Не зови ме мојим именом
ГРЧКА И МАКЕДОНИЈА
То што су премијери Алексис Ципрас и Зоран Заев утаначили назив Северна Македонија никако не значи да на путу до формалног озваничења неће бити препрека, јер се у обе државе о споразуму навелико говори као о насиљу Брисела и издаји отаџбине
То што су премијери, грчки и македонски, Алексис Ципрас и Зоран Заев утаначили назив Северна Македонија никако не значи да на путу до формалног озваничења неће бити препрека, јер се у обе државе о споразуму навелико говори као о насиљу Брисела и издаји отаџбине
Пуних 27 година су Грчка и Македонија стављале просечног српског држављанина у незавидну ситуацију. Код првих летује кад има пара, друге воли као родбину плићег џепа и дубљег срца, а оба народа је спаковао у иначе празњикаву фиоку на којој пише „православна браћа“. Бар да је разлог њиховог раскола био опипљив. Рат неки, прекрајање граница, с тим зна како се носи, познато му је. Не, Скопље и Атина само нису могли да се договоре како ће мања држава да се зове. Званични назив од распада СФРЈ, Бивша Југословенска Република Македонија, из разумљивих разлога није задовољавао Македонце, а назив Македонија је био неприхватљив Грцима, јер се тако зове и шира географска област која обухвата делове Бугарске и Грчке. Овај неспоразум је успео да европски пут Македоније, до средине прошле деценије завидно брз и учинковит – већ 2005. је постала кандидат за чланство у ЕУ – у међувремену гурне у блато фарсичне геополитичке формалности, због чега је ова држава умногоме и доспела у стање безмало перманентне политичке кризе.
Након петомесечних преговора грчког и македонског премијера Алексиса Ципраса и Зорана Заева, просечан Србин је могао да одахне – шефови грчке и македонске дипломатије Никос Кодзијас и Никола Димитров су у недељу на грчкој страни Преспанског језера, иначе тромеђи ових двеју држава и Албаније, потписали споразум према којем ће се БЈРМ убудуће звати Република Северна Македонија. Састанак су делегације потом наставиле на македонској страни језера, што је уједно и прва званична посета грчког премијера овој земљи од њене независности. Одсудном чину су присуствовали и посредник УН Метју Нимиц, као и европски комесари Федерика Могерини и Јоханес Хан и заменица генсека УН-а Розмари ди Карло. Јамчило се да ће споразум стабилизовати Балкан и показати ЕУ да на вазда трусном полуострву има политичких снага спремних на компромис. Истакнути аналитичар Едвард П. Џозеф је чак предложио да се Ципрасу уручи Нобелова награда за мир. Мира, међутим неће бити, јер се чини да су претходне непуне три
деценије биле само увертира у пакао који предстоји.
Џаба је Ципрас као крунски аргумент износио чињеницу да је 140 држава Македонију већ признало под тим називом и да би додавање географске одреднице Грчкој омогућило да заштити свој део истоимене регије. Додуше, чак и кад би с врха Акропоља заурлао да од Грчке нема боље земље, тамошња јавност би га прогласила за издајника. Левичари му замерају што је наставио сарадњу с међународним кредиторима, десничари му замерају што је, сматрају они, интересе нације подредио интересима ЕУ, а ни једни ни други из различитих разлога нису задовољни грчким учешћем у регулисању избегличке кризе. Један националистички обојени таблоид је чак на насловницу ставио цртеж Ципраса пред стрељачким водом, уз потпис: „Ципрас је нашу Македонију у руке предао Албанцима и Словенима“.
Предлог Кирјакоса Мицотакиса, лидера највеће опозиционе странке, конзервативне Нове демократије, да парламент у суботу изгласа неповерење Ципрасовој влади очекивано није уродио плодом, ма колико она стајала на слабашним ногама, уз подршку непопуларног националистичког покрета Независни Грци. Успротивило се 153 посланика, а за је било њих 127. Међутим, овај резултат није смирио страсти у грчком друштву. Протести у 24 грчка града су отуда против споразума колико и против Ципрасове целокупне политике, чијим би се окончањем створио простор за прерасподелу политичке моћи.
Згодна метонимија ове чињенице је неуспели упад демонстраната у грчки парламент током једне седнице, a jош је сликовитији био омањи протест надомак Псарадеса, места где је споразум потписан. Једино се Ставрос Теодоракис, лидер партије То Потами, прекаљени новинар, хуманитарни радник и левичар, дрзнуо да похвали постигнути договор, уз опаску да су добри односи с комшијом важнији од тога како ће се комшија звати. С њим се нарочито не слаже већина грађанства у Солуну, престоници грчког дела Македоније, одакле се у јануару и фебруару и проширио талас демонстрација, који је на улице извео и по неколико стотина хиљада незадовољних. „Оно што се десило Југославији, десиће се и Грчкој“, рекао је тада Микис Теодоракис, легендарни грчки композитор и вођа побуне против профашистичке војне хунте у другој половини прошлог века. Емоције су узавреле и свеприсутне, па је на протестима било могуће видети и присталице Комунистичке партије Грчке и поборнике неонацистичке Златне зоре.
Уз несрећног српског држављанина, у небраном се грожђу нашао и сироти Александар Македонски. Премда Грци од његовог негдашњег позамашног царства данас имају баш колико и Македонци – ни цвоњак један, изузев теме за послепоноћне кафанске свађе – оба народа на њега полажу право као да ће сваког часа да васкрсне. Иако је рођен на територији данашње Грчке, тада је то била престоница античке краљевине Македоније, чије су житеље становници Атине сматрали варварима због не нарочито разумљивог дијалекта старогрчког језика. Исти ти становници према историјским изворима нису били најсрећнији ни када их је Александар покорио. Дакле, данас тврдња да је Александар Македонски био Грк колико је то био и његов учитељ Аристотел, превиђа чињеницу да је концепција нације модеран изум 19. века, а да је у старом веку припадност граду-полису била важнија од етничке припадности. С друге стране, у Скопљу су га метнули на грозоморан тријумф кича, чак 28 метара висок споменик. Ако се Александар Македонски не може сматрати Грком у данашњем смислу, још се мање може сматрати Ма-
Обичном народу у Македонији није до античке историје, њих боли што су јужне комшије баш над њима безмало 30 година вежбале строгоћу, блокирајући признање њихове државности и приступање УН
кедонцем. И, док се Грци плаше да ће им Македонци с временом одузети и територије и тобожње историјско право да се сматрају потомцима једног од највећих владара у историји света, македонске власти вештачки творе национални идентитет на овој историјској фигури како држава у међувремену не би пукла по етничким и политичким шавовима. Утолико је озлојеђеност Македонаца већа.
Већ су морали да преименују ауто-пут и да уклоне истоветни споменик с платоа испред скопског аеродрома. Сад ће свуда морати да стављају и плочу где ће писати да Александар Македонски није припадао малом словенском народу, већ да је био Грк, те да је сваки материјални знак инспирисан њиме заправо знак грчко-македонског пријатељства које постоји само на папиру. Међутим, обичном народу у Македонији и није до бронзаних монструма и калемљења античке историје на суморну постјугословенску – њих понајпре боли што су посрнуле јужне комшије баш над њима безмало 30 година вежбале строгоћу, не помињући им име док су били у СФРЈ, a потом блокирајући признање њихове државности и приступање УН-у. Председник Ђорђе Иванов је договор назвао „катастрофалним“, најавивши да га неће потписати. Иако му мандат истиче идуће године, иако је близак опозиционој десничарској партији ВМРО-ДПМНЕ, Заев није желео да калкулише и најавио је референдум за јесен.
Македонско друштво је поларизовано, и политички и етнички – две трећине чине Македонци, четвртину Албанци, а остатак углавном Турци, Роми и Срби – и није немогуће да гласачи прихвате споразум уз неопходну двотрећинску већину. У дану када је овај број НИН-а отишао у штампу, македонски парламент започео је процедуру ратификације споразума о новом имену Македоније, а председавајући парламента Талат Џафери казао је да очекује да тај документ буде изгласан до краја недеље. Не толико скривени адут Заева је и подршка западних земаља које најављују наставак преговора о прикључењу ЕУ и НАТО. Стабилност је македонском друштву насушна колико и хлеб. То нипошто не значи да у њему такође нема противника споразума – данима се на хиљаде Македонаца састајало пред Собрањем, тражећи прекид преговора. Њихов се Устав мења, њихов демоним такође, и вређа их што одобрење Атине да њихова држава сме да се зове приближно као и до сада треба да сматрају за некакав тријумф. Северна Македонија при томе имплицира да се та држава одвојила од Јужне Македоније, што кривотвори тамошњу иначе праскаву историју. Док су грчке протесте обележиле готово листом плаво-беле заставе, на македонским се знала поткрасти и покоја руска, па се победа дипломатије лако може изјаловити у геополитичку главоломку.
Истини за вољу, још постоји простор да се ситуација врати у старо, једнако незавидно стање. Споразум можда јесте потписан, али његова имплементација тек предстоји. Прво македонски парламент треба да после референдума гласа подржава ли овакво разрешење деценијског проблема или не. Ако одговор буде потврдан, исто ће морати да уради и македонска влада, успут мењајући Устав. Ако Иванов и тад одлучи да не прихвати ново слово закона, легислатива се враћа парламенту на поновно изгласавање. Буде ли усвојен и други пут, Иванов неће имати много избора. Будући да ће се сви ови кораци на македонској страни готово сигурно одвити, грчка јавност ће имати сасвим довољно времена да изврши притисак на тамошњи парламент, па је оправдано очекивати пристојне количине неодлучности у Атини.
Симптоматично је да се у обе државе о споразуму навелико говори као о „насиљу Брисела“, „издаји отаџбине“и превеликом уступању интересима друге земље. Међутим, у контексту локалног, балканског трагизма, симптоматично је и што путнике намернике на преласку грчко-македноске границе чека табла с истим натписом – „Добро дошли у Македонију“. Ако споразум буде примењен, њему ће се вероватно уз покојег Македонца и Грка радовати једино Метју Нимиц, који у својству посредника УН већ 23 године покушава да нађе заједничко решење, и то за годишњу плату од једног долара. Толико, отприлике, вреди рад на овом међудржавном спору. „Када је бивши генсек УН Бан Ки Мун Македонију грешком назвао ’Бившом Југословенском Републиком Југославијом’, рекао ми је: ’Мораш да средиш ово, полудећу.’ Уморан сам, мада није досадно. Политичари се мењају с обе стране, али изговарају исте реплике. Осећам се као дугогодишњи позоришни редитељ истог комада“, рекао је Нимиц недавно.
Добро, поред њега ће се радовати и просечан српски држављанин. Леп је гирос, ал’ је лепо и тавче на гравче.
Џаба је Ципрас као крунски аргумент износио чињеницу да је 140 држава Македонију већ признало под тим називом и да би додавање географске одреднице Грчкој омогућило да заштити свој део истоимене регије