Подсмевање жртвама и правди
ПРЕСУДА МИРЈАНИ МАРКОВИЋ
Некадашња председница ЈУЛ-а осуђена је за незакониту доделу стана, иако је њено име повезано са много мрачнијим злочинима, укључујући и ликвидације политичких противника
Пресуда Мирјани Марковић од годину дана затвора после маратонског поступка од 17 година, шамар је за све оне који су преживели злочиначки режим ње и њеног супруга, Слободана Милошевића. Најмање је шамар због дугог поступка, који није окончан, и смешне казне. Више је зато што 18 година нису испитане до краја сумње у умешаност шефице злогласног ЈУЛ-а у политичка убиства, као и у пљачку грађана и изношење новца. Сада је првостепено осуђена
у поступку за проневеру државних станова које је Влада СПС-ЈУЛ-СРС делила незаконито себи и пријатељима. Марковићева је осуђена да је као председница дирекције ЈУЛ-а искористила службени положај подстичући генералну секретарку Владе и чланицу Комисије за стамбена питања Живку Кнежевић да незаконито, дадиљи њеног унука Илони Пешић, додели стан у Улици Ђуке Динића у Београду, од 47,36 квадрата. Пешићева је иначе била радница Дома здравља Пожаревац.
Против Марковићеве и њеног сина Марка Милошевића у Тужилаштву за организовани криминал покренут је преткривични поступак због шверца цигарета, који је привремено обустављен јер они нису доступни. Сумња се да је био довољан један њен позив директору Царине Михаљу Кертесу да пропусти транспорт цигарета њеног сина. И сам Кертес је ово признао. Сумња се и да је Марко Милошевић цигарете куповао у Бугарској. На граничном прелазу у Србији цигарете су се „претварале“у намештај
који се наводно извози за Мађарску. „Другарица са баштом у коси“, како ју је звала опозиција или „проклета Јерина“, како ју је звао коалициони партнер и политички отац данашњих властодржаца Војислав Шешељ, извукла се из свих истрага за политичка убиства. Она је била обухваћена преткривичним поступком за убиство новинара Славка Ћурувије. Изведени су и докази да је она наручила сраман чланак у Политици Експрес од Драгана Хаџи Антића, „Ћурувија дочекао бомбе“, који је био увертира убиства. Откривени су и њени блиски односи са Миланом Радоњићем, тадашњим шефом Центра ДБ Београда, оптуженим да је организовао убиство Ћурувије. Радоњић је боравио у централи ЈУЛ-а у Београду пред убиство. Пријатељи и породица Ћурувије сведочили су како му је она претила. Такође је откривена и њена посредна веза са припадником резервног састава ДБ Мирославом Кураком, оптуженим као директни убица Ћурувије. Наиме, Марковићева је, откад је побегла у Москву, пре убиства премијера Зорана Ђинђића, одржавала контакт са Драганом Филиповићем - мајором Фићом, који је у време „Сабље“побегао у Шангај. Филиповић је блиски сарадник оптужених за убиство Ћурувије. Тако је забележен пресретнути разговор између Филиповића и Курака, који је и даље у бекству, а тада се налазио у Африци.
За убиство Ивана Стамболића и атентат на Вука Драшковића у Будви правоснажном пресудом је утврђено да је Слободан Милошевић наредио ове злочине. Пријатељи ове породице више пута су јавно говорили да Милошевић ниједну важну одлуку није доносио без разговора са супругом. Није испитано да ли је он са супругом донео одлуку да убије политичке противнике. Стамболић је у комунистичким временима био Милошевићев политички мецена и породични пријатељ. Осим што је донео одлуку, како је суд утврдио, ангажовао је цео државни апарат, ДБ, војску, полицију, Царину, као и вође „земунског клана“. Најмање се отишло у истрази пљачке грађана Србије. Тадашњи шеф ДБ Радомир Марковић на каснијем саслушању је рекао да је новац изношен у Москву и на Кипар. Ова огромна пљачка била је највећа тајна операција режима који није хтео да оставља трагове и сведоке. Тако је 25. априла 2000. убијен директор ЈАТ-а Живорад Жика Петровић, а његово задужење је било изношење новца из земље. И у случају да остане ова смешна казна Марковићевој, дужност српских власти је да покрену питање њеног изручења из Русије где је добила азил.
Против Марковићеве и њеног сина Марка покренут је преткривични поступак због шверца цигарета, који је привремено обустављен