Неопевана дрскост
Са стршљенима у Видову, ево, ратујем већ шест година. У три наврата уништио сам њихова гнезда; једно је било у стогодишњој дивљој крушци, друго је било у Видовом храму, а ове године уселили су ми се у оџак мог каменог дома. Ту сам их се лако отресао: запалио сам ватру у огњишту и њихова кошница, очас, из оџака се стропоштала као зрела крушка и изгорела. Када сам помислио да сам их се, за вјеки вјеков решио, да сам их све потаманио, један од њих сакрио ми се у рукав шлофјанке. И док сам читао неки чланак у коме и модерна генетика доказује да су Срби у Подунављу били још пре Винче и Лепенског вира и да су нам најближи сродници Македонци и Румуни, притајени стршљен из рукава уједе ме у корен длана. Без зујања, без упозорења „атентатор“ме је пецнуо, као Гаврило Принцип престолонаследника Фердинанда.
После уједа стршљена, на крају дана, изнад Видова саставили су се небо и земља. Киша лије као из кабла тако да је, изгледа, моја Нојева лађа у задњи час завршена. Да све буде као уочи библијског Великог потопа, громови су тресли Суву планину, а један је треснуо на стотинак метара од мене. Као да ме и бог Герман, због нечега, опомиње...
И, шта ће бити? Показаће се да ме стршљен убо 14. јуна, на дан када је, наводно, у Вавилону умро Александар Македонски. А још у мом епистоларном роману Писма Аристотелу тај исти Александар пише из Индије свом славном учитељу како, управо, гледа своју „сахрану“, то јест, сахрану свог двојника и пехарника који се, гле, зове Јуда?! Елем, Александар, по мени, није умро у тридесет и трећој години него је, после побуне генерала, бацио свој мач у Ганг и отишао са индијским гимнософистима у Кашмир и тамо доживео дубоку старост као мудрац, као Буда.
К. Г. Јунг, мој гуру из Швице, има своје недоумице: „Ујед стршљена и удар грома поред Видова, то мора да је нека порука са неба. Час ми се чини да се небеса љуте што сумњаш у датум Александрове смрти, а можда су хтели да ти дају за право, то јест да Александар није умро у тридесет и трећој години и да није сахрањен у Вавилону. Мораћемо да пратимо шта ће се дешавати наредних дана у Македонији и Грчкој после потписивања државног уговора о имену Македоније. А само да те подсетим да је споразум о имену Македоније потписан на обали Преспанског језера где је био летњиковац македонског краља Филипа. То само значи да, бар, солунска масонска ложа зна да је Клеопатра у Охриду родила Александру малог Христа када је овај, већ, отишао за Индију. Солунски јудеомасони знају да је Македонија, заправо, територија Новог завета, а не тамо нека Палестина.“
Са овом мишљу одем, у недељу, на белопаланачко гробље, на сахрану Ненада Карче, мог друга из детињства. А и он нашао да га сахрањују када Србија игра са Костариком. Али, шта ћеш, Карча је одувек био спадало. На гробљу сам био и један од носача ковчега, са белим пешкиром око леве руке. Од капеле до гробног места, онако у кломпама, провлачио сам се између споменика мени, углавном, знаних покојника.
Тако пропустим прво полувреме у којем су, чујем, Крстајићеве девојчице у копачкама играле нешто што мало личи на фудбал. Три пута сам задремао док ме Коларов није пробудио. Али, важно да је цела Србија еуфорична. Еј, пала Костарика!
Него не знам шта ми би да се „похвалим“Биљи да ме ујео стршљен, тако да само морао да одем и до белопаланачког Дома здравља не би ли она у престоници мирно спавала. На све то моја Црна каже: „Мени се све чини да су ујед стршљена и удар грома поред Видова теби били јасна порука да је Александрова сахрана у Вавилону била лажна. А још је неопевана грчка дрскост када је у питању Македонија!“
Или: ако је на Преспанском језеру потписан међудржавни уговор о новом имену Македоније, значи ли то да солунски јудеомасони, и те како, знају да је ту била летња резиденција македонског краља Филипа
ДРАГАН ЈОВАНОВИЋ
Дугогодишњи колумниста НИН-а