Рак на води
Душко Кошутић је у свом чланку „Храна опаснија од уранијума“(31. мај) изнео ставове који су блиски великој већини његових колега из Института „Винча“и ЈП Нуклеарни објекти Србије. Реаговала је др Зорка Вукмировић помпезним насловом „У интересу научне истине“(14. јун). Проблем је што у том тексту има пуно неистина.
Наметнута представа о наводном масовном помору од рака у Србији и уранијуму као његовом узроку неодољиво подсећа на Београд на води – архитекте, урбанисти и њихова удружења су против, али се на њих нико не обазире. Ни измишљена епидемија рака нема подршку стручњака (Српско лекарско друштво је чак неуобичајено оштрим речима осудило ту манипулацију и с фактографске и с етичке тачке гледишта), али је булдожерском снагом гура мала милитантна група „посвећеника“. Имају једну од три одлике: а) политички су острашћени; б) танка им је научна репутација (ако је уопште имају), и/или в) не разумеју проблем.
Но, вратимо се З. Вукмировић. Она наивно покушава да „завади“Светску здравствену организацију (СЗО) и Међународну агенцију за истраживање рака (МАИР), вероватно рачунајући како је мало читалаца свесно да је МАИР специјализована агенција за рак СЗО. Ни те две, ни друге најугледније међународне организације не препознају уранијум као канцероген. То је факат и не помаже позивање на гама зраке. Међу преко 500 канцерогена познатих у науци, појединачно су набројани радионуклиди који емитују гама зраке (радијум, полонијум итд.), али не и уранијум.
Позовимо се на изворе који физичарима и физикохемичарима морају да буду блиски. Следе скоро буквални преводи: прво, изотопи уранијума су примарно алфа емитери, уз безначајну улогу гама зрака; друго, радиоактивна токсичност (не канцерогеност) уранијума је 100 пута слабија од његове хемијске токсичности, а она се упоређује с оловом; треће, стопа распада уранијумовог језгра пореди се с ефектом убода чиодом у дно неког рибњака или језерцета. Управо из тих разлога могући штетан утицај уранијума на здравље ограничава се само на екстремне ситуације, попут дугогодишњег присуства гелера у телу и, евентуално, удисања честица уранијума из погођеног оклопног возила, али само уколико се човек баш у том тренутку задесио у његовој непосредној близини. Релативно велики број страних војника се још 1991. нашао у тим околностима. До сада се по оболевању и умирању не разликују од ветерана поштеђених тих ризика.
Колико грађана Србије има у свом телу гелере или је стајало крај тенка у тренутку експлозије? То не обеспокојава З. Вукмировић која „зна“да изотопи уранијума „могу бити канцерогени и то у најопаснијој групи 1 ... и чека се потврда на (?!) људској популацији“. Принцип је, ваљда да, ако велике дозе немају ефекта, њихово одсуство мора да буде делотворно?!
Невероватно је како ауторка овог текста, која је некада била научна саветница, види процес откривања научних истина. Цитирајмо је: „Научну евиденцију ... садржи извештај Италијанске парламентарне комисије“. Оставимо по страни чињеницу да се тај извештај добрим делом заснива на изјавама Ђорђа Тренте, професора који је енергично демантовао све што је наводно рекао. Госпођа Вукмировић с религиозном посвећеношћу прихвата као меродаван резултат политикантских надгорњавања, а не пада јој на памет да завири у научну литературу. Треба ли нагађати зашто одговор не потражи тамо где је то једино нормално?
Она се брине због „пораста броја случајева малигних болести у Србији“. Одбија објашњења стручњака, а узор су јој измишљања једног фалсификатора. Неће да прихвати да је број леукемија и леукоза опао у години када је, по присталицама њеног виђења стварности, достигао врхунац, а да је број солидних тумора опадао у време када је, по теорији истих катастрофичара, наговештен њихов драматичан пораст. Не занима је ни чињеница да је у Пчињском округу, чији је део окрзнут бомардовањем осиромашеним уранијумом, леукемија, лимфома и солидних тумора било и још увек је најмање или скоро најмање у односу на 18 наших региона.
Др Зорка се пита: „Да ли су остаци метака остали `испод радара`“. Шта ако се суптилним методама покаже да је, у односу на укупни фон радиоактивности, зрачење веће за, на пример, 0,1 одсто? Какве то везе има с оболевањем од рака и како „намакнути“потребан број болесника да би се доказало немогуће?
Неће да прихвати да је број леукемија и леукоза опао у години када је, по присталицама њеног виђења стварности, достигао врхунац, а да је број солидних тумора опадао у време када је, по теорији истих катастрофичара, наговештен њихов драматичан пораст