Арсенијевић није сам

Крагујевачки професори нису бранили институције у оквиру Универзитета. Унапред су се предавали и дозволили су да један човек по свом ћефу уобличи нормативна акта, статуте и процедуре. Сваки пут када су ћутали, Арсенијевићу је то био недвосмислени сигнал да може и више и даље. Тако нешто могуће је само у свету неслободе

Министар Младен Шарчевић је коначно потписао решење о смени ауторитарног крагујевачког ректора Небојше Арсенијевића. Мора се признати да је било уочљиво Шарчевићево инсистирање на поштовању и најситнијих детаља различитих правних норми и процедура. Ово је можда створило нервозу у делу академске јавности и успорило процес смене Арсенијевића, али је с друге стране отклонило и најмању примисао да било ко жели да угрози аутономију Универзитета у Крагујевцу. Свакако да бих на Шарчевићевом месту поступио на исти начин.

Арсенијевићева смена отвара низ моралних, правних, политичких и академских питања. Свакако да је прво могуће питање у вези са политичким контекстом ове смене. Поуздано знам да поједини Арсенијевићеви опоненти имају различита политичка уверења. С друге стране, чини се да су им заједнички, осећај за пристојност, морална начела и академска честитост. У смени Арсенијевића нема политике. Смена је резултат упознавања српске јавности са сталним Арсенијевићевим кршењем закона, непотизмом, примитивизмом, непримереним универзитетском професору, и креирањем атмосфере страха на Универзитету у Крагујевцу.

Високо образовање је, поред других принципа, засновано и на принципима академске слободе, аутономије и поштовања људских права, укључујући забрану свих видова дискриминације. Сада већ бивши ректор Арсенијевић је на већем броју званичних састанака отворено дискриминисао поједине колегинице, не либећи се ни највулгарнијих сексистичких коментара. Сменом Арсенијевића ни најмање се не угрожавају академске слободе на Универзитету у Крагујевцу. Наставници универзитета у Крагујевцу и надаље ће моћи да уживају пуну слободу научноистраживачког и уметничког рада. И без Арсенијевића остаје слобода представљања научних резултата и уметничких достигнућа. Аутономија Универзитета у Крагујевцу, која обухвата како право на утврђивање студијских програма тако и права на уређење унутрашње организације, доношење статута и право на избор наставника, остаје нетакнута и није ни у каквој узрочно-последичној вези са одлуком да се аутократа Арсенијевић - недостојан и функције ректора, и звања универзитетског професора - коначно заустави.

Аутономију на Универзитету у Крагујевцу није ниједног тренутка угрожавала држава, већ управо Арсенијевић својом бахатошћу, примитивизмом и кршењем закона, уз саучесништво групе повлашћених и ћутање великог броја заплашених. Са Небојшом Арсенијевићем, као ректором и предводником локалне групе повезаних лица, Универзитет у Крагујевцу се примакао понору и легитимном постављању питања о сврсисходности финансирања и постојања таквог универзитета. С друге стране, вредни и честити наставници на крагујевачком универзитету заслужују шансу за нови почетак и враћање Универзитета у Крагујевцу на професионалне и моралне стандарде универзитетске заједнице. Чини се да сменом Арсенијевића и других који би тек требало да буду смењени, управо добијају такву шансу.

Мала група крагујевачких професора је, по цену личних жртава, имала храбрости да упозна јавност са збивањима у Крагујевцу и супротстави се рађању својеврсног облика универзитетске тираније. У овоме су, без сумње, имали несебичну подршку Блица, који је, препознавши значај, актуелност и озбиљност проблема објавио серију текстова, праћених аудио-записима.

Морамо свакако да се запитамо како је било могуће да Небојша Арсенијевић скоро приватизује један државни универзитет. Феномен ректора Арсенијевића је последица стварања локалних универзитета у Србији, организовања интересних група по узору на неке друге организације и гушења критичког духа међу онима од којих се очекује да говоре „не“онда када то мора да се каже. Непотизам, форсирање и унапређивање подобних и прогањање неподобних, све до незаконитих отказа, стварају реминисценцију на филмску сагу о породици Корлеоне. У Крагујевцу се, као и у другим градовима Србије, уз понеки изузетак, будући професори регрутују искључиво из локалне средине. Ово

има за једну од последица непотизам и фамилијарност, те су могуће и трагикомичне ситуације да, на пример, Небојша Арсенијевић бира код себе на катедри сина за доцента, без обзира на поправне испите у гимназији и друге неславне школске резултате млађег Арсенијевића. Старији Арсенијевић је, градећи своју организацију, омогућио супругама најоданијих сарадника, које по основном образовању нису лекари, него психолози, васпитачице и медицинске сестре, да добију докторат медицинских наука. Ови докторати су еклатантан пример дељења академских титула и звања и шаком и капом, по својој вољи и ћефу, и то некомпетентним и неталентованим, од којих су неке већ у петој деценији.

Какве користи имају Србија и академска заједница Србије од оваквих „доктората“? Какви ће да буду научни доприноси ових „докторки“у будућности? Које ће научне фронтове оне да отворе? Ко ће у свету да цитира њихове научне резултате? Нема нимало политике у свему овоме. Има само голог личног интереса и нушићевске атмосфере.

Гротескно делује следећа листа имена: Александар Арсенијевић, син, Јелена Арсенијевић Митрић, ћерка, Радомир Митрић, зет, Татјана Кањевац, невенчана супруга, Александар Ацовић, син Татјане Кањевац, Слободан Арсенијевић, брат, Снежана Арсенијевић, снаја, Милош Арсенијевић синовац, Петар Арсенијевић, синовац, Наталија Арсенијевић, снаја, Миа Арсенијевић, снаја, Зорица Аврамовић, кума, њени синови, Вукашин и Лазар Петровић, Гордана Богдановић сестра Зорице Аврамовић, сестричина... Сви они раде на Универзитету у Крагујевцу. Да ли су баш они били најбољи од свих кандидата из Србије да добију шансу да у Крагујевцу граде своје академске каријере? Могуће је, али ми се чини да је мало вероватно да су баш сви најбољи.

Трагично сазнање је да ситуација у Крагујевцу није, у суштини, много гора од ситуације на многим другим факултетима у земљи. Крагујевац је можда екстремни пример, који је доспео под лупу српске јавности, пре свега, због понашања и чињења ректора Небојше Арсенијевића. Детаљна анализа рођачких веза рецимо на Медицинском факултету у Београду, Медицинском факултету у Нишу и другим факултетима у Србији указала би на морални слом српских факултета.

Арсенијевић је био могућ једино у свету неслободе. Крагујевачки професори нису бранили институције у оквиру Универзитета. Унапред су се предавали и дозволили су да Арсенијевић по свом ћефу, стрпљиво, годинама, уобличи нормативна акта, статуте и процедуре. Сваки пут када се оћутало Арсенијевићу, Арсенијевић је добио недвосмислени сигнал да може и више и даље. Вероватно је јединствен случај у свету, да поједини редовни професори Факултета медицинских наука нису, а подобни млади доценти, које је регрутовао Арсенијевић, јесу, чланови Научнонаставног већа факултета. У игри моћи, коју је маестрално играо, Арсенијевић је бриљантно уочавао да велики број професора нема храбрости и спремности да преузме одговорност за свој универзитет. У овој причи негде леже и корени деценијског посртања Србије и тренутка у коме живимо.

Освајање апсолутне власти од стране Небојше Арсенијевића, у окружењу у коме се практично нико није издвајао да каже - не, резултирало је, између осталог, и у присвајању туђих научних резултата и поништавању суштине истраживачког рада. Подаци које смо прикупили свакако побуђују сумњу и пале до краја црвени аларм академској заједници Србије. На графикону су приказани радови дојучерашњег крагујевачког ректора Небојше Арсенијевића, објављени у међународним научним часописима са SCI

До избора за редовног професора, Арсенијевић је објавио само један научни рад, a када је постао декан објавио је више од 80, али ниједан није написао сам

листе у периоду од 1990. до 2017. Као што се види са графика, бивши ректор је до избора за редовног професора објавио само један рад. Декан је постао са укупно три објављена радa. Пре избора за редовног професора у десетогодишњем периоду од 1990. до 2000. Арсенијевић није објавио ниједан научни рад у часописима са SCI листе.

Веома лако са дијаграма може да се закључи да „златни“научни период за Арсенијевића настаје избором за декана и доцније за ректора универзитета. Обављајући дужност декана и ректора Арсенијевић успева да, током протекле деценије, буде и коаутор 83 рада у часописима са SCI листе и да постане, формално гледано, један од бољих српских истраживача. Посебан куриозитет представља чињеница да Арсенијевић нема ниједан рад на коме је први аутор! Нагласимо још једном, да деценија истраживачких напора пре преузимања функције декана није Арсенијевићу донела ниједну публикацију, за разлику од деценије на власти која му је донела више од 80 публикација.

График указује и на чињенице које ће заувек да стоје у међународним научним базама. Формално гледано, Арсенијевић има коауторске радове у великом броју међународних научних часописа. Шта је његов стварни научни допринос, какво је његово знање, какав је његов стварни таленат и истраживачки потенцијал, ко је дописиван као коаутор, ко је стварно обављао истраживања, зна само он сам у разговору са самим собом испред огледала. Ма шта мислили и ма како „експлозија инвентивности“и научних резултата по освајању власти на универзитету деловала чудно, нико, формално правно гледано, не може да поништи реалне научне резултате Небојше Арсенијевића.

Чини се да прича стварног, сумњивог или лажног ауторства није у Србији испричана до краја. На недавном скупу, посвећеном светском дану имунолога, доскорашњи ректор Арсенијевић се, све обављајући дужност ректора, потписао на 16 радова, његов син Александар на осам, при чему су коаутори на седам радова. На једном од радова коаутори су ректор Арсенијевић, син Александар, ректорова невенчана супруга професорка Татјана Кањевац и њен син Александар Ацовић. Ове неспорне чињенице изазивају неверицу, подсмех, горак укус, чуђење и одмахивање руком. Али ништа од свега овог не мења тренутни поредак ствари. Појединци и институције које ово дозвољавају сносе, без сумње, велику одговорност. Као да је неким чаробним прахом потребно пробудити успавану храброст академске заједнице у Србији.

Данас, када одлази Арсенијевић, али не и проблеми који постоје на српским факултетима, морамо и да се запитамо колико уопште високо школство Србије, овакво какво јесте, доприноси економском напретку и дизању цивилизацијског нивоа грађана Србије. Да ли је могуће излечење високошколског ткива, делимично захваћеног канцером који убија искрену посвећеност науци и професионални морал? Ја, ипак, верујем да професори српских универзитета могу да буду пример за углед грађанству и окосница моралног препорода друштва. Да парафразирам великог борца за људска права Нелсона Манделу, Србија мора да схвати да је образовање најјаче оружје које би требало да користи да би се променила. Образовање, које подразумева честитост, моралне стандарде и истинско учење, од нашег првог удаха до тренутка када заувек одлазимо.

Арсенијевић је капом и шаком делио академске титуле и звања супругама најоданијих сарадника, које по основном образовању нису лекари. Какве користи има Србија од тих „доктората“. Какви ће да буду научни доприноси ових „докторки“у будућности? Које ће научне фронтове оне да отворе? Ко ће у свету да цитира њихове научне резултате