СТРАХ СА ПОГУБНИМ ПОСЛЕДИЦАМА
Мултикултуралност у чељустима глобализације
Европа нам недвосмислено пружа неке предности, слободу кретања, телекомуникација, али и ствара услове за егзодус, нимало наивну појаву. Јер, ко ће да остане у датој земљи и трансформише је
Мултикултуралност је пропао концепт, изјавили су Ангела Меркел, Никола Саркози и Дејвид Камерун у различитим приликама, контекстима и варијантама тврдње, а суочени са кризом принципа заједничког живота различитих народа на просторима којим су управљали или још управљају. Можда, али је и једини могући избор, одговорили су учесници Дебате о Европи овим политичарима, од којих су последња двојица „пропала“много пре концепта ког су апострофирали у датим цитатима.
Откуд та полемика? Фондација С. Фишер, немачка Академија за језик и књижевност и Културна фондација Алијанц, од 2012. организују дебате са Европом у фокусу од којих је последња била почетком јуна, када је уприличено низ сесија разговора између посленика речи, из региона и шире. Наоко разнородне, расправе су ипак успеле да кључно питање региона и света расветле са многих страна. Посебну визуру дало је и Скопље, где се све и одиграло, а где живе Албанци, Македонци, Срби, Роми, Цинцари, Бугари, Торбеши…, истина, видљиви у различитом степену, па стога идеалан пример за разматрање успеха или пропасти мултикултуралног концепта.
Иако је мултикултурализам у суседној држави загарантован Уставом и чини базу и политичкој хијерархији обезбеђујући реципроцитет нација у Скупштини, премда се фактички у Скопљу „муслимани буде уз звоњаву цркви, а хришћани уз певање езана“, њихове се свакодневице често само официјелно преплићу, док се „стварни“животи одвијају паралелно, нагласили су локални ствараоци. С друге стране, они што су расути по Старом континенту услед ратова и других превирања у властитим државама, могли су да сведоче о „правој“Европи, дому који би требало да нам је заједнички, и уметнички, и егзистенцијално.
„Европа је изгубила моћ имагинације“, становишта је Сретен Угричић, писац и бивши управник Народне библиотеке Србије, (не)приликама отеран у „добровољно“изгнанство. Машта нам је толико ограничена, да можемо да видимо само оно што очекујемо, додао је. Право је питање како да се себи вратимо, а не потонемо у национализме. „Да ли је могуће имати специфичне уметничке погледе, европске, када универзалност крије `и јесте, и није` приступ амбиваленције“, Угричић је запитаношћу обележио своје излагање, али и нехотично трасирао
ток целе дебате. Како да нови европски идентитет заокружимо, а да се духовно не стопимо у безоблик?
Опсесија европским вредностима открива провинцијализам у својој основи, рекао је Роберт Алагјозовски, доскорашњи македонски министар културе, а иначе писац, и одскоро национални координатор за културу. Питање идентитета он је решио фокусом на сличности са другима, „што препознаје свака имагинација“. Петљање уметности у актуелне политичке догађаје, он је ставио на другу страну скале универзалности. Јер, без обзира на то да ли се подржава дати развој историје, или му се супротставља, резултат је исти – садржај упитне књижевне есенције.
Стварање препознатљивог корпуса изван националног није могуће ни на тако малом простору као што је Македонија, а камоли екс Југославија или Балкан. Живећи једни поред других (а не заједно, како је бивало), ми се заправо не познајемо, а незнање рађа страх са некад и погубним последицама. Када би упитали неког Словенца, Србина, Хрвата, Албанца... да наброји по пет писаца или сликара из комшијских земаља, тешко да би у томе успео, нагласили су неки од беседника.
Мултикултуралност македонског типа, Иван Додевски, професор политичких наука на Америчком колеџу у Скопљу, назвао је „experimentum Macedonicum“, нарушених идеалних лабораторијских услова етнополитичким цењкањем. Услед ове „тенденције политичких врхова да `своје` величају, а ништа за њих практично не ураде“, житељи се често осећају заробљеним „између два света“. Или не припадају ниједном, какав је случај Торбеша, исламске заједнице Словена, непристале ни Албанцима, ни Македонцима, што њихов идентитет чини флуидним, како је истакао Сирил Стиегер, швајцарски познавалац словенских језика и сходно - менталитета.
Помало скептични према евроинтеграцијама, учесници су износили и шаљиве примере. Рамадан Рамадани је приказао фотографију посластичарнице Европа, са дугачким редом муштерија током отварања, што је била очигледна асоцијација на европретензије великог броја грађана, вођене мамцем, ушећереном шаргарепом на крају штапа, па је за Рамаданија ЕУ истовремено и ултиматум, и утопија.
Иако демографски сложена, економски и политички неразвијена и недетерминисана, принуђена да гради своје (непризнато) сопство на основу селектоване историје, Македонија може бити нова Швајцарска, ипак је уверен Рамадани. Као да и мултикултуралности (као што би Ленон рекао о миру), „треба дати шансу“. Где је ту место Србији, сличног сета предуслова, можемо да читамо између редова. Или у следећим наводима.
„Ови простори се најчешће означавају као оријентални, иако представљају раскрсницу идентитета које обједињује нови научни термин балканизам, иновиран од Марије Тодорове“, указала је македонска списатељица Елизабета Шелева. Па чак ни Тодорова, научнички неутрална, није могла избећи снажне скривене механизме обликовања знања, како је о свом доприносу науци признала. Ово би по Шелевој значило да нема „невиног приступа представљању колективног ’ја’“, пред већ презасићеним, па и „булимичним“глобалним укусима.
Томе треба додати да је гро „импута“у ту базу знања, заправо увезено, што балканске народе чини идеалним конзументима културе Запада. Из наведеног произлази да је и крипто-колонијализам заслужан што ми, Балканци, никако да се културолошки одредимо. Вечито се бранећи од још једног термина – барбаризам, још увек нам приписиваног, док се стискамо у својим „аутистичним кавезима“где смо смештени туђом вољом, а сопственим пристајањем. Где нам комуникацију омета и извесна европска блазираност.
Затровани спољашњим утицајима, одсечени од света етноегоизмима, ми стигму Балкана претварамо у самобалканизацију, анализи је још допринела Шелева. Како изаћи из тог круга, реторички се запитала. „Како ја са своје стране зида гледам ове `библиотеке таме` у балканским земљама? Као платформу размене знања у екс Југославији“, овакав излаз види Шелева.
„Европа нам недвосмислено пружа неке предности, слободу кретања, телекомуникација, али и ствара услове за егзодус, нимало наивну појаву. Јер, ко ће да остане у датој земљи и трансформише је“, закључила је Шелева новим питањем.
„Језик је дом бића“, теми спознаје идентитета додао је Агрон Туфа, албански писац и песник, мислећи на све оне финесе менталитета што обликују и речи, и чине да се суштински разликујемо, али и разумемо. „Није све ни до језика“, узвратио је Сашо Орданоски, вишедеценијски новинар и уредник, сада ултрапопуларни блогер са више од 100.000 пратилаца. Одавно је измишљена направа коју само ставиш у ухо, и она ти симултано преводи из кога год ти лексичког система воља. Дакле, биће да нам међусобно разумевање и није претерана жеља, или бар није нашим властодршцима који нас и културолошки предводе, или препуштају стихији.
Језичке примере евроинтеграције дали су ипак многи учесници, убацивањем енглеских синтагми у свој локални проседе. Да ли су предуго лутали светским пространствима, па свој језик заборавили? Или се само на енглеском неке ствари дају објаснити, што такође много говори о мултикултуралности у чељустима глобализације.
Оно што је било локално, и само тако схватљиво, била је летња олуја што се стуштила на Скопље последњег дана Дебате о Европи. Даут-пашин хамам, предивно здање из 15. века, седиште Националне галерије Македоније и домаћин сесија, одједном је почело да прокишњава. Док је гром на тренутак прекинуо довод струје, за шта су се учесници бринули? Неки за технику, неки још увек за будућност својих земаља у контексту мултикултуралности и тежње ка европској имагинацији или недостатку исте, а тек понеко, лично додирнут, за протраћених од 80 до 500 милиона евра за назовиспоменике, што би требало да обликују идентитет Македонаца, док права ремек-дела пропадају.
Спољашњим утицајима подвргнути су људи, „обични“и уметници, али и Даут-пашин хамам, све са изложеним бисерима из опуса највећих македонских ликовних стваралаца. Који би листом могли бити делом репрезентативне поставке било које европске нације, па тако и представници заједничке европске баштине.