Колевка под одроном
ВИНЧА
Да је више памети, Винча би била наш прворазредни културни бренд. Она никад није добила ни заслужен статус у домаћем јавном мњењу и никада није заблистала као Виминацијум или Сирмијум. Биће да су посреди били неки лични ентузијазми и утицаји
Умесецу јубилеја, на 110 година од почетка истраживања познонеолитског насеља Винча, преисторијске „метрополе“, раскрснице идеја и путева са Блиског истока ка слабије развијеним северу и западу, ово археолошко налазиште је далеко од славе којa му припада, бар овдашње. Нерашчишћених имовинско-правних односа на локалитету, испало из процеса придруживања Унеско-листи светске културне баштине, подривених ископина поплавама, чиме је активирано и клизиште, недовољно познато у широј јавности, а међу светским стручњацима поодавно препознато као центар културе што се протезала на простору већем од данашње Србије.
Магнетом гравитирања га је чинио идеални географски положај, заштићен од ветрова густом шумом распростртом све до Авале, док је Бело брдо на окуци Дунава био одлична осматрачница. Са Авале је Болечицом допреман црвени пигмент цинобарит, живин оксид, згодан за бојење одеће, кућа и грнчарије, као и малахит од ког је прављен префињени накит.
Со је Савом стизала из Тузле, источне границе „цивилизације“, вулканско стакло, сировина за израду оштрих шиљака оруђа и оружја долазило Моришом, Тисом и Дунавом са Карпата. Болечица је плавила подручје и истовремено га ђубрила, земљиште је стога било плодно дајући довољно хране за све. У тако идеалним условима, древни Винчанци нису имали потребе за даљим сеобама, већ су развили културу дугу 10 векова, од 5.500 до 4.500 година пре нове ере. Током тог незамисливо дугог периода нису ратовали, посвећени обичном животу и уметности.
У насељу, претечи полиса, цветали су и занатство и трговина, а куће се градиле по урбанистичким правилима, и њима претходећим законима природе и логике, благо се спуштајући ка Дунаву на лесним терасама. Станишта су била стамена, моћних дрвених конструкција, кровова од трске, малтерисане и споља и изнутра, савршене по данашњим мерилима. У једној просторији од око 100 квадрата се, око пећи, окупљала породица. Ту се и спавало, док се друштвени живот одвијао на трговима, где се за тадашњу универзалну монету, шкољку спондилус, могло набавити све и свашта, из далеких крајева, претпоставља се, све до Егејског мора и Јадрана.
Остављени су и трагови „праписмености“натписа на глиненим посудама што се понављају са извесним значењем, попут зачетка писаног језика стандардизацијом знакова које наука још није растумачила. Као што са сигурношћу не може да се тврди зашто древни Винчанци нису преживели „транзицију“у метално доба. Углавном се ипак сматра да су наступила друга времена са другачијим системом вредности, и ратовима, незамисливим у винчанској утопији.
Релативна непознаница је и комплетан церемонијал сахрањивања, будући да су на целом простору Винчанске културе нађене само две некрополе, у Ботошу код Зрењанина и Гомолави код Хртковаца. Али, много се тога сазнало на основу три кампање теренских истраживања, брижљиво документованих прво у скицама и записима, а потом и дигитализованих, све са археозоолошким, хемијским, физичким и сличним анализама трагова.
Па сад знамо да су неолитски житељи Винче волели младу јагњетину, прасетину и јаретину, као и рибу, док су птичје месо избегавали из култних или других разлога. Смештена у виртуелну базу података, архива не може бити изгубљена занавек, као што се десило са делом документације Милоја Васића, првог српског школованог археолога који је Винчу и открио.
„За откриће Винче заслужан је и један локални пастир, познат у крају као Чепркало, који је једног дана 1906. у Народни музеј донео прегршт фрагмената фигурина и посуда, заосталих на обали након повлачења воде“, каже археолог Ненад Тасић који ће 20-годишњицу почетка свог руковођења теренским истраживањима, и 110 година од кад је Винча откривена, обележити изложбом „Форензика древности“у Галерији науке и технике САНУ.
Да на овом месту има нечег неприродног, антропогеног у слојевима земљишта, приметио је још Јован Жујовић, геолог, али се дан када је на терен изашао Васић, 1908. године, сматра историјским, јер се његовим напорима (и бригом државе) српска археологија нашла у жижи експертске пажње света. „У то време по Европи било је тек пар неолитских налазишта, због чега је Винча постала светски позната, доцније доказана као центар културе на подручју од Тузле до Софије, и од Трансилваније до Скопског поља“, каже Тасић. Према Винчи је култура и названа, као најзначајнијем од више стотина налазишта на овом потезу.
„Истраживања Милоја Васића трајала су од 1908. до 1934, и са прекидима трају до данас“, наводи археолог Драган Јанковић, кустос Музеја града Београда. „И, иако трају више од једног века, истражен је само централни део локалитета“, додаје. Ту су откопани археолошки слојеви дебљине око 10,5 м, а у њима откривени трагови живота од 5.500 година до данас, са кратким прекидом од 9. до 16. века, када је овде било гробље (срећом по насељавање). „Винча данас живи свој осми миленијум и представља споменик културе од изу-
зетног значаја за разумевање настанка и развоја европске цивилизације“, Јанковић наглашава још једну димензију значаја налазишта.
Васић се бавио неолитом, карактеристичним у Винчи и по „експериментисању“у металургији – преради цинобарита, о чему је наредних деценија писао, објављујући чланке у чувеним светским стручним часописима. Писали су о Винчи и Милутин Гарашанин, и Драгослав Срејовић, коме је судбина доделила да руководи новом туром „копања“од 1978, а на притисак Васе Чубриловића, историчара и академика. „Чубриловић је убедио надлежне лупајући штапом о њихове столове да се истраживања поново покрену, и да Хидроелектрана Ђердап направи насипе и њима обезбеди налазиште угрожено Дунавом“, причао је академик Никола Тасић, члан Одбора САНУ за археолошка истраживања у Винчи.
Тешко да би ово данас било могуће, као, очито ни у години „округлог“јубилеја, један век након проналаска „прве европске метрополе“, дакле, 2008, када се стало са ископавањем. Добро истражени темељи кућа и понеког огњишта, ушушкани су у термоизолационе материјале. Артефакти су похрањени у Народни музеј, Археолошку збирку Филозофског факултета и Музеј града, док је на месту бараке на самом локалитету, изграђен прави музеј, са редовним стручним вођењем. Али је он још увек тако далеко од реномеа Виминацијума или Сирмијума, а камоли светских споменика преисторије свог калибра.
„Да, археолошко налазиште у Винчи је недовољно уређено, неприпремљено и неусловно за долазак већег броја туриста“, примећује Тамара Комазец из Школе праисторијске археологије Седморечје, „Оно помало изазива и контраефекат, јер су посетиоци чули о величанственој култури, а затим се обру поред запуштеног чувеног Васићевог профила (првог вертикалног пресека), на налазишту чији се делови одроњавају и трајно нестају у Дунаву“, Комазец напомиње да бољој позиционираности Винче не доприносе ни близина депоније и Нуклеарног института.
Сталније посетиоце и мештане, опет, чуди „зашто се терен тако често откопава“, како им се чини, иако је ово рађено само у два наврата од 2008, за потребе провере конзервацијских услова и 3Д снимање. „Питају се и зашто је истражен само мали проценат налазишта“, она истиче. Разлога има много, углавном су финансијске и организационе природе, али је један и научан. „Археологија је таква наука, делом деструктивна, јер сазнаје из испитивања ископаних слојева који тиме дефакто бивају изгубљени“; како воли да напомене Тасић. Захваљујући новој технологији, данас се чита и из материјала раније без важности, док ће њено даље напредовање омогућити да проникнемо у преостале тајне древне Винче.
А шта ћемо са клизиштем? На активни одрон што ремети археолошке слојеве до потонућа, упозорава Тасић већ пуну деценију, док „поред њега пролази осам министара културе, без да му и ’добар дан’“, како каже, наздраве.
Музеј града Београда је 2011. године финансирао израду елабората „Геотехничка документација за потребе санације клизишта-одрона на археолошком локалитету Бело брдо у Винчи“, а затим и идејни пројекат санације. Донета је и одлука Владе о изради Просторног плана подручја посебне намене археолошког налазишта Бело брдо, са санацијом клизишта и одрона, „као једним од главних приоритета“.
Снимци „подземља“које је начинила екипа Ненада Тасића крајње су алармантни, па би Винча требало да је у фокусу Министарства културе, макар због јубиларне (плус 10) године. Тамне изобате поручују да Винча по други пут нестаје.
Други горући проблем неолитске метрополе јесте што је сад делом насељавају неки нови људи, са нерешеним питањем канализације, па отпадне воде (и фекалије) цуре на ушушкане пра-старине. Уз то иде и терет нерашчишћених имовинско-правних односа, како већ рекосмо, односно, финансијска (и друга?) немоћ државе да локалитет у целости откупи.
„Усвајање Просторног плана подручја са посебном наменом археолошког налазишта Бело брдо у Винчи, омогућиће решавање свих актуелних проблема, па и имовинско-правних, након чега ће бити покренута процедура за упис Винче на Унескову листу“, најављује Драган Јанковић.
Додали бисмо – поново, јер је о таквом предлогу било речи још 2005, али је тада предност имала заштита рашких и косовских манастира. Говорка се да је Винча у трку за патронат Унеска ушла још једном, релативно недавно, па кад се комисија суочила са свим тим спорним стварима, одбијањем кандидатуре Србији је поручила да се прво сама њима позабави. Томе се обично додаје да врховна институција заштите преферира видљивије споменике од подземних слојева археологије, тј. да и Унеско има своје приоритете.
Ипак остаје питање како то да Винча није никад добила заслужен статус у домаћем јавном мњењу, већ се и у школи о њој учи површно. Како то да није заблистала као Виминацијум или Сирмијум, како није добила куполу, као Лепенски вир? Биће да су посреди били неки лични ентузијазми и утицаји, или другачији сплет својинских прилика.
Некад је политика попут археологије, па су слојеви које отклони надаље слабо употребљиви, али све је боље него да колевку европског идентитета однесу подземни налети Дунава. Да је више памети, Винча би била наш прворазредни културни бренд.
Винча данас живи свој осми миленијум и представља споменик важан за разумевање настанка и развоја европске цивилизације