АРСЕНИЈЕВИЋ НИЈЕ САМ
Душан Теодоровић
Загреб није егзотична туристичка дестинација, нема море, ни скијање, али је згодан да се посети јер није далеко и јесте другачији, али не претерано, па се лако снађеш и што је најбоље све их разумеш од речи до речи, те можеш да пратиш локалну штампу, да одеш у позориште, да саслушаш таксистине успомене из ЈНА или да поразговараш са сваким ко је за то расположен.
И у Загребу се живе крупни и истински друштвени проблеми, слични нашима а карактеристични за мучну и ратом ометену транзицију - корупцијски и фудбалски скандали, проневере, тајни послови, нејака економија и највећи од свих – демографија - огроман одлив становништва који траје већ неко време и не јењава. Људи и из Хрватске одлазе масовно, а радне снаге недостаје. Неки тврде да је грађана у Хрватској за скоро милион мање него 1991. када их је било пет милиона. За то време, у циљу одвлачења пучке пажње са битнога и у Хрватској се халабука диже око будалаштина – прича се о гафовима политичара, о истополним браковима, о забрани абортуса, о веронауци, а чим је згодан датум у новинама изађе и фељтон о историји која је према Хрватима, посебно оним правима, била изразито неправедна. Такође се систематски измишљају неспоразуми са суседима, јер то увек пали. Значи, све нам је познато.
По медијима се приметно много помињу Србија и Срби – често, али не само у бабарога контексту. Рекао бих да ми њих занимамо знатно више него они нас. Можда се нама чак и превише баве, уплаши се човек да им од толиког спомињања не преседнемо. Међутим, стекао сам утисак да је у животу учинак супротан. Наиме, осећај који сада тамо имам не може се поредити са оним од пре петнаест година. Више ти се нико не ишчуђава нагласку, нико не трепне ако ти се омакне да тражиш хлеб а не крух, нико се више на бави бесмисленим расправама да ли је језик исти или није. Чак ни загребачки Срби више немају потребу да ти повере своју тајну, а ни ти не мораш да кријеш одакле си, јер то баш никога не занима. Тако је нестао осећај да сам страно тело, да сам егзотичан и да ми следује било какав посебан третман. Тај осећај обичности велика је удобност, подсетио ме је на младост.
С тим у вези, објаснио ми је један момак, Загрепчанин, полупијани филозоф аматер, своју визију те опседнутости: „То је као кад имаш крупнијег брата који другачије види свијет. Ми смо, наиме, свјесни да нам је добро одувијек долазило са запада, а ви сте, чини нам се, превећ окренути истоку. Отуда тај страх да ћете нас ако се сувише приближимо, као већи, повући на криву страну. А природно сте нам блиски и заправо вам желимо добро. Када уђете у Унију, бит ћемо опет најбољи пријатељи и род рођени, јер ће то значити да сте напокон и коначно одабрали страну.“
Пар дана пошто сам чуо ту занимљиву теорију, добио сам и прву њену потврду. Вест је стигла из Њујорка. Амбасадор Хрватске при Уједињеним нацијама је на седници Савета безбедности УН скренуо пажњу међународне јавности да власти Србије нису реаговале на изјаву лидера Српске радикалне странке Војислава Шешеља да би радо поновио злочине због којих је у Хагу осуђен на 10 година затвора. Скренуо је пажњу света на чињеницу, нама Србима добро познату, да човек осуђен за злочине против човечности седи у нашем парламенту у Београду иако је то у супротности са нашим законом, што ми први не бисмо смели да допустимо, из самопоштовања.
Подсетио је да је сарадња са Хашким трибуналом била један од кључних услова за чланство његове земље у ЕУ и да се очекује да то важи и за остале кандидате. И реално, то и јесу међународне обавезе наше земље, и да би показала да је озбиљна држава у којој је на снази владавина права, Србија би морала би их се придржава, из самопоштовања.
Ако је по овоме потезу судити, Хрвати нам заиста желе добро. Они траже да се наша земља понаша пригодно кандидату за Унију, као правна држава која спроводи сопствене законе, те да се сваки осуђени ратни злочинац, како је већ по нашем праву, искључи из Народне скупштине. Све што они траже требало је, ако ћемо поштено, да се догоди и без притисака са стране, из чистог самопоштовања.
Зар је амбасадор Хрватске при УН морао да нам скрене пажњу да човек осуђен за злочине против човечности седи у нашем парламенту, противно нашим законима. Па ми први, из самопоштовања, то не бисмо смели да допустимо