БЛИСКИ СУСРЕТ СА СТВАРНОШЋУ
Нова ера новинарства – ВР журнализам
Легенда каже да је почетни сценарио за филм Отимачи изгубљеног ковчега Стивена Спилберга из 1981, гласио овако: „Отворили су ковчег и провалио је пакао“. Међутим, иако су виртуози из компаније Industrial Light & Magic били проверени чаробњаци за визуелне ефекте, за поједине сцене на сету морало је да
буде 7.000 живих змија које су гмизале око Харисона Форда у улози Индијане Џонса. Форд каже да су змије биле толико одвратне „да је хтео да поврати“. Ништа боље није прошао ни глумац Алфред Молина, који је играо Џонсовог водича, коме су по телу трчкарале живе тарантуле: „Било је више него језиво“, рекао је он.
Какво ће искуство имати конзументи ВР новинарства, зависиће од ситуације у коју ће бити „зароњени“, јер виртуелна реалност има моћ да даје све невероватно уверљиво, у тродимензионалној, компјутерски креираној околини, која анимира и атакује на сва чула, па чак и на осећај времена, равнотеже, опасности. А како ће мозак просечног „гутача вести“да процесира и реагује на информације преплављене сензорним искуством нове стварности и интензивном сензацијом чула? Колики ће просечном гледаоцу бити праг толеранције да схвати да је у реалности која то није, док му мозак вришти да је у реалности која то јесте?
Све су то врло стара питања. Хуго Минстерберг (1863–1916), пионир експерименталне психологије који се у доба немог филма бавио проблемом гледаочеве перцепције филма, рекао је да је филм ментални процес. Слично је мислио и гешталт психолог Рудолф Арнхеим (1904-2007), тврдећи да ми видимо много више него што нам очи показују, јер је виђење ментална појава. Да „филм обликује гледаоца“провалио је и Лењин наложен на ње-
гову пропагандну функцију, или како је то 1925. срочио Дзига Вертов, „избор збивања забележених на филмској траци сугерише раднику или сељаку страну за коју треба да се определи“. И Сергеју Ејзенштајну било је све јасно. Филм је „трактор који обрађује психу гледаоца“, рече он.
Када је реч о ВР журнализму, многа питања се отварају, не само етичка него и здравствена. Да ли је ВР новинарство заправо хорор искуство најсличније кошмарном сну, или психоделичном стању? Да ли људи који су осетљивији, лабилнији, или напросто имају здравствене проблеме попут високог крвног притиска, дијабетеса или депресије, могу то да издрже? Ако могу, која количина дневног ВР новинарства их неће психофизички пореметити, или их опасно узнемирити? Да ли ће у будућности уместо ознаке „за старије од 18 година“писати да је ВР прилог контраиндикован са болестима кардиоваскуларног система и да се пре конзумирања треба консултовати са лекаром или фармацеутом? И ко ће да одређује дневну дозвољену дозу, али и терапију ако се прекардаши?
Статистике кажу да је радију требало пола века да постане део наше свакодневице, телевизији 30 година, рачунарима 15, интернету 10, а смарт телефонима пет година. ВР технологија је већ ушла у људске животе на велика врата, док ВР новинарство као перспективни поджанр тек извирује, али је одбројавање отпочело.
Америчка телевизијска мрежа ABC News је још у септембру 2015. године у свом информативном програму Nightline емитовала ВР видео-садржај о Сирији у 360 степени, приказавши гледалишту САД нову, интензивну димензију журнализма. У ТВ прилогу публика је учествовала у виртуелној шетњи кроз Дамаск и кроз експериментално ВР искуство сазнала о борби конзерватора да сачувају антиквитете у ратом захваћеној зони. Егзалтирани коментари о овом експерименту махом су били фокусирани на потенцијал ВР новинарства и СФ визију његовог развоја.
У јануару ове године британски Гардијан у истом усхићеном тону објашњава чудесне предности спајања нових технологија и новинарства, па каже: „Било да живите у самици, борите се као тражитељ азила, сада можете да доживите све ове приче с другачије тачке гледишта“, зато што „Гардијан ВР спаја ригорозно новинарство с иновативном причом“.
Да је будућност ВР новинарства већ око нас, само је треба зграбити, одлично су разумели и остали гиганти глобалне медијске индустрије, па су ВР апликације за паметни телефон направили и New York Times, Wall Street Journal, PBS Frontline и други.
И док конзументи вести и информација имају осећај да су већ преплављени невероватном количином података који цуре с интернета и ТВ екрана 24 сата на дан, индустрија журнализма, односно господари и креатори вести и истинитих, полуистинитих и неистинитих прича слажу се да је публика „презасићена“, а реакције „млаке“. Све то ће променити ВР прилози, јер ће приче да добију импресивну дозу уверљивости, а људи неће моћи тек тако да забораве оно што им је утиснуто у мозак.
Управо то је урадила документаристкиња Барбара Е. Ален, која је 2012. симулирала последице урагана Катрина, бацивши гледаоце у застрашујуће искуство природне катастрофе, у чему су јој помогли инжењери из Лабораторије за виртуалну интеракцију универзитета Стенфорд. Они који су искусили симулирани удар урагана, кажу да је доживљај био више него стваран.
Амерички институт Future Today, основан да одговори на питања „каква нам је будућност“прошле је године објавио да је вештачка интелигенција већ ушла у новинарство, а да је могуће да ће у даљем развоју да постане „егзистенцијална претња за новинаре“. Речју, уопште није немогуће замислити будућу минорну улогу новинара, кога може да замени и неки софтвер који кроји причу, а комплетан доживљај, почев од амбијента до боравка у њему, креирају инжењери.
Ако се питате шта је циљ ВР новинарства, одговор је стар колико и журнализам: довођење публике што ближе стварности и подизање гледаности. Ако је то „довођење“до јуче било фрагментирано и зависило од вештине и обавештености новинара, са појавом ВР новинарства конзумент се баца право у раље догађаја, који делује на чула, емоције и моћ рационалног расуђивања (о чему се углавном не говори).
Замислите да сте док седите у фотељи били изложени ВР приказанију неког тешког злодела и да су вам ум и чула били нападнути ужасом без дистанце. Замислите страх, бес и немоћ који су нормална реакција на такву трауму и упитајте се колико таквог терора можете да издржите а да останете нормални. А шта ако су „опипљиви“доживљаји били дигитална манипулација, алат за ширење неке политичке пропаганде, идеологије, нетрпељивости? Ако је гледалац изложен „реалном“доживљају који то заправо није, ко ће га убедити да је био изманипулисан ако је све „видео својим очима“?
„Homo cinematographicus-a и homo sapiens-a одваја танка опна, слична оној што одваја живот од свести”, написао је с разлогом Едгар Морен у књизи Филм или човек из маште.