МАЛТРЕТИРАЊЕ ИСТОРИЈЕ
Ко је први почео
Пут кроз време одавно је респектабилна научна идеја, с тим што је путовање у прошлост њена контроверзнија половина. Једна од главних невоља јесте парадокс који би настао интеракцијом са прошлошћу, јер би практично свака променила садашњост. Филозофи и научници виде три излаза одатле. Први је да се прошлост не може мењати, други је постојање паралелних универзума, и у оба та случаја важи да се у прошлости не може десити оно што се већ није догодило. Трећи излаз је да сте Србин, Хрват или штогод слично, и у том случају не морате бринути ни о каквој физици и логици. Ако имате срећу да сте се родили у Београду или у Загребу, у Дудулајцу или у Лијевом Средичком, ништа вас неће спречити да у прошлости Михајловића претворите у
антифашисту, Недића у српску мајку, Павелића у људско биће.
„Када сам студирао, деведесетих година, очекивао сам да ћу се за двадесет година бавити некаквим нијансама; да ли је у самоуправљању било овога или онога, код несврстаних ово или оно. Нисам тада сањао да ћу се бавити питањем да ли је Јуре Францетић злочинац или херој. И то је, морам признати, велики шок за струку. Нисмо припремљени на такве врсте дебата, гдје вас се позове у телевизијску емисију у којој један каже да Јасеновац није постојао и тражи да му покажем гдје су тијела”, још не верује сопственим ушима историчар Хрвоје Класић, професор Филозофског факултета Свеучилишта у Загребу.
Шалу на страну, историјски ревизионизам није, наравно, никакав домаћи специјалитет. Ако вас занимају
делузије умоболника који од Америке преко Немачке до Аустралије тврде да је Аушвиц био одмаралиште за рекреативну наставу, нећете морати много да претражујете интернет. Није, међутим, свеједно хоћете ли такве тражити по интернету или ће вам из телевизора сами упасти у дневну собу.
„Не заваравам се да су се велики народи сложили око свега у властитој прошлости, да је тумаче исправно. Међутим, они који су очити ревизионисти, они који ствари гледају намерно криво, они су не само маргинални, него и у затворима. Код нас постају виђене личности”, подсећа Класић.
Добро, не свиђа нам се историја, па смо саградили ваљда лепшу, често и старију, макар због бочних политичких ветрова увек била и нестабилна, па тако једног дана рехабилитујемо фашистичке послушнике, а другог
враћамо улице совјетским генералима, но вреди питати ко су инвеститори и неимари, то јест чему заиста служи такав поремећај идентитета.
„Ако погледамо праксу у Србији, али и у неким земљама региона, долазимо до закључка да је држава – односно владајућа идеолошка матрица, национализам – кључни покретач фалсификаторских политика историје. Нажалост, историографија је у овом процесу државног заборављања или погрешног памћења прошлости само слушкиња политике и националистичке идеологије”, сматра историчар Миливој Бешлин.
Када говоримо о Србији, наставља Бешлин, сарадња све три гране власти доказује да је ревизионизам државни пројект.
„Најпре је Скупштина донела ревизионистичке законе који дубоко задиру у политике сећања – закон о изједначавању четника и партизана, закон о рехабилитацији, итд. – после тога је Влада Србије оснивала специјалне комисије за гробнице тзв. комунистичког терора (а оне стварне и још свеже гробнице из ратова деведесетих скривају се и негирају), да би најзад, на основама закона о рехабилитацији, судство донело читав низ одлука о рехабилитацији, написавши при томе једну ,нову’ историју или псеудоисторију Југославије.”
Историчар Хуснија Камберовић, професор Филозофског факултета Универзитета у Сарајеву, скреће пажњу на то да нема чардака ни на небу ни на земљи без вештих градитеља, то јест да без историчара ове политичке конфабулације не би биле могуће.
„Ревизионистичке интерпретације увијек нуде хисторичари који су у спрези са политиком. Тако је сада, тако је било и раније, и то је опће правило које се може наћи и у западним демократским друштвима и западној хисториографији. Ми смо само током деведесетих најпогубније осјетили разорни ефекат тих интерпретација. Када се мало детаљније анализирају ревизионистички подухвати у хисториографији, постаје јасно да без хисторичара нема те ревизионистичке струје, без обзира на то што су медији а не дебеле хисторијске књиге доприносили успјеху таквих интерпретација. Ко су ти хисторичари? Увијек они чији је простор дјеловања између науке и политике – они користе моћ политике да ојачају своју позицију у науци, а ауторитет науке да ојачају своју позицију у политици. Ревизионистички хисторичари нису дошли – као што ни данас не долазе – са маргине, него из најважнијих научних института, универзитета и академија. Отуда и потреба да се те институције ставе под политички утјецај”, подвлачи Камберовић, а то илуструје примером у коме је једна сарајевска основна школа добила име Мустафе Бусулаџића, колаборационисте и антисемита стрељаног 1945.
„Тек је званично мишљење Института за хисторију Универзитета у Сарајеву, мишљење да је Бусулаџић убијен само зато што је био антикомуниста, отворило могућност његове јавне рехабилитације. Након тога више нису били важни ни они који
Не треба потцењивати потенцијал лажиране историје поготово у сиромашним друштвима. То најбоље показују управо друштвене мреже, а пара и будала спремних на рат ће увек бити Хуснија Камберовић
су такво мишљење дали. На крају се јасно види да једино политика профитира из таквих интерпретација.”
Да је исплативо, исплативо је. Права је политичка милина када се Срби и Бошњаци млате око костију Мустафе Бусулаџића или Аћифа Хаџиахметовића док им систем и у Сарајеву и у Београду и у Новом Пазару иза леђа ждере њихово сопствено месо. Шта има везе што је у Новом Пазару просечна плата нижа него у Вијетнаму; важно је да искривимо оно мало Дрине што је текло право.
„Увек је боље да вам се као вековни непријатељ приказује сиромашна жртва хрватске транзиције и коруптивне приватизације него српски тајкун повезан с врхом власти. Због свега тога образац сећања на Југославију мора бити негативан, а народи ових простора веома удаљени. У сиромашним и корумпираним наследницама Југославије приоритет политичких елита јесте убити у људима сећање на бољу прошлост да би садашњост деловала прихватљивије. Уз то, политичке елите Србије и већине околних балканских земаља не могу да дају одговоре на питања будућности, нису у стању да обезбеде бољу садашњицу, па фалсификовањем историје нуде ,бољу’ прошлост”, закључује Миливој Бешлин.
Гледе садашњости, Хрвоје Класић упозорава да се малтретирање историје не може посматрати одвојено од малтретирања остале стварности.
„Оно што се догађа у односу према повијести треба сагледавати као генералну слику друштва у којем живимо – друштва лажних вијести, у којем чињенице нису битне. То није проблем само повијесне знаности. У Загребу имате књигу која се добро продаје, на чију промоцију дође стотинак људи, а књига говори о томе да је Земља плоча. Ако људе одговарате од цијепљења, и због тога вам се појављују болести које су на овим просторима искоријењене, јасно је да наука није ни главни, а камоли једини извор информирања, било да се ради о медицини или о повијести.”
Када је већ тако, и они који нису померили памећу или посрнули политички морају да се упусте у борбу и у колумнама и у емисијама и на трибинама. Зато и Класић и Бешлин и Камберовић суделују у пројекту „Ко је први почео? / Историчари против ревизионизма“. Пројект окупља историчаре бивше Југославије који имају хибрис да виде својим, а не туђим очима. Први скуп имали су на недавно завршеном београдском фестивалу „Крокодил“, и већином су, ако не и листом, познати јавности, што је, сматра Класић, такође аномалија.
„Предавао сам недавно у Данској, и на моје питање када су посљедњи пут у новинама видјели неки текст о Другом свјетском рату, нико се од студената хисторије није могао сјетити. Када сам их питао да ли знају како изгледају дански хисторичари, поумирали су од смијеха. А мене у Хрватској, у Србији, у Босни препознају на улици. Не моје колеге, него полицајци на цести, људи у продаваоницама. Мислим да то говори о тотално лудом односу, о друштву у коме су повјесничари селебритији, у којем сви гледају емисије о прошлости, читају о прошлости.“
Тако склепани, градитељи апсурдних чардака, трагачи за бољом прошлошћу, па још и жртве транзиције, не делујемо баш као очигледни кандидати за доношење мира универзуму. Када човек разгледа српски, хрватски, босански
У сиромашним и корумпираним наследницама Југославије приоритет политичких елита јесте убити у људима сећање на бољу прошлост да би садашњост деловала прихватљивије Миливој Бешлин
интернет, рекао би да је рат заказан за сутра. Није баш тако, у највећој мери захваљујући спољним околностима – што би рекао Класић, ем за ратовање немамо пара, ем смо изгубили део независности, и део смо организација, то јест организма који то сада не би допустио – али проблем са спољним околностима је управо тај што су спољне, те не зависе од нас.
„Никада не треба потцјењивати потенцијал лажиране хисторије. Он је огроман, поготово у сиромашним друштвима каква су наша. То најбоље показују управо друштвене мреже, а пара и будала спремних на рат ће увијек бити”, примећује Камберовић.
Уосталом, додаје Класић, рат није једино зло за које смо способни.
„Онај ко негира Јасеновац не може промијенити чињеницу да је Јасеновац постојао, али тај неко својом агресијом, својим шовинизмом дјелује у данашњем друштву, и ја се бојим на шта је тај неко спреман. Не знам да ли је спреман те злочине поновити или зажмирити када се поново почну догађати. Не мора бити рат, али могу бити разне врсте обрачуна, физичког, психичког. Такви конфликти унутар друштва не само да су могући, него и даље трају.“
Занимљиво је питање какав утицај има то што у нашим борбама око костију лајемо истим језиком, мада је и то сумњиво ако питате исте оне што Јасеновац описују као место добре музике, а Сребреницу као град у коме је Младић делио деци слаткише.
„То што се међусобно разумијемо помаже да се ревизионистички рукавци све брже умножавају, али може помоћи и да се ојача антиревизионистички фронт. Дословно тако – ми ово морамо схватити као наш рат и морамо успоставити снажан фронт, јер је боље да ми ратујемо против ревизионизма у хисториографији (хисториографијама) него да међусобно ратују Срби, Хрвати, Црногорци, Бошњаци, Албанци”, закључује Камберовић.
Слично мисли и Бешлин, мада акценат удара на месту где свађалачки наративи, тиме што разумемо када они други лажу, добијају на уверљивости.
„Због тога понекад заиста мислим да бисмо се боље разумели када се не бисмо разумели.“
То је и шире од језика. Како да се не разумемо када се градимо од идентичних фалсификата?
Живимо у друштву лажних вести, у којима чињенице нису битне. Онај ко негира Јасеновац не може променити чињеницу да је постојао, али својом агресијом, својим шовинизмом бојим се на шта је све спреман Хрвоје Класић