Драгољуб Мићуновић ДОЉЕ МАЈКА РУСИЈА
СЕДАМДЕСЕТ ГОДИНА ОД РЕЗОЛУЦИЈЕ ИНФОРМБИРОА
Од русофилства након Другог светског рата, многи су прелетели у русофобију преко ноћи, а у новијим временима у русофилију. У међувремену су се и вредности и мотиви променили, уместо идеолошких и интернационалних дошли су национални и државни. И код нас и у Русији
Постоје историјски датуми који се дуго задржавају у колективном памћењу и они који се брзо препуштају забораву. Не увек у сразмери са њиховим утицајем и значајем за будућност. Сукоб Стаљина и Тита, пре седамдесет година, мало занима данашње историчаре и политичке аналитичаре. Онда, када се тај сукоб догодио, био је прворазредна сензација, са огромним потенцијалом да произведе значајне последице на међународној сцени, у „комунистичком комонвелту“и унутар комунистичке Југославије. Данас се на то гледа као на „свађу два диктатора и две милитантне комунистичке партије“, које су се брзо измириле. Непосредне драматичне последице на међународном нивоу су изостале, а комунистички блок се одржао, Стаљин је убрзо (1953) умро, наследници, са Хрушчовом на челу, брзо су га се одрекли, обелоданивши сва његова недела, укључујући концентрационе логоре, на крају су му уписали у грех и свађу са Титом. Хрушчов и Булгањин су посетили Београд, Тито је узвратио посету Москви, тамо је одликован орденом Лењина и измишљеном причом о учешћу у Октобарској револуцији. На ширем међународном плану Тито је експлоатисао удобну улогу у Покрету несврстаности, имитирајући стил живота „крунисаних владара“и диктатора, својих колега из тог покрета. На унутрашњем плану, уместо
сурових логора прешло се на „дозирану и селективну репресију“, на развијање популистичке манипулације и идолатрије са „култом личности“. А, монструозни концентрациони логор Голи оток остаће дуго забрањена, мистериозна тема, са надом да ће је „огртач заборава“склонити из видног историјског поља. Али, после неколико деценија, изронио је из замраченог историјског поља као трајни споменик нечовештва у „владавини једног човека“.
Тито је лепо испраћен у Кућу цвећа, али шта је било са његовом државом и грађанима Југославије? Откуд, и поред огромне међународне финансијске помоћи, у оставштини огромни јавни дуг и државни банкрот? Зашто се само његова држава у целој Европи, у којој је владао сам, са својом партијом, преко три деценије, тако брутално у крви распала? Зашто су многи њени грађани огрезли у шовинизму и мржњи, зашто је политички популизам постао, у скоро свим њеним деловима, доминантна техника владања? Одговори на ова питања се избегавају, да се не квари „идилична слика“једног режима, грађена и наметана четири деценије.
Нажалост, у нашој историографији било је мало покушаја да се „историјске личности“оцењују, не само по томе што су нешто, можда и добро учинили, већ и према томе што нису нешто добро учинили, а могли су и морали су. Што се нисмо 1948. усидрили у Европи и демократизовали, уместо што смо се политички преселили у „азијско-афрички архипелаг“претежно диктаторских државица?
Шта је остало од „три стуба“Титове владавине: братства и јединства, самоуправљања и Покрета несврстаности? Природа овог текста не дозвољава шире анализе, довољна су питања, да подстакну на размишљање.
И после тог „историјског сукоба“и Стаљинови наследници и Тито са својим сарадницима и наследницима, мада су распустили логоре, ипак су наставили у континуитету да владају недемократски, ауторитарно, монополистички, са огромним дефицитом људских права и слобода, све до заласка XX века, када су се њихове државе распале, између осталог и зато што нису биле демократске.
Највидљивија друштвена последица те „историјске свађе“било је страхом натопљено конвертитство, као замена „идола“и брзи прелазак од обожавања у мржњу. То принудно кварење друштвеног морала оставило је трајне последице, које се огледају у релативизацији свих политичких вредности. Од једне пароле освануле, 1948. године, на зиду једне основне школе у Црној Гори: Доље мајка Русија! Па све до резултата на последњим председничким изборима у Србији, на којима је анонимни кандидат, који је да би се наругао свеопштем „прелетању“из странке у странку, узео псеудоним Прелетачевић, и добио 10 одсто гласова. Од русофилства након Другог светског рата, многи су прелетели у русофобију преко ноћи, а у новијим ратним и поратним временима у русофилију. У међувремену су се и вредности и мотиви променили, уместо идеолошких и интернационалних дошли су национални и државни. И код нас и у Русији.
То „масовно конвертитство“релативизује важност програмских опредељења, угрожава демократску предност плурализма и обесмишљава
политички живот као „такмичење пројеката за унапређење општег добра“, сводећи га на пуку „бербу гласова“да би се повећали лична моћ, богатство и утицај. Ослобођени сваке „вредносне дисциплине“, многи бирачи мењају брзо партије и радо се „уписују тамо где је власт“, а највећи део грађана апстинира разочаран политичком сценом. Д а су Стаљинов Совјетски Савез и Титова Југославија биле демократске државе, и да се у њима није дешавало то што се дешавало, не би се распале. У недемократској држави, применом популистичке технике, свака пропаганда постаје „озваничена лаж“. Тито је хваљен као херој који је одбацио Стаљина и рекао му историјско Не! Али, крајем јула 1948, месец дана после објављивања Резолуције Информбироа, кад су даноноћно пунили затворе члановима своје КПЈ, на Петом конгресу Тито завршава говор речима: „живио велики Совјетски Савез и живио друг Стаљин. (Пети конгрес КПЈ, стенографске белешке, Београд, 1948, стр.111-119)
Али, ту се отвара кључно питање: ако је то био страх од расположења чланова, које су иначе они индоктринирали да обожавају Совјетски Савез и Стаљина, па су желели да провере њихово стварно мишљење, зашто су били потребни логори и терор, уместо дебате међу партијским друговима? Могли су, ако су се толико плашили, новим кадровским решењима превентивно да склоне потенцијалне „неследбенике“с важних функција. Зашто су одмах применили стаљинистичка искуства која су има била позната?
Друга последица је била проширење „полицијске арбитрарне власти“науштрб легалних и самосталних органа државе. Врховни полицијски органи наступали су у име државе и све оправдавали „државним интересима“. После 1948. употреба државног насиља постала је скоро традиционална, као и њено устаљено оправдавање државним разлогом, уместо револуцијом. „Чувари државне безбедности“брижно су однеговали предрасуду да од њих зависе безбедност и опстанак државе и да морају бити поседници тајних досијеа о свим грађанима, који им изгледају нелојални владајућем поретку. Развиле су се и разгранале бројне полицијске и параполицијске службе „друштвене самозаштите“, експерти „специјалног рата“и војне обавештајне и контраобавештајне службе. Колико су сачували и спасили државу могли смо да видимо приликом распада Југославије. Деценијама се учвршћивао полицијски поредак, наводно чувајући државу од спољног и „унутрашњег непријатеља“, а прогонио је критичке интелектуалце, независне уметнике и студентске групе. И данас се могу чути флоскуле: „Да није било Голог отока сви би били Голи оток”. То је опет оно лицемерно лице „државног разлога“, спремно увек да прекрије злочине и убијање невиних индивидуа и гажења слободе људи тобожњим „интересима државе“. Са великим закашњењем и под притиском афирмације људских права и наше је законодавство морало да прихвати кључну правну формулу да су сви људи којима није суђено невини и да усвоји законску рехабилитацију по којој су сви заточеници Голог отока били невини. Данас, из полицијских извештаја знамо да је једина кривица то што је неко нешто рекао или питао на затвореном партијском састанку где су га питали шта мисли о преписци двојице једнако хваљених и вољених вођа.
Трећа последица 1948. су судбине неколико десетина хиљада невиних, „жртава Голог отока”. Ако се после 70 година признаје да су на Голом отоку неколико година људи мучени, и физички и психички, без кривице, а због „државног разлога“, који је онда био разлог, ако не страх властодршца за своју власт. Огромна већина ових људи проживела је свој век часно и друштвено корисно. Завршили су школе, постали добри стручњаци, јер једино су тако могли опстати и у својим струкама напредовати. Њихових имена нема међу подивљалим шовинистима, ратним хушкачима и профитерима, нема их међу пљачкашима, криминалцима и корупционашима, за разлику од многих ознаша, удбаша, војних обавештајаца и толиких „перјаница државне безбедности“, који су обрукали, разбијали и опљачкали државу, историјски нестајући као дим са згаришта. Али, како је законом констатовано да су сви голооточани били у логору невини и рехабилитовани, ко је онда крив за њихова страдања? Можда судбина, елементарна непогода или „виши“државни разлог? Или концентрациони логори нису били увек злочин? Нису судили ни у Русији, Кини, Чилеу, Аргентини, свуда где је континуитет извора власти одржан. Пријатељи демократије у свету позивају јавност на опрез јер је полицијска власт „велико искушење“. Ничу и тајни логори и дешавају се ликвидације на разним странама света. Треба се зато држати начела да нема добре власти, већ само добро контролисане власти!