Кост бачена у ваздух

Прошло је педесет го‑ дина од светске премијере филма Стенлија Кјубрика и Артура Кларка 2001: Одисеја у свемиру. У Југо‑ славији је ово класично дело први пут приказано 1971. на ФЕСТ‑у. Уз осврте на М. A. S. H. и остварење Буч Кaсиди и Санденс Кид, Жика Богдановић, филм‑ ски критичар недељника НИН, осврнуо се и на нову Одисеју, исписујући број раније важан есеј на исту тему.

„Концептуално и тех‑ нички, овај филм један је од највизионарскијих уметничких подухвата у последњих неколико го‑ дина“, пише Богдановић у броју штампаном 7. фе‑ бруара 1971. „У мистерији чију се тајну наш разум упиње да одгонетне, лако прелазимо преко средста‑ ва којима је постигнуто да та мистерија, својом изворном чулношћу, на нас непосредно делује. У митологији, како знамо, неминовне човекове ево‑ луције до свесног бића, и још много даље, ништа није чешће приказивано од не тако ретке, а разу‑ мљиве, статичности ње‑ говог ума. Јер, најдогма‑ тичнија од свих веровања човекових јесте Вера – У – Човека; у основи, у динамику људске ин‑ телигенције. Кјубриков трик управо се и састоји у томе да нешто што јесте пораз човека (савременог духовног профила) при‑ каже као његов тријумф; варка је у чулном дејству филма, које проистиче из кинестетичке вредности покрета.

Лепота, и, наравно, смисао Одисеје јесте да‑ кле у узвишености крета‑ ња као таквог – било да је у питању бедрена кост хитнута у ваздух, ко‑ смичка станица у облику точка („лепшег од грчког храма“), свемирски брод, лоптасти модул у којем се космонаут стрмоглављује, кроз звездане маглине и снопове колорне светло‑ сти који вибрирају и ек‑ сплодирају у сусрет својој новој судбини надбића. Оно што нас придобија јесте чулна – и, разуме се, у другој инстанци, психо‑ лошка – драж (надражај) кретања; сасвим у складу с онтолошком природом филма, јер филм се – као уметност слика у покрету, и слика реалности која се креће – у доброј мери у овој тачки оваплоћује.“