ИНОВАЦИЈЕ У КОНТРОЛИ
Лажне вести
Од новинара се очекује да боље провери информацију и извор. Али након што то учини, новинару не остаје право да претпостави да је министар који не жели да потврди информацију - намерно креирао лажну вест, јер би га министар могао тужити. Нарочито, ако министар то и иначе радо чини
Био једном један човек који је слагао јавност да је предложио формирање радне групе за утврђивање лажних вести. Тако би огољено звучао парадокс коме је јавност прошле недеље изложио министар Ненад Поповић. Јер ако борба против лажних вести пре свега подразумева новинарску проверу сваке информације до краја - онда је, одлуком министра Поповића, и ова вест лажна, јер НИН-у није омогућио увид у предлог који је наводно проследио председнику републике. Ако је информација, ипак, тачна - наредни месеци ће показати да је сам предлог, који се неће реализовати у догледно време, послужио за лажирање намера и планова ове владе, те стварању атмосфере у којој је слично тело, пропис или одлуку о кажњавању неистине у медијима могуће формирати то јест усвојити сваког тренутка. Било кад и по потреби. Да још мало застраши и новинаре.
Да није историјских доказа - не само у односу америчких медија према Србији деведесетих година прошлог века, него и њиховог учешћа у креирању и усмеравању бројних светских криза од Канаде преко Аргентине до Авганистана (америчка ауторка Доктрине шока, Наоми Клајн, пре једне деценије још тврди, заправо, да „широм света“шокирајућим лажима следбеници и наследници чикашке школе економије насилно мењају системе у складу са сопственим идејама и интересима) – да покажу да кривица за лажирање стварности не иде на терет Русије, која је преузимајући модел проглашена аутохтоним кривцем - иронија би постала сатира, а Ненад Поповић, министар са највише отворене наклоности и материјалних веза са Русијом, њен главни јунак.
Да није, опет, атмосфере коју и тај министар ствара, један други не би имао могућност да целу нацију држи у стању узбудљиве завршнице ријалитија.
Ивица Дачић користи идеје телевизијских формата оних медија којима је чест гост, да тривијализује најважније државничко питање тако што саопшти да је још једна држава повукла признавање Косова, пре него што је званично примио документ који то доказује. Тобож чекајући ноту, он се поиграва туђим живцима и без устручавања задаје загонетке које ће грађани и медији одгонетати данима: та држава није афричка и пет пута је већа од Србије - био је великодушан шеф дипломатије.
По Сњежани Миливојевић, професорки јавног мњења на Факултету политичких
наука, напротив, чињеница да гласни заговорник руских интереса тражи да држава донесе закон против лажних вести, док се у свету управо Русија сматра њиховим расадником, сведочи о планетарној замени улога међу потенцијалним претњама за демократију. Из тога ко, зашто и како покреће иницијативу против ширења лажних вести, јасно је, по њој, и да је иницијатива лажна.
Узнемирени ефектом лажних вести данима пре били су и министар полиције и председник Србије, који су указивали на неопходност „борбе“, па се министар (без портфеља) задужен за
иновације, по службеној дужности досетио (свој предлог је објаснио као реакцију на технолошки новитет) тек онда када се престоница узнемирила због лажне вести о загађености воде, затим бизарног случаја новинара Стефана Цветковића који је приде ангажовао пола снага безбедности и још неколико других. Чему, међутим, служе демантији, а нарочито постојеће законодавство које забрањује и предвиђа казну за ширење панике, као и лажирање отмице, ако их је потребно додатно регулисати? Према наводном предлогу то би заправо чинила надлежна министарства у сарадњи са новинарским удружењима, цивилним друштвом и стручњацима, али на основу којих прописа, Поповић није објаснио када је изашао да саопшти ту половичну вест. Атмосфера у којој је интервенција државе толико неопходна с разлогом се разуме као претња слободи штампе нарочито због свакодневних доказа у виду насловних страна прорежимских таблоида да, на пример, ширење панике и изазивање страха (од државних удара) и креће одозго.
„Изненадно откриће лажних вести требало би да покаже колико су оне опасност за демократију у Србији и да избрише године слуђивања јавности производњом таблоидних неистина. Али, фабриковање стварности у заједничком подухвату прво таблоида, па највећих комерцијалних медија а потом и готово свих mainstream медија у спрези са влашћу, важно је да би се направила разлика између „неистина“и „лажних вести“, објашњава саговорница НИН-а. „У овом другом случају реч је о томе да ту пуном паром ради фабрика лажне стварности, производни погон који има амбициознији циљ: да онемогући свако другачије мишљење, неслагање и критику. Подједнако важан циљ је да се поткопа поверење у медије и да се нормализује оно што је доскора било незамисливо у јавном простору. Лако је показати да вода у Београду није затрована, али како убедити јавност да Задруга није најбољи програм на планети, да то што емитује ТВ Пинк није информативни програм, да Информер систематски уништава репутације и биографије сваког критичара власти, да је Скупштина место где се супротстављају различите политике, да измишљање државних удара није посао медија, да ратни злочинац не може да буде посланик. Из списка се види и суштински проблем: лажне вести нису појединачне измишљотине које круже интернетом него систематска производња алтернативних чињеница и постистините стварности. Министар који је годинама мирно посматрао медије који то раде, сада од државе тражи да медијски простор још више ограничи.“
Лажне вести подразумевају свесно, планирано, намерно ширење „информација“, до којих се није дошло новинарским приступом, али су представљене као новинарство да би задобиле поверење корисника. Неретко та циљана акција започиње на друштвеним мрежама, али се преноси кроз традиционалне медије. Нови корисници друштвене мреже Твитер мораће да се одрекну доброг комада приватности у складу са најновијом мером те компаније у борби против дезинформисања. Пренета у традиционалне медије аналогија би у будућности подразумевала одрицање од слободе штампе - односно цензуру. Једино као цензура може се и разумети потреба да се рачуни испостављају још једном телу за контролу медија, у земљи у којој има више таквих тела него слободних медија, у којој се на прсте једне руке броје они који нису отворено уз власт, а од тог броја одузимају још тобож слободни, кобајаги критични – у ствари у дослуху с влашћу, медији који критику користе као средство да би креирали међусобне сукобе, и тако за рачун најмоћнијих држали мање моћне у покорности.
Сњежана Миливојевић тврди и да је позив на нова ограничења само демонстрација силе против преосталих оаза „нормалности“. Она подсећа и да могућност да се законом ограничи појединачно ширење лажи и дезинформација већ постоји у законима о информисању и медијима. „За само једну деценију друштвене мреже су од демократске наде прешле пут до непоузданог извора, соба за истомишљенике, па чак до опасности по демократију. Први пут у историји демократије преовлађује уверење да тржиште идеја није нужно простор у којем ће победити истина. У обиљу које нико не селектује, постаје важније оно што неко мисли, и посебно осећа, него оно што зна. Политички говор и демократија траже простор који је отворен и доступан али смислен и у коме се поштује људско достојанство. У демократским земљама дебатује се како да се одговори на тај изазов: да се заштити слобода говора а омогући рационална јавна дебата. Критичка јавност либералне демократије захтевала је два предуслова: заједничке нормативне принципе и принцип опште доступности. Супротно, у новим, нелибералним демократијама, на власти су они који одбацују идеју о легитимном неслагању у јавности и независним институцијама као неопходном корективу власти. Дакле, у домаћим условима државна борба против лажних вести значила би доношење закона који гарантује заштиту критичара власти и независних институција. “
За одговорност која почиње од новинара, придржавање професионалних стандарда било би довољно да они нису деценијама сламани захтевима тржишта, капитала, материјалним сиромашењем новинара и тенденциозним смањивањем њиховог образовног статуса. Кад се црта подвуче, од новинара се данас (поново) очекује да боље провери информацију и извор. Али након што то учини, новинару не остаје право да претпостави да је министар који не жели да потврди информацију - намерно креирао лажну вест, јер би га министар могао тужити. Нарочито, ако министар то и иначе радо чини. Што га је свакако учинило још идеалнијим кандидатом и за једну лажну претњу медијима.
Једино као цензура може се и разумети потреба да се рачуни испостављају још једном телу за контролу медија, у земљи у којој има више таквих тела него слободних медија У домаћим условима државна борба против лажних вести значила би доношење закона који гарантује заштиту критичара власти и независних институција Сњежана Миливојевић