ЖИВИМО ИСТОВРЕМЕНО У ДВА ПАРАЛЕЛНА СВЕТА
Харуки Мураками
Из медија потичу разне врсте информација, а у том изобиљу савременог друштва носимо на својим плећима један резервоар културе. Зато ликове који би могли да постану иконе црпим из једног таквог резервоара и у причи их претварам у симболе
Ако имате жељу да почнете да читате Муракамијева дела, најбоље крените од ове књиге – написао је Асахи шимбун поводом најновије књиге Убиство Комтупа, првог дела последњег романа најчувенијег јапанског писца данашњице. Као и сва његова ранија дела, и ово је објавила Геопоетика (други део овог романа у преводу Наташе Томић најављен је за јесен). Интервју са Харукијем Муракамијем забележен је и стигао из пишчевих пословних просторија у Токију. Његов ексклузивни београдски издавач сматра га поклоном који му је стигао од Муракамијевог тима за 25. годишњицу постојања Геопоетике. Мураками је иначе познат као аутор који врло нерадо и изузетно ретко даје појединачне интервјуе. Ни овај није изузетак.
Већ је у овом првом делу романа јасно да је Мураками у Убиству Комтура успео да обједини готово све главне и препознатљиве особености свог писања уз дубоке, слојевите и далековиде опсервације о савременом свету.
Главни јунак је сликар, портретиста на гласу, који се после развода повлачи у викендицу свог друга чији је отац познати сликар старије генерације. Једног дана на тавану проналази скривену слику Убиство Комтура, која у традиционалном јапанском стилу приказује истоимену сцену из Моцартове опере Дон Ђовани. Његов изолован живот у дивљини биће од тог тренутка испуњен бројним мистеријама, несвакидашњим сусретима и чудесним открићима…
Ово је књига о времену – о напору главног јунака да „доведе време на своју страну“у намери да оно „постане његов савезник“– и о истини, односно о немогућности да трагамо за истином, јер је данас „истина представа, а представа је истина“.
Можда ипак најзначајније – ово је књига о стварању и разумевању уметничког дела, о давању и примању, о размени. Питање за уметнике – Има ли уметничког дела ако се „чувамо у стварању“? А порука за уживаоце уметности – „скривена значења и метафоре не треба објашњавати речима. Треба их схватити“. Да додамо – треба се препустити. То управо тражи од читаоца овај роман.
Господине Мураками, ваши фанови овде у Европи биће одушевљени што сте поново написали један дужи роман, нешто што заиста могу да „загризу“и у то се унесу. Након два
Наш свакодневни живот делује обично и досадно, и бесконачно траје. Из неког другог угла, он је пун запрепашћујућих противречности, ломова и ирационалности
краћа дела Безбојни Цукуру Тазаки и Мушкарци без жене, да ли вам је била намера да поново напишете дугачак роман или се роман тако развио током процеса писања?
Могућност да пишем романе различитих формата и различитих дужина за мене је једна од великих радости. Такође, сматрам и да ми је то као писцу постала једна од јачих страна. Углавном на смену пишем приповетке, романе који су приближно средње дужине и дугачке романе. У сваком од тих формата је материјал који одговара датом обиму. Не почињем да пишем тако што на почетку одлучим: „Па, хајде нека ова књига буде те и те дужине…“, већ се величина спонтано одреди у зависности од тога какав материјал у том тренутку постоји у мени. Стога је заправо потребно да установим колики обим захтева идеја која у том тренутку у мени постоји. Само ако то успем добро да утврдим, тада и мој рад махом спонтано и лако тече (премда за само писање романа, наравно, нипошто не могу да кажем да је лак посао).
На свету постоје писци који могу да пишу само дугачке романе, али и они који могу да пишу само приповетке. Баш као што Вагнер није писао клавирске сонате, а Дебиси није компоновао симфоније. А наравно, не можемо рећи да та чињеница на било који начин умањује вредност Вагнера или Дебисија као композитора. Све је у квалитету њихових дела. Али када је о мени реч, веома сам захвалан што у зависности од случаја могу да користим разне форме сходно одговарајућој сврси. Јер, баш као што и ја као човек имам више страна, тако и моје мисли имају различите нијансе и разне облике.
У једном интервјуу који сте дали за јапанске новине, споменули сте да је лик Меншики на неки начин омаж књизи Велики Гетсби, једном од ваших омиљених романа, који сте и превели на јапански. Да ли сте планирали да пишете Убиство Комтура с тим делом на уму или је та референца настала током писања?
На мене су утицали и инспирисали су ме разни истакнути писци, а од њих сам много и научио. Писање романа јесте самосталан чин, али истовремено подразумева и да човек учи из прошлости, као и да је развија и повезује са будућношћу и преноси даље. Гетсби је моје омиљено дело и мој роман у извесном делу јесте омаж том делу, али и нека врста `игре` с њим. Можете то схватити и као одређени став управо према таквом преношењу. Исто то могу и да кажем за Приповетке о пролећним пљусковима Уеде Акинарија. Наравно, само делимично. У целини узев, мој роман је нешто сасвим друго.
Да ли смо у праву уколико сугеришемо да је овај ваш роман о креативности, о томе како се тај мистериозни процес одвија; не директно, већ индиректно? На пример: сликар ствара своја најбоља дела уколико дође у додир са својим сновима и сећањима – а не када има конкретан модел испред себе.
Посао писца, или пак уметника, јесте да се бави тиме како ће приступити ономе што постоји у његовој подсвести. Колико дубоко може заћи пратећи то нешто. Наравно, не само да он мора до тога да дође, већ и да то изнесе на површину и делотворно га преточи у неки облик. А тај створени облик не треба да буде нешто самозадовољно, већ нешто што ће он моћи дубоко и снажно да подели са примаоцем, читаоцем. Или бар ја лично тако размишљам док пишем роман.
У заплетима романа које пишем, тај процес приступања сопственој подсвести можда јесте чест мотив. Али пре него што бих рекао да то чиним смишљено, ради се о томе да до таквог тока ствари природно дође док ја следим одређену причу. То се дешава сасвим спонтано. А могуће је да та тенденција само јача што роман постаје дужи.
Писање романа је самосталан чин, али подразумева и да човек учи из прошлости, као и да је развија и повезује са будућношћу и преноси
За мене дуги роман мора да буде оно што ће ми омогућити да осетим да се у мени нешто у тренутку када сам га завршио променило у односу на онај тренутак када сам га започео. Да бих то постигао, ја морам да зароним дубоко у себе, а одраз тог процеса се свакако види и на главном јунаку приче.
Ваш роман је понекад необичан и нестваран као бајка, а у исто време можете веома трезвено да пишете о свакодневним ситуацијама. Ова равнотежа или комбинација бајке и реалности се појављује опет и у насловима поглавља: на пример број 2 (Можда ћемо на крају сви завршити на Месецу), и као контраст број 28 (Франц Кафка је волео узвишице). Да ли активно размишљате о тој равнотежи пре самог писања или је она спонтани резултат писања?
Ја у суштини не пишем реалистичне романе (ако изузмем неколико приповедака и Норвешку шуму), али када је реч о читању, радије читам дела и писце са реалистичним стилом. И веома ми је занимљиво да детаљно проучавам текстове таквих аутора. Ипак, оно што лично пишем таквим стилом у највећем броју случајева нису реалистичне приче. Очигледно више волим такву врсту раздвајања. Ако бих то пренео на роман Убиство Комтура, то би можда личило на оно када његов главни јунак сликар жели да слика апстрактне слике, али никад не пропушта да разради фигуративну скицу. Скица је веома важна.
Уколико особа поседује моћ веровања, као што ваш наратор каже на крају, онда ће увек постојати неко ко ће вас усмеравати. Овај цитат можемо назвати есенцијалним, јер без овог веровања, ни један уметник (ни читалац) се не може препустити машти. Можемо ли упоредити овакву врсту веровања са скоро религиозним ставом, или се ви не слажете са закључком наратора?
Очигледно верујем да постоји нешто `што ме води` док пишем. Без тог уверења (водича) не бих могао да настављам из дана у дан да пишем дуги роман. Ако бих у међувремену изгубио то убеђење, био бих уплашен и не бих могао месецима да се препуштам једној причи. Да ли ће се то уверење надодати на `нешто религиозно`, то је само ствар примаоца (читаоца). Лично, нисам посебно религиозан. Изненадно венчавање, изненадно растављање, земљотрес, и разне врсте непредвидљивих догађаја: да ли се свет вашег романа разликује од света који сви познајемо и који уме да буде досадан (док у вашем роману делује да нема досадних дана), или мислите да ми често не видимо необичност универзума у којем живимо?
Када гледамо из једног угла, наш свакодневни живот можда делује обично и досадно, и као да бесконачно траје. Али када погледамо из неког другог угла, он је пун запрепашћујућих противречности, ломова и ирационалности. А онда нам с времена на време у некој ноћи наиђе неки несхватљиви сан. Чини нам се као да је из нас изнутра покуљало толико тога што ми сами не можемо измерити ниједном вагом, нити скупити иједном посудом која на свету постоји. Мислим да то значи да ми истовремено живимо у та два света. Улога романа, по мом мишљењу, јесте да рефлектор упери у тај `други угао` и да то нешто увелича. По могућству са позитивним ставом.
Ликови Комтура и, касније, у другом делу, Доне Ане, очигледно су инспирисани Моцартовим Дон Ђованијем, и обоје служе као симбол наратору/ протагонисти. Можемо ли сматрати да за вас ове велике културне фигуре могу да нам кажу нешто о стању људског духа или бар могу служити као утеха?
Из медија потичу разне врсте информација, а у изобиљу савременог друштва ми живимо на својим плећима носећи један, да се тако изразим, `резервоар културе`. Волим да ликове који би могли да постану иконе црпим из једног таквог резервоара и да их у причи претворим у симболе. Као на пример Пуковника Сандерса или Џонија Вокера у Кафки на обали мора. Лично, допада ми се то што такви елементи превазилазе разлике између језика, култура, политичких система, принципа и ставова и што су нам сместа заједнички. Без обзира на то што Моцартов Дон Ђовани није стекао онолику популарност као Пуковник Сандерс.
Велики број ваших мушких протагониста је несрећно у љубави или у потрази за њом уопште – као што је и главни наратор у Убиству Комтура пред разводом, и у креативној блокади. Међутим, ви сте срећно ожењени деценијама и на професионалном плану, према нашем скромном мишљењу, све је веома продуктивно и јасно одређено. Одакле вам онда инспирација за тако уверљиве мушке ликове?
Тачније, мени понекад делује да је ситуација у којој се у том тренутку налазим нешто што је лишено реалности. Када се осврнем око себе, често се осећам као да се налазим у неком свету у коме онај прави ја не би требало да буде. А када пишем белетристику (приче) имам осећај као да живим неки свој други живот `који је можда овако изгледао`. Можда је то добро као вид менталне хигијене. У смислу, да тако кажем, самоизлечења или исправљања неке извитоперености коју човек носи у себи. Тај чин – да уз помоћ неке приче покуша себе да гурне у другачији животни контекст – можда само писац и може да изведе. Када кажем да себе гурне у другачију ситуацију – наравно у ма којој ситуацији да се човек нађе, у њој ће бити и много онога што је непроменљиво. У мом случају, то би рецимо био мој врло истрајан карактер, то што ми не пада тешко да будем сам, то што волим мачке и музику…
И коначно, шта је следеће: превођење, или писање?
Управо пишем неколико приповедака премда не знам да ли ће ми успети. Превод на коме тренутно радим је збирка приповедака Џона Фицџералда. Врло је интересантна.