ПОПРАВНИ ЗА КРАЈ ИСТОРИЈЕ

Френсис Фукујама

Питање које без прекида добијам од 1989. гласи: „Шта се збило са крајем историје? Зар Икс не поништава ту тезу?“, при чему је „Икс“нешто што се збило у међународним односима или политици, попут пуча у Перуу, терористичког напада 11. септембра или финансијске кризе на Волстриту. То ми питање обично поставља неко ко није схватио значење краја историје и ко није прочитао моју књигу Крај историје и последњи човек, објављену 1992.

Сврха овог чланка је да се подсетимо те хипотезе, да објасним шта сам њоме мислио и како се моје мишљење од тада променило. Мислим да је срж тог концепта и даље валидна иако је очигледно да живимо у другачијој фази глобалне политике од оне у којој је изворни чланак написан. Било би необично да се након скоро тридесет година мој поглед на свет није променио. Свеједно, важно је разлучити разумну критику од оне која је блесава или резултат једноставног неспоразума.

Хегел, Маркс и Кожев

Почнимо насловом мог изворног чланка Крај историје?, објављеног у магазину Национални интерес лета 1989. Има и других речи којима људи описују исти феномен; данас ће пре бити описан као „развој“или „модернизација“. „Крај“историје је требало схватити као циљ а не као закључак, па је „крај историје“постављао питање шта је циљ или крајња тачка људског развоја или процеса модернизације.

Израз „крај историје“није изворно мој. У том га је значењу први користио велики немачки филозоф Георг Вилхелм Фридрих Хегел. Хегел је био први историцистички филозоф, то јест мислилац који је веровао да се мисао

или људска друштва не могу разумети ако се не схвате историјски контексти у којима су утиснути и еволутивни процес којим су настали. Његов историцистички оквир преузео је Карл Маркс, чија је верзија краја историје најславнија. Маркс је тврдио да се друштва модернизују развијајући се од примитивних преко феудалних до буржоаско-капиталистичких. Крај историје за Маркса је био завршни чин овог процеса, комунистички рај. Године 1989. понудио сам једноставан аргумент да не изгледа да ћемо икада стићи у завршни чин комунизма. Михаил Горбачов је покренуо перестројку и гласност, и претварао је бивши Совјетски Савез у нешто што је све више личило на демократију. Стога, ако ће историја имати крај, он ће пре доћи у облику либералне демократије повезане са тржишном економијом.

Идеја краја историје требало би да буде далеко познатија француској публици него англофоном свету, пошто је ту идеју тридесетих и четрдесетих година 20. века преузео велики руско-француски филозоф Александар Кожев. Кожев је предводио један од најутицајнијих семинара средине 20. века, семинар о читању Хегела у коме су учествовали бројни највећи интелектуалци тог времена - Рејмон Кено, Жорж Батај, Морис Мерло-Понти, Жак Лакан, Ерик Вејл и Ремон Арон. Та су предавања сачувана у књизи Како читати Хегела.

Кожев је тврдио да је Хегел суштински у праву; штавише, сматрао је да се историја завршила 1806, када је Наполеон у Бици код Јене савладао пруску монархију. Треба приметити да је то тврдио у предвечерје Другог светског рата, у веку који је већ видео Први светски рат, бољшевичку револу-

цију и Хитлеров успон, и који ће ускоро доживети Холокауст. Површински, тврдња да се историја завршила 1806. била је апсурдна. Али када бриљантан мислилац попут Кожева каже нешто што звучи апсурдно, обавеза нам је да размислимо шта је тиме хтео. Био је ироничан, али је такође указивао на важну истину. Та је истина била да свет није значајно напредовао од политичког система заснованог на принципима слободе и једнакости утеловљеног Француском револуцијом. Без обзира на сав Sturm und Drang од 1806. наовамо, заправо смо само сведочили ширењу ових принципа од центра света ка периферији.

Оно што сам тврдио у чланку из 1989. није баш било оригинално. Можда су и Хегел и Кожев били у праву, можда су принципи модерног политичког поретка успостављени пре више од 200 година и - узимајући у обзир реформе које су се у то време одвијале у бившем Совјетском Савезу и Кини - никада нећемо стићи до вишег ступња друштвене организације. Марксисти су група критичара која мој аргумент никада није погрешно разумела. Студијске групе које су се састајале на Куби и у Совјетском Савезу након што се чланак појавио исправно су га схватиле као темељни изазов њиховим уверењима о усмерености историје.

Понудио сам аргумент да не изгледа да ћемо икада стићи у завршни чин комунизма. Михаил Горбачов је покренуо перестројку и претварао је бивши Совјетски Савез у нешто што је све више личило на демократију

Тврдња

Теорију историје коју сам изложио у Крају историје и последњем човеку тада сам описао као блажу верзију теорије модернизације. Јака верзија те теорије била је надмоћна парадигма у америчким друштвеним наукама педесетих и шездесетих година, по којој су економски, друштвени, политички и културни аспекти модернизације део јединственог еволутивног процеса, и да једни друге подстичу. (За целовитији историјски приказ теорије модернизације прочитајте мој предговор издању Политичког поретка у друштвима која се мењају Семјуела Хантингтона из 2006.) Тај је поглед на свет постао неодржив у великој мери због Хантингтонове критике која је показала да политичке и економске димензије модернизације често једна другу ометају. Ако степен друштвене мобилизације премашује способност политичког система да га прихвати, исход ће пре бити нестабилност него развој. Наредних година Хантингтон ће модернизацију напасти с других позиција, усмеравајући се на културу и тврдећи да се друштва неће временом слити, већ ће остати заробљена унутар постојећих културних хоризоната.

Погон модернизације описане у мојој књизи из 1992. била је блажа верзија теорије модернизације. Људска друштва су се развијала, али тај процес није био аутоматски. Напредак је зависио од контингенција и деловања појединаца; ништа није било неизбежно или предодређено. Свеједно, образлагао сам да је модернизација кохерентан процес који се није драстично разликовао од културе до културе. Разлог за то је била природа технологије, то јест оно што сам назвао „механизмом“. У свакој етапи људске историје претежни облици технологије одређивали су границу производних могућности које су обликовале природу економског живота. Претежан облик економске организације имао је пресудан утицај на друштвену организацију, те напослетку обликовао и политичку организацију. Тако су, рецимо, технологије угља, челика и фабричке производње срушиле претходан земљораднички поредак, и захтевале и урбанизацију и виши степен образовања. Насупрот томе, ране етапе информатичке револуције окончале су монопол разних хијерархија над информацијама и олакшале хоризонталну мобилизацију. Виши приходи би произвели средњу класу која би пропорционално хтела да више учествује у политици. То објашњава релативно снажну корелацију богатства и демократије широм света.

Најјаснији пример економског развоја који води ка уједначавању друштава био је успон источне Азије. Индустријализација се проширила регионом, од Јапана преко Кореје до Тајвана и Кине. Друштвене промене изазване овим процесом свугде су водиле до уједначавања са земљама Запада становништво се масовно померало из села у град, више се инвестирало у образовање и обучавање, развила се

урбана средња класа, а подела рада постала је комплекснија и међузависна.

У случају Јапана, Јужне Кореје и Тајвана било је и политичког уједначавања. Све три земље временом су постале либералне демократије, а последње две су транзицију имале током осамдесетих, баш у тренутку када су се помериле од претежно земљорадничких до претежно урбаних и индустријских друштава. То међутим није био универзални шаблон - Сингапур је постигао већи БДП према паритету куповне моћи од Сједињених Америчких Држава, а остао је либерална изборна аутократија. Кина сада има ниво прихода упоредив са Јужном Корејом и Тајваном из осамдесетих, а Си Ђинпинг је не води у демократију, већ у репресивнији облик диктатуре.

Услови

Поред кинеског изузетка, коме ћу се ускоро вратити, постоји и неколико недостајућих комада слагалице, које данас схватам далеко боље него раних деведесетих. Први је питање како економски раст уопште потиче. Када једном пођете навише, постоје предвидиве друштвене и политичке последице, али велики део света чини се заглављеним у сиромаштву, без стварне наде да пође стазама раста које су оцртали Јапан, Кореја и Кина.

Такав раст није универзалан услед недостатка институција, поготово због мањка модерне државе. Моја ранија теорија фокусирала се на демократију, и није довољно обраћала пажњу на предуслов - релативно безличну државу која би могла да одржи друштвени поредак и обезбеди основна јавна добра. Стећи такву модерну државу, што сам касније назвао „стизањем до Данске“, заправо је значајно тежи задатак политичког градитељства него стићи до неког облика изборне демократије. Данас постоји преко сто земаља које би се могле назвати изборним демократијама, укључујући и Ирак и Авганистан, али свега је пар десетина земаља које се могу подичити модерном државом. Успешан економски развој источноазијских друштава у претходне две генерације почива на томе што су развила модерне државе пре конфронтације са Западом, и што нису морала да стварају такве институције у склопу модернизацијских пројеката. Деловима света у којима модерне државе нису постојале, попут подсахарске Африке, пут ка економском расту био је далеко тежи, јер нису имале институционални оквир у коме би се раст догодио.

Из тога произлази питање које сам потпуно игнорисао у књизи из 1992, питање о пореклу модерне државе. То сам покушао да исправим у двотомном Политичком поретку, који прво прати развој држава из племенских друштава, а затим прелаз од патримонијалних ка модерним државама. Ако за то постоји механизам, реч је о војном надметању - државе су моћније од племенских друштава, а модерне државе су моћније од патримонијалних, па неуморна потрага за безбедношћу подстиче друштва да усвоје меритократску и безличну владавину као начело организације. Ова хипотеза, која се повезује са социологом Чарлсом Тилијем, није ни неопходан ни довољан услов постојања државе у било којој земљи. За то нам је потребно да размотримо друге услове попут климе, географије или религијских уверења, што доноси компликованију и неуреднију општу теорију развоја.

Други проблем моје формулације из 1992. блиско је повезан са тешкоћама стварања модерне државе - оне могу пропадати баш као што се могу развијати, то јест назадовати у нешто мање модерно. Модерна држава је у неку руку веома неприродна, јер је заснована на безличности и заслугама званичник кога изаберете не би требало да вам буде пријатељ или рођак, већ неко ко је способан за посао. Људска друштвеност функционише другачије, даје предност пријатељима и родбини, па је кварење безличног карактера државе - које иначе зовемо политичком корупцијом - стално искушење. Искушење је нарочито снажно за елите, које поробљавањем државе покушавају да богатство и моћ претворе у приватне предности. Тај процес, који сам у Политичком поретку назвао „поновном патримонијализацијом“, одвијао се у сваком политичком систему који је покушао да створи модерну државу - на крају кинеске династије Хан, у јањичарском систему Османског царства, те под старим режимом у Француској, који је створио праксу коруптивног стицања функција. Нешто слично се данас догађа у САД, где разноврсне интересне групе користе политички систем поделе власти да спрече политике које би нашкодиле њиховим интересима, што води у општу политичку парализу.

Трећи изазов је повезан са проблемом елита које поробљавају државне институције. У многим савременим либералним демократијама распрострањено је мишљење да су постојеће елите подесиле систем себи у корист, и да су тако укопане у рововима да обичне демократске политике нису довољне да их избаце из седла. Следствена политичка пат-позиција води у захтеве за снажним вођом који би тим елитама могао да упути изазов, макар то значило поткопавање институционалног оквира који дефинише либералну демократију. У развијеном свету политичка стагнација повезана је с економским невољама старе средње или радничке класе, која је имала сигуран посао у деценијама након Другог светског рата, и чији су приходи и друштвени статус у скорашњим деценијама опали. То је изазвало талас нових популистичких покрета против поретка широм демократског света, од Виктора Орбана и Јарослава Качињског у Мађарској и Пољској, преко Марин ле Пен и „брегзиташа“у Француској и Великој Британији, до Доналда Трампа у САД.