ПРИМЕДБЕ ИЗГУБЉЕНЕ У ПРЕВОДУ
Промене Устава из области правосуђа
Након бројних примедаба које је Венецијанска комисија упутила, Нела Кубуровић је изјавила да ће то поправити сама и без јавне расправе. Међутим, у Венецијанској комисији за НИН кажу да јавне расправе мора да буде. А шта ако не буде? Ништа, нећемо никада затворити поглавље 23 које се односи на људска права и правосуђе
Изгледа да Венецијанска комисија баш лепо пише кад се актуелној министарки правде свидело све што је написано, иако представља документовани доказ траљавости или партизације њеног рада на изради измена Устава из области правосуђа. Можда Нела Кубуровић то није схватила? Тешко, имајући у виду да је на 27 амандмана које је министарство приложило Венецијанска комисија узвратила са 44 препоруке у којима тражи измене или потпуно уклањање појединих делова, уз опширну анализу зашто предложено не ваља. Дакле, вероватније је да је схватила, али је се не тиче. Зашто и би, још увек је министарка, нико од оних којима полаже рачуне (то изгледа нису грађани ове земље) није је позвао на одговорност, а делује да ће јој чак и дозволити да тај посао оконча сама. Довољно је само да тврдоглаво и у духу Владе у којој седи, понавља да је „задовољна“препорукама и да то обогаћује флоскулом како се показало да је „Министарство било на правом путу“.
Тешко је, ипак, разумети шта је у овом случају био „прави пут“. То што је Венецијанска комисија користила иста слова која је употребио и мали круг пријатеља Неле Кубуровић, само их је распоредило на сасвим другачији начин? Очигледно је да Министарству правде не представља проблем да свим силама гура законска решења по којима ће СНС-у остварити апсолутни утицај у правосуђу а да критике ЕУ, у бесконачном медијском простору који поседује, приказују као своје победе. Релативно скоро, поводом извештаја ГРЕКО из ког се види да Србија није испунила ниједну препоруку, на сајту Министарства се нашло саопштење: „Србија убрзано ради на испуњавању препорука тела Савета Европе за борбу против корупције – ГРЕКО, од којих су
готово све у већем делу већ испуњене, што је и наведено у извештају тог тела”. Притом, од 13 неиспуњених препорука (тачно тако је наведено у извештају) чак осам се односило на правосуђе, са захтевом да извршна и законодавна власт изађу из правосуђа.
„За то нам је потребна промена Устава“, било је образложење власти, а када су уприличили предлог измена Устава, пропустили су да поступе у складу са обећањем. Вероватно су били бесни на своју брзоплетост из 2014. када су још увек глумили да су посвећени правној држави и европским вредностима и када су пристали да исправе грешке својих претходника, обезбеде независно правосуђе и елиминишу утицај политике приликом избора судија и тужилаца.
„Држава је такве циљеве представила у Акционом плану, он је био подржан од цивилног друштва и усвојен у Бриселу. И гле чуда шта смо добили. Првом радном верзијом амандмана избачено је све оно што је била наша квалитетна тековина да нико не може вршити притисак на суд, а након јавне расправе у којој је струка само ограничено могла да учествује, нешто је поправљено, али углавном оно што смо већ имали у постојећем Уставу, а промењено је све оно што даје већу могућност политизације. Уместо двотрећинске већине која је стандард када се у парламенту бирају чланови Високог савета судства и државни тужилац, код нас је трансформисана у
број посланика који има владајућа коалиција, а ако то не прође за други круг је довољно онолико посланика колико има СНС. На примедбу Венецијанске комисије да то не може, Министарство је понудило петочлану комисију која ће доносити одлуку и у којој ће осим председника Врховног суда бити четири члана изабрана у парламенту“, објашњава судија Вида Петровић Шкеро.
Колико је то битно сведочи и сама дефиниција Високог савета судства који је „независан и самосталан орган који обезбеђује и гарантује независност и самосталност судова и судија“. По уставном решењу из 2006. (ВК га је оценила као документ који не гарантује независност) састојао се од 11 чланова од којих су шест бирале судије. Актуелна понуда је да број чланова буде 10, да пет бирају судије а пет Скупштина, што је евидентни корак уназад. Ради се о решењу које није уобичајено (постоји у Црној Гори и довело је до вишегодишње блокаде овог тела), али га је Венецијанска комисија ипак прихватила уз „али“.
Конкретно: „Ова одредба ствара могућност да ће половина чланова ВСС -укључујући и председника - бити кохерентна група сличних ставова у складу са жељама актуелне владе. Ово је веома проблематично и потребно је пронаћи другачије решење. У том погледу постоје различите опције. Једна би била обезбеђивање пропорционалног изборног система који ће обезбедити да је мањина у Скупштини такође у могућности да бира чланове. Друга опција би била да се спољним органима, који нису под надзором Владе, као што је Адвокатска комора или Правни факултети, да могућност да именују чланове. Трећа опција била би повећање броја судија као чланова које би бирале њихове колеге судије. Четврта опција била би да се повећа неопходна
Уз сву ту уљудност и „поздраве“Венецијанска комисија је на фин начин саопштила да се ради о аматерском документу
већина и да се омогући петочланој комисији да бира између кандидата који су се првобитно пријавили Народној скупштини за чланство у ВСС. На српским властима је да на основу услова и искустава у земљи, изаберу најадекватнију опцију”, каже се у мишљењу.
Дакле, Венецијанска комисија није заборавила шта је сврха целокупног тог посла, а подсетила је и у уводном делу својих препорука: „Нацрт амандмана припремило је Министарство правде, након усвајања Националног акционог плана за поглавље 23 за преговоре о приступању Србије са Европском комисијом, које је отворено у јулу 2016. године, са циљем деполитизације и јачања независности правосуђа”. А онда је у наставку указала да ипак нисмо „на правом путу“и поред пристојног речника типичног за дипломатију, којим је „поздравила“напоре и уз сваки поздрав додала и једно велико „али“.
На питање да ли то значи да смо заборавили из којих разлога се уопште мења Устав, Светлана Ненадић из Удружења тужилаца Србије каже: „Ми смо од почетка јавна расправе, прве јавне расправе док још увек није постојао текст, указивали да смо разговарали о свему осим о најважнијем - деполитизацији правосуђа. То је био један од разлога зашто смо из ње изашли, а вратили смо се када је понуђен текст и тада уопште није било прилике да разговарамо о било чему другом осим о оном што је на столу.“
Пропусти које је Министарство учинило током јавне расправе били су толико евидентни да је Венецијанска комисија у уводном делу указала на њих, иако то није баш уобичајено. У преводу на српски језик, који се може наћи на сајту Министарства правде, пише: „Венецијанска комисија је била забринута када је сазнала - из бројних извештаја и коментара које је примила и кроз посету своје делегације Београду - да је важан процес измене Устава Србије из 2006. године у делу који се односи на правосуђе у циљу усклађивања са европским стандардима, отпочео са процесом јавних консултација у не баш најбољој атмосфери”. Међутим, у оригиналној верзији је употребљена фраза „acrimonious environment“која се обично преводи као разговор у „затрованом окружењу“. И која много боље одсликава све оно што је током расправе изговорио помоћник министра правде Чедомир Бацковић од тога да је „независно судство фетишизам, идеолошки мит и да су расправе о њој изнедриле судијске јуришнике који се понашају као да су изнад свега“, до питања упућеног народу „ко вам одузима децу, ко вам одузима имовину, ко вас хапси...“, имплицирајући да се ради о хиру самовољних судија а не законима једне земље.
Такође, уз сву ту уљудност и „поздраве“Венецијанска комисија је на фин начин саопштила да се ради о аматерском документу: „Нацрт амандмана садржи низ важних и добродошлих принципа који су фундаментални у свакој демократској држави. Одређени делови Нацрта амандмана захтевају посебне коментаре. Међутим, с поштовањем сматрамо да постоје одређена питања која би требало решавати законима и подзаконским актима, а која су тренутно укључена у Нацрт амандмана, као и да постоји низ других питања која би требало да се нађу у Уставу, али за које се упућује на законе или подзаконска акте.“
И поред свега тога Нела Кубуровић је изјавила да је задовољна. На питање Љубице Гојгић (Прави угао, РТВ) да каже чиме, поновила је: „јер смо били на правом путу“и додала да су „прихваћене суштинске новине“и да то што њено министарство баш и не разликује шта је уставна материја а шта законска и није битно јер ће „бити део правног система“. А онда је уз најаву да жели да пође од почетка, као крунски доказ навела чињеницу да је прихваћено да Правосудна академија постане уставна категорија.
Дакле, почетак није деполитизација правосуђа већ увођење једне образовне институције у Устав? Тешко, сем ако се то не гледа кроз призму јавне дебате у којој се Министарство поставило као изазивач на двобој целој струци, имајући у виду да је струка упозоравала да је Академија формирана под покровитељством Министарства правде и да постоји опасност да ће бити коришћена да се преко ње лојални кадрови директно уводе у правосудни систем. При том, у целој Европи постоји велики број земаља које деценијама имају веома угледне правосудне академије, али је она уставна категорија само у Албанији. Међутим, улазак наше био је уз фанфаре и најављен као победа.
Нисмо је питали с обзиром на то да је Министарство до сада увек игнорисало питања НИН-а, чак и када су послата током јавне расправе и у ве-
Венецијанска комисија је била толико шокирана предлогом за избор Високог савета тужилаштва да чак није ни понудила решење како да се тај амандман исправи, већ га је одбацила као неприхватљив
зи са јавном расправом. Зато смо се овог пута обратили прес служби Владе (уосталом битно је знати да ли министарка правде у овом случају солира или има подршку премијерке), али смо остали без одговора.
Идок се министарка Кубуровић диви свом решењу у вези са Академијом и покушава да докаже „прави пут“у области судства, поприлично је тиха када је у питању тужилаштво. Паметна одлука јер критике на понуђене амандмане не би ни највећи јуришници СНС-а успели да представе као „победу“. Иако је Министарство приликом писања амандмана о тужилаштву имало подршку Загорке Доловац (републичка јавна тужитељка је том приликом дала знаке живота) и групе одабраних и власти лојалних тужилаца који су затражили да их Скупштина и даље бира јер им независност некако није по вољи, Венецијанска комисија је рекла једно велико „не“. Конкретно, допустили су само да се републички јавни тужилац бира у парламенту, уз напомену да остали тужиоци не би смели да буду и повезани у погледу избора и разрешења са институцијом законодавне гране власти.
„Венецијанска комисија је у више својих мишљења указивала на разлику између независности судија и независности тужилаца, што је учинила и овом приликом, али није тачна тврдња да тужиоци не треба да буду независни. Комисија је у бројним својим мишљењима истицала да постоји европски тренд тужилачке независности. Да смо ми били у праву када смо заговарали
да се у новом Уставу нађу решења која су у складу са тим трендом види се и из мишљења Консултативног већа у ком се каже да пре свега треба прогласити независност јавног тужилаштва, а потом и прецизирати организациону независност од извршне и законодавне власти и појединачне функционалне независности тужилаца. Консултативно веће је такође део Савета Европе, како и Венецијанска комисија, и по логици ствари њихове препоруке би требало да имају исту тежину”, каже Светлана Ненадић.
Међутим, то није спречило Министарство правде да изнесе срамну понуду за избор Високог савета тужилаштва у ком би само четири члана били тужиоци делегирани од струке, пет би именовала Скупштина, а два би се ту нашла по службеној дужности и као проверени кадрови владајуће већине: републички јавни тужилац и министар правосуђа. Дакле, ако Скупштина не би бирала тужиоце, бирало би их ово тело у ком су обезбедили сигурну већину. По свему судећи, Венецијанска комисија је била толико шокирана да чак није ни понудила решење како да се тај амандман исправи, већ га је одбацила као неприхватљив.
И ту долазимо до суштине проблема. У предлогу постоји нешто што је потпуно неприхватљиво и што би морало да се пише из почетка, а Нела Кубуровић нас обавештава да ће то урадити она и њено министарство без икакве јавне расправе и без консултације са струком. И да то што буду урадили неће ићи поново на проверу у Венецијанску комисију већ право у парламент.
„Неко ко је добио толико примедби не може бити аутор измена. Њих је немогуће поправити, неопходно је да се формира нова радна група која би понудила нови нацрт амандмана, потпомогнута експертима уставног права, а да се тај документ потом одобри на јавној дебати”, каже председница Друштва судија Србије Драгана Бољевић.
Е, ту је већ Нела Кубуровић рекла велико „не“. То исто не само уз више уљудности стигло нам је из владине канцеларије за медије (види оквир). Али с тим се не слаже Венецијанска комисија.
С обзиром на то да је у уводном делу позвала на конструктивну атмосферу приликом јавних консултација везаних за измене амандмана, упутили смо следеће питање: „Министарка правде Нела Кубуровић је изјавила да више неће бити јавне расправе, да ће измене унети сама и да то директно иде у Скупштину, без претходне консултације са ВК. Да ли је то за вас прихватљиво решење и у складу са оним што сте препоручили? Посебно имајући у виду да у Скупштини већ дуго не постоји расправа и да се предлози Владе аутоматски усвајају?“Извршни секретар Венецијанске комисије Томас Маркерт је рекао: „Јавне консултације се морају одржати или пре подношења нацрта или пошто се нацрт нађе у Скупштини.“
А шта ако се не одрже? Ништа нарочито, нећемо никада затворити поглавље 23 које се односи на људска права и правосуђе, али је већ дуго многима јасно да са оваквом влашћу то не бисмо урадили чак ни да су амандмани били бољи.
На 27 амандмана које је министарство приложило Венецијанска комисија узвратила са 44 препоруке у којима тражи измене или потпуно уклањање појединих делова, уз опширну анализу зашто предложено не ваља