином. Драган Ђилас, који их је обојицу позвао у Савез за Србију, не изјашњава се - баш као ни Александар Вучић кад лавитира између истока и запада док његови прваци пуштају ватру мало на једну, мало на другу страну. Ђиласова неодређеност је разумљива чак и кад је реч о теми која само што није планула у јавности и као велика прилика да се угрози ера Вучићеве власти. Са безбедне удаљености, нови лидер опозиције може критиковати технику преговарања и тако се до самог краја не изјаснити о пожељном исходу. Према тумачењу прорежимских аналитичара - такав став је политички оправдан јер је за Ђиласа боље да косовску сагу, негативно окончану по територијални интегритет Србије, разреши Вучић него да потенцијално остаје њему у аманет. Ако, на одложено, разлику у разумевању најважније политичке теме и тренутка који претендује да постане историјски његови савезници забораве, а под условом да се о свему другом чврсто договоре, Савез би могао да проради чак и у таквим околностима.
Председник ДСС Милош Јовановић верује да је укрупњавање неопходно, пожељно и добродошло првенствено у борби за фер изборе, а нарочито медијске услове. „Дубљи савез који захтева минимум програмских начела је, такође, могућ, а да политичке и идеолошке разлике не буду у првом плану.“Да ДСС неће одустати од својих идеолошких основа и политике према ЕУ и КиМ, поновио је и овом приликом Јовановић.
Штавише, Бошко Обрадовић у претходном броју НИН-а тврди да
Савезници: Осим Ђиласове листе на изборима у Београду, пре свега три месеца, ниједна од потенцијалних странака које су већ ушле или размишљају да се придруже Савезу за Србију, попут Јеремићеве Народне странке, није прешла цензус јасан став да је КиМ саставни део Србије и да нема потписивања правно-обавезујућег споразума мора да претходи било каквом мораторијуму на идеолошке теме. Тек онда, кад се, по њему, на тај начин докаже да се савез не нуди за резервног играча Запада - следи посвећивање борби за смену власти, формирање прелазне владе, ослобађање медија и слободне изборе на којима ће свако наступити са својим програмом.
Европске интеграције и бриселски дијалог могу да не буду тема на столу опозиционог савеза, али су свакако процеси који теку и према којима ће опозиција, жели ли бити активна, морати да се изјашњава. На сваком кораку, који ЕУ учини према Србији или Србија ка ЕУ - као што су измене Устава или референдумске опције - не постоји формулација, довољно широка да покрије ставове свих, замаже очи њиховим разнородним бирачима. Јер се и један и други блок залажу против - замазивања.
Разлика међу савезницима у разумевању будућности Србије, Ахилова пета Савеза биће прва ствар на тапету наредних месеци и прва, а идеална прилика да се њихово удруживање разбије аналогијским подсећањем на ДОС. Па, ипак, Ђиласу се жури да и сам не би био заборављен. Једино што он може изгубити ако за јесен одложи формирање Савеза јесте рејтинг који од локалних избора наовамо полако догорева.
Политички аналитичар Цвијетин Миливојевић подсећа да се о савезима прича од кад се опозиција неуспешно бори против Вучићеве власти и да у удруживању програмском или акционом, опет не треба спајати бабе и жабе. „У опозицији постоје два блока, један јасно национално-демократски и други грађанско-европски оријентисан, који могу имати врсту техничког договора, а који њихови бирачи очекују од њих. Шта је заједничко у њиховим ставовима и у чему је то Вучић препрека демократији, ако је препрека - прво је око чега треба да се усагласе. Ако тога нема, бесмислено је даље разговарати чак и ако те разговоре води тако искусан менаџер као што је Ђилас.“
Обједињена, никако уједињена опозиција се, по Миливојевићу мора ослањати на више тактичког фронта, мање високе политике и више дневног активизма. У прилог им иде буђење грађанског активизма. „Имамо протесте због поскупљења горива, протесте малинара, где је веома позитивна ствар да су против одлука Владе најактивнија удружења иначе блиска власти. Могуће је да се фронт незадовољних укрупни. Али, ситуација се чак не може поредити ни са ДОС-ом јер је у то време постојала критична маса грађана који су сматрали да је Слободан Милошевић проблем. Једни зато што је издао српске националне интересе, а други јер је заратио са целим светом. Тадашњи менаџер Зоран Ђинђић потиснуо је сопствену политичку сујету, признао да он не може победити Милошевића, али се сетио једног који може и несебично му дао сву логистику. Ако претпоставимо да би Ђилас могао бити тај менаџер, ко у опозицији би могао бити Коштуница“.
Засад, у Савезу за Србију су и Народна странка Вука Јеремића и Левица Србије Борка Стефановића, а од викенда и демократе, с тим што је за неке седница Главног одбора на којој је донета одлука о томе спорна јер је нејасно да ли је на њој било кворума. Здрава Србија Милана Стаматовића, Двери и ДСС су, по свему судећи, близу одлуке. А свима збирно, математика је највећа препрека. Под претпоставком да се заједнички именитељ нађе у ономе што су до сада више пута истицани заједнички циљеви слобода медија и избора - ваља знати да сем Ђиласове листе на локалним изборима у Београду, пре свега три месеца, ниједна од потенцијалних странака које би се могле наћи у Савезу није прешла цензус. Само фузија бирача, дакле, таквом савезу може донети резултат тамо где планирају борбу - а то су за сад сви, односно било који, ниво власти.
НИН сазнаје да се разговори интензивирају, а о односу према КиМ се не разговара. Нови председник Демократске странке није условио улазак у Савез искључивањем других, сем „лажне опозиције“. Под том синтагмом једногласно се подразумевају радикали, ЛДП Чедомира Јовановића и ЛСВ Ненада Чанка. Свако из својих разлога, а сви зато што, према тумачењу „праве опозиције“, кокетирају са режимом и раде за њега.
Двери и Демократска странка Србије још се двоуме, али су ближи удруживању - било патриотског блока или појединачно са Савезом. Ако се приклоне, ризикују да изгубе и оно мало гласова, а како је сурова казна за непринципијелно обједињавање Двери су осетиле у коалицији са Доста је било на локалним изборима у престоници. Можда чак и више губе ако се не приклоне Савезу, у који их уз унутрашња негодовања позива чак и ДС и који им је ретка шанса да потенцијално једном и освоје власт, по цену да не малом броју њихових бирача, као избор остану само радикали.
Не може опозиција, ни парламентарна, а камоли ванпарламентарна да побегне од оног што Вучића чини бољим, објашњава Миливојевић. „И део опозиционих бирача задовољан је путем ка ЕУ, други део сматра да је он ипак какав-такав гарант суверенитета. Није могуће поновити кеч
Ако претпоставимо да би Драган Ђилас сада могао бити менаџер какав је у случају ДОС-а био Зоран Ђинђић, ко би у садашњој опозицији могао бити Војислав Коштуница Цвијетин Миливојевић
ол резултат СНС, коме је то једном успело. Вучић је свестан да еврофанатици могу бити задовољни, а да би опет две трећине његових бирача гласало за останак КиМ у Србији. Из угла просечног бирача најбоље решење је и Путин и Меркел, а опозиција се не труди да му објасни да је то немогуће. Зато оригинал фалсификата не може да се прави. Обједињена не уједињена опозиција има смисла ако за циљ има било изборе, било референдум... Подела унутар опозиције по питању КиМ и ЕУ биће само шлагворт власти да се паранормална пропаганда појача и опозиција доведе у безизлазну ситуацију.“
Краткорочни циљ је једино што преостаје тако разнородној коалицији, слаже се и Бојан Клачар из Цесида. Сродне странке до сада су постизале синергијске ефекте, не претерано великих вредности, а укрупњавање сасвим разнородних носи и велике ризике.
„Таква коалиција имаће мање стратешки, а више тактички карактер. Она мора да орочи своје циљеве, да они буду краткорочни и да пронађе заједнички именитељ. А у случају уласка и ДСС и Двери у савез, само три теме остају: слобода медија, избора и независност судства. Те теме, међутим, нису на претходним изборима правиле предност опозицији у односу на Вучића. Не зато што их бирачи сматрају неважним, него зато што желе да се политичари баве њима блиским, дакле свакодневним, животним темама“, каже Клачар.
Краткорочност додатно, међутим, сужава простор за деловање, упозорава Клачар, јер је рок од годину или две прекратак да би се постигао резултат у облику промене. Он сматра да опозициони савез има више разлога да жури, иако би им одговарало да се не баве косовском темом. „Један разлог јесте капитализација Ђиласовог резултата у Београду, где се он неупитно наметнуо као лидер опозиције. А други је да опозиција може да оствари резултат само ако се са СНС-ом бори њиховом методологијом. Сталним присуством у јавности, наметањем тема, одржавањем пажње њиховим
Опозиција може да оствари резултат само ако се са СНС-ом бори њиховом методологијом, сталним присуством у јавности, наметањем тема, одржавањем пажње њихових бирача. Такорећи, перманентном кампањом Бојан Клачар
бирача. Такорећи, перманентном кампањом.“
Свако мери свој добитак, преговарачки капацитет унутар Савеза, само је Покрет слободних грађана Саше Јанковића већ измерио. Упркос труду покретача Савеза да се прилагоди захтевима ПСГ, Јанковић је одустао, ако је одустао, декларативно због тога што се Савез бави формом, не суштином. Па, ипак, Јанковић се не понаша као да је његов Покрет одустао, него изналази и друге разлоге. За деловање опозиције вероватно је и боље да немају посла с једним непредвидивим покретом чији наступи све више подсећају на ДЈБ, а комплекси више вредности исувише често избацују тог младог актера из седла. И који је опозицију уосталом већ једном неосновано скупо коштао када се о његовој кандидатури за председника говорило као јединој „правој опозиционој“, а о сваком потенцијалном кандидату, па чак и самом Ђиласу, као о Вучићевом играчу. Из дефанзивног положаја у односу на власт и на опозицију остали су изгубили, као уосталом и сам Јанковић, и то само годину дана након што је освојио 16 посто гласова на изборима. Ко одлучује о правој и лажној опозицији, ако се сад Јанковић, на пример, за то не пита? И ко прокламује право једноме да се кандидује и право другоме да не угрози првог?
„Склони смо потпадању под утицај пропаганде, а и људи из опозиције су само људи склони чак и давању меса Вучићу да их блати“, каже Миливојевић. „За то постоји лек. Захтевање равноправних медијских услова и борба против медијског линча тако да свако од њих преузме обавезу да ће истог дана тужити медиј који га линчује. Па кад буде на хиљаде тужби, уредници ће се замислити. Те тужбе и данас постоје, али спорадично и за бенигне садржаје, а то их чини бесмисленим. Уосталом, два пута су демократски савези 1993. и 1994. математички освајали власт, а да је на крају нису освојили, јер се неко од њих приклонио режиму. Нова демократија је тако ЈУЛ-у и СПС-у обезбедила још један пун мандат.“
Унутар већине потенцијалних кандидата до сада није постојала сагласност. Заправо су у свакој партији мишљења дубоко подељена, а у ДС је на седници Главног одбора та подела нарочито дошла до изражаја. Било да кворума није било, како тврде медији или да га је било, како тврди Лутовац, неке одлуке су скинуте с дневног реда, а присутни су били углавном они чланови тог тела који су подржали Лутовца на страначким изборима.
Представници бивше власти ДС, Драган Ђилас и ДСС - на чији се конто свакодневно фактурише и кривица за Косово, и поскупљење горива, и недостатак новца у престоници - коалицију могу чинити рањивијом, нарочито ако одлуче да остану пасивни и у одбрамбеном положају у односу на Вучића. На следећем тесту, локалним изборима 2020, где остатак тема у заједничком именитељу - избори, медији и судство - не може одиграти важну улогу, опозиција ће пасти чак и ако су тачне претпоставке да ће се продајом Дајрект медије (чији је Ђилас до пре четири године био формални власник) Јунајтед групи Драгана Шолака (део америчке ККР) велики део медија продати истом власнику (укључујући Пинкове канале у региону), и да би се они могли „окомити“на Вучића - ако животарећи испод цензуса опозиција није научила другу важну лекцију. Да је, кад природну улогу нападача препусти власти, а нарочито кад због тога заузме дефанзиван положај, свака странка - појединачно и још горе удружено - увек на губитку.