Опраштање од Железничке станице
РУДНИК ЗЛАТА И МАЈКА СВИХ ЕКОНОМИЈА
Сад је то тек зграда са богатом историјом, музеј сама по себи. А као будућа институција с овом наменом – мртворођена, јер је сваки музеј тек збирка неживих предмета, док је „штајга“била жив организам са многоструким функцијама
Железничка станица је симбол Београда, овде рођених, и симбол судбина свих у престоницу пристиглих, трбуха жељних круха, а срца прожетих очекивањима. Метафора радости путовања на море, било оно „наше“, хрватско, црногорско, грчко..., са првим одвајањем од родитеља, првим фармеркама купљеним у Трсту, черечењем пилета и пре но што се сирена воза огласи. Ако се наћуле уши душе где се складишти сећање, још може да се чује – Сремска Митровица – Шид – Винковци – Загреб.., али је и све друго везано за станицу, већ ствар прошлости.
Одатле се кретало у печалбу, ма из ког да си кутка државе, на том су се месту
разне судбине укрштале, комешале намере, добре и неваљале... „Штајга“је рудник злата, описивали би је носачи и таксисти. Њој су гравитирали и мигранти хотећи што даље на Запад. Била је кутак за тешки сан бескућника и лаки дремеж бекпакера, са комплетним инвентаром летовања на леђима.
Сад је тек зграда са богатом историјом, музеј сама по себи. А као будућа институција с овом наменом – мртворођена, јер је сваки музеј тек збирка неживих предмета, док је „штајга“била жив организам са многоструким функцијама.
Сведоци свечаног отварања 20. августа 1884. у 15 часова одавно су „отпутовали“
на место без повратка, као и први путници, за Беч, краљ Милан, краљица Наталија и престолонаследник Александар Обреновић. Маса света им је махала са перона, испраћајући и Србију у будућност чији је већ била део по изгледу тог здања, изграђеног по плановима архитекте Драгутина Милутиновића тако да личи на железничке станице европских метропола.
Од ње се екипа НИН-а опрашта последњим лутањем кроз амбијент што би се могао назвати аветињским, кад се упореди са некадашњим метежом, као у гигантској кошници. Сваки корак распирује сету, својствену растанцима.
Баш на тим степеницама на прочељу зграде, у духу академизма, са римским бројем године изградње испод сата који и данас показује тачно време, многи су се састајали и одатле кретали експресним, путничким и пословним возовима, где су биле и стјуардесе. Последње недеље бивствовања „штајге“, на пут се спрема само један „старкеља“, за пар сати ће поћи ка Будимпешти. Стога нема ни гужве на шалтерима, службенице су готово уснуле, прену се на питање странке и на једвиде јаде тек евентуално насмеше. Да ли због страха за будућу егзистенцију, или рутине што ствара досаду, не знамо, и нисмо расположени да питамо. Уби нас сивило и побуђена носталгија.
Место где су се некад тискали путници за Бар, чекајући да се композицији прикључи допунски вагон (са лежајевима или без њих), или на утовар аута, сада има другу надлежност, о чему извештава натпис „само за возопратно особље“. „То су кондуктери“, мрзовољно „преводи“службеница из крчећег звучника, да би брже-боље негде нестала. Ни њој није до разговора.
Зато је благоглагољив Палестинац, времешни носач, што нуди услуге транспорта пртљага од станичне капије до таксија. Сада товар прти „за пакло цигарета“, а некад је зарађивао „по 5.000 марака месечно, у просеку“, захваљујући „класичној српској сналажљивости“. У време под санкцијама он је усмеравао са станице муштерије на комбије ка гастарбајтерским дестинацијама. После је „евро све упропастио“, па Палестинац све слабије практикује немачки, турски, албански и остале језике што их је на „штајги“научио. Шта ће надаље? „За лудог увек има посла“, вели, широко насмејан.
Много након гашења његовог „девизног бизниса“, замиру и „црне тачке“станице. Таксисте који су од памтивека пред улазом вребали наивне жртве, сукцесивно је десетковао пад промета, све више како се ближио дан измештања железничког чворишта. Сувенирница је неким чудом опстала, начичкана ником потребним ситницама. Жена у мењачници буквално дрема, и да је јунакиња стрипа, била би прекривена паучином, а некада је „оперисала“и хиљадама страних новчаница. Станични клозет је тобоже реновиран, а нужда се намирује по највећој цени у граду, што до последњег тренутка крепи дефиницију „штајге“као златног рудника.
Мало од тог „злата“штрпнуло се и за време нацистичке окупације Београда, сећа се Угљеша Рајичевић, писац и историчар уметности, тада ђак Осме мушке гимназије. Већ се било прочуло међу ђацима да се десно од станице, у Карађорђевој улици, дешавају „бувље“пијаце, са свим пратећим садржајима, од пурењака, до ћуфтица и изнутрица, „грилованих“на комадима старог плеха. Али да би тај, више него специјалитет у време ратне оскудице, добио сасут у врсту лепиње, морао си да даш новац, истина ситан, али за 12-годишње дечаке – мисаона именица.
И сами „сналажљиви“, као и Палестинац, досетили су се да „препадају“камионе препуне цепаница или угља, шта су транспортовали до наређених одредишта, али на чији погон су се и сами кретали. „Мотор је био казан, а гориво водена пара“, прича Рајичевић. Најкрупнији би наскакао на канате (камионске странице), ударцем заљуљао товар, а он би се с друге стране расуо. Тад су прискакали и остали, гурали плен под ђачке кецеље и хитро бежали по меандрима улица Баре Венеције.
Ту су пале и прве љубави, и сексуалне иницијације, некад и повезане са претходно стеченим новцима, илегалним али крајње разумљивим средствима. Речју, „штајга“је била мајка свих економија, па и трговине љубављу, одакле је изникао и чувени Пицин парк, јавна тајна престоничке проституције.
У последњој недељи пред затварање, полицајци још глуме строгоћу у унутрашњем кругу станице, па једном припитом младићу, тамнопутом – наравно, поручују: „Бежи одавде, види на шта личиш, немој да те приводимо“. Он се правда да је жедан, иако су све тамошње чесме одавно угашене, па жеђ може да се толи само у два станична бирцуза.
Карирани столњаци у СУР Сури и СУР Перон алудирају на златну еру кафана, а плазма телевизори доносе дах модерног доба, баш као што је некад и сама станица, допремајући савремена технолошка решења краја 19. века. Неки су столови затрпани пртљагом (врше се и последње провере „да ли сам све понео“), јер ни гардеробе нема више.
Отоме постоји обавештење, али би улаз са натписом „шеф станице“могао још бити активан, јер то ништа не демантује, осим талога неодржавања. Табле за информације о поласцима и доласцима већ дуго су закочене, најављујући једне те исте правце. Возови се и даље овде пакују због једине адекватне логистике, мреже колосека и скретница. Скретничарске кућице, оне љупке, мајушне, службено су поодавно исељене, али су и добиле нове станаре, из непосредног комшилука. Њима је кућа од блата и отпадног материјала срушена, па се може рећи да су на добитку, привремено. Али, можда, ускоро на још већем, ако добију оно што су им „обећали“ти што зидају, ако „о свему“ћуте за медије.
Шине око њиховог новог дома су нетрагом нестале, за шта њих, бар овог пута, не можемо кривити. Плавог воза нема такође, од 2009. се изнајмљује за свадбе и друге прославе, чинећи од свега циркус историје. Црвеним тепихом одавно не табанају стопала светских званичника, већ нека сасвим обична, али довољно платежна.
Клупе као да су одавно свесне промена. Поломљене и зарасле у коров, оне су већ дуго у жалости за удобно опруженим телима. Затечени призор слама и репортерку. Назовите је патетичном, подозревајте да је брину начини долажења до станице у Прокопу, а нервира одсуство инфраструктуре (мењачница, трафика...) у Кошутњаку, прогласите је противницом прогреса.., али она дели стање туге са тим клупама.
Одатле се кретало у печалбу, ма из ког да си кутка државе, на том су се месту разне судбине укрштале, комешале намере, добре и неваљале...