„Константин“слетео на Андрићев венац
ЂОКИЦА ЈОВАНОВИЋ
Нема никаквог документа којим се републичка власт обавезује да ће бринути о развоју нишког аеродрома. О свему ће се одлучивати у Београду
Коначно је завршен први чин државно-партијске фарсе зване „преузимање нишког аеродрома“. Ево шта се догодило. Крајем марта ове године Влада Србије је донела Закључак којим се тражи „пренос целокупне имовине и оснивачких права Јавног предузећа ‚Аеродром Ниш‘ са града Ниша на Републику Србију“. Нишко градско веће одмах послушнички прихвата „Закључак“Владе и доноси Решење да се нишки аеродром, фактички, поклони централним властима. Ова одлука власти је, за њу ненадано, подигла хиљаде Нишлија на вишедневне демонстрације на позив Грађанске иницијативе „Не дамо нишки аеродром“. Због незадовољства грађана градска скупштина није заседала безмало три месеца. Коначно, 22. јуна, на седници градске скупштине, нишка власт је поклонила аеродром централним властима захваљујући гласовима одборника чланова СНС-а и сателитских политичких групација.
Нема никаквог документа којим се републичка власт обавезује да ће бринути о развоју нишког аеродрома, да ће финансирати оно што је неопходно, да ће бити поштована радна права запослених... Чега има? Па има тога да ће се о свему одлучивати у Београду, мимо стварних потреба грађана Ниша, мимо потреба
привреде, мимо потреба универзитета, мимо потреба културних установа и културних стваралаца... На делу је отуђена држава која хита ка томе да постане корпоративна држава (откуд сад асоцијација на Мусолинија?).
Да власт дела у интересу страног капитала показује и то да је Влада потписала тајни уговор о концесији на 25 година за београдски аеродром „Никола Тесла“са француском корпорацијом Ванси ерпортс. Само после пар дана је покренут поступак „преузимања“нишког аеродрома. Да парадокс буде већи, само неколико месеци пре овог политичког велеобрта, градска власт је славодобитно обавестила јавност да аеродром послује добро, да више неће бити потребна финансијска давања из градског буџета... Са поносом се говорило о огромном расту броја путника… И све тако у једном озареном, распеваном и полетном тону, који није био лишен пословичне партијске самохвале. Кад, наједном, аеродром без државних пара неће моћи да функционише, а „град више нема пара за аеродром“, због чега су биле угрожене многе градске функције, нарочито социјалне (труднице, незапослени, деца…). Лажна патетика као аргумент.
У међувремену су партијски и државни функционери изрицали контроверзне, противуречне исказе о томе како ће централна власт бринути о аеродрому нишком штедро, одговорно, брижно такорећи. Ове изјаве су украшавали букети омаловажавајућих и увредљивих изјава упућених Нишлијама, који се, ето, жустро супротстављају узурпацији нишког јавног добра. Зорана Михајловић, министарка грађевинарства и саобраћаја, је „дубокоумном“инвективом објаснила неуким Нишлијама да „неће нико да упрти на леђа аеродром и однесе га из Ниша“. Председник Србије Александар Вучић је коментарисао протест сарказмом да је „задовољан“када види да у 10 сати ујутру „неки имају времена да се мало веселе и вичу“, а и „попију понеко пиће, па је више новца од ПДВ-а у буџету“. У другој прилици је рекао: „Ако грађани хоће аеродром, нека им“. Па је, онда, поручио: „Демонстрације у Нишу су тупаве, умешан је и страни фактор.“Председник државе се осмелио да упути и својеврсну претњу грађанима: „Хоћете да Ниш управља аеродромом, нема проблема, само немојте да тражите паре за инвестиције“.
Јавно је, дакле, председник државе рекао да је приватизовао народну касу, као да је буџет приватна имовина групе на власти. Да ли то значи да држава „инвестира“само у предузећа која су у њеном власништву? Шта онда значи политика „привлачења“страног, махом приватног, капитала тиме што држава даје све погодности (ослобађање од плаћања дажбина) и огромне суме новца као субвенције за отварање радних места (која су, успут, бедно плаћена, уз рад радника у робовским условима)? Следи и крунски „аргумент“. Председник каже: „Немамо обавезу према Вансију, ми имамо обавезу да се с њима консултујемо ако би то прешло милион путника, то у наредних дванаест и по, тринаест година је немогуће“. Чекај, а слободно тржиште? Зар се ова власт не зала-
же за неолиберализам или неоконзерватизам?
То значи да ће, државним притиском, бити лимитиран развој нишког аеродрома. И још када знамо да француски концесионар Ванси има удела и у концесији за приштински аеродром „Адем Јашари“слика етатистичког интервенционизма постаје јаснија. Зар председник није више пута говорио како више нема самоуправљања, те како држава не може да интервенише на тржишту? Намеће се једно суморно поређење: иста држава је тврдила да не може да интервенише у трагичном случају уништавања Гоше. Јер не може да се меша у тржиште. Чак ни после самоубиства радника Драгана Младеновића у фабричком погону због немаштине и због немогућности да издржава породицу, јер је власник Гоше, словачка „ЖОС Трнава“, радницима дуговала од 15 до 20 плата, а није уплаћивала ни стаж и здравствено осигурање.
Наравно, слично су говорили и градски функционери. Шта значи овакав говор? Поред намере да се омаловаже грађани који су се дрзнули да бране јавно добро, овај говор указује на темељну неозбиљност и неквалификованост власти. Да је озбиљности, одговорности и компетентности власти било је нужно да се о овако кардиналној одлуци, која има велике друштвене последице, сачини какав елаборат, каква студија о друштвеној оправданости преузимања аеродрома, па да се о томе поведе јавна расправа… Било је нужно да се председник државе, министри и функционери обрате јавности тако што ће изнети озбиљне аргументе, учествовати у озбиљној и аргументованој дебати. И, наравно, уз дужно поштовање према грађанима. Али, не, њихов говор је испразан и паролашки, пун надобудног газдинског презира и непоштовања према грађанима. Уз то, њихови искази су, што је врло проблематично, неистинити. Све то је још више иритирало грађане и, што је важније, уверило их да власт не дела у интересу грађана, већ у интересу страног капитала.
Иначе, поклањање аеродрома је последњи чин у тродеценијском транзицијском уништавању јаке нишке привреде и богате културе. Да не буде забуне, све транзицијске власти су здушно учествовале у спровођењу ове сумрачне транзицијске антиутопије. И баш када је аеродром почео да даје допринос важним друштвеним функцијама држава га је преотела. Захваљујући аеродрому олакшана је и омогућена културна, научна, уметничка комуникација и размена, олакшани су и омогућени бројни пословни аранжмани, осетно је повећан број туриста… Белодана је чињеница да ће без ваздушног саобраћаја сви градски потенцијали и потенцијали овог дела Србије, ионако оскудни, бити још више осиромашени. Рецимо, тешко ће се одлучити какав научник од угледа, или какав уметник светске репутације, или какав представник неке уистину велике и значајне компаније да допутује у Ниш уколико нема аеродрома.
Нишлијама аеродром представља последње, симболички важно, привредно упориште. Тим пре што је аеродром саграђен и отворен 1986. захваљујући и обилном самодоприносу Нишлија. Аеродром је, дакле, у неприкосновеном власништву свих Нишлија, а не у власништву икакве државе, односно владајуће номенклатуре.
На концу Иницијатива „Не дамо нишки аеродром“је у саопштењу од 1. јула објавила да је „Одлука Скупштине града Ниша да аеродром буде предат у власништво државе, не само што није регуларна, већ је само начелна и не производи правно дејство… Иницијатива је већ са тимом адвоката идентификовала све пропусте у раду приликом заказивања и вођења седнице скупштине и ради на формулисању тужбе Управном суду.“
Почиње други чин одбране нишког аеродрома.
На делу је отуђена држава која хита ка томе да постане корпоративна