ПОЛИЦАЈАЦ У РАЉАМА ПОЛИТИКЕ
Именовање првог оперативца МУП Србије
Именовањем Дејана Ковачевића на место начелника Управе криминалистичке полиције (УКП) Министарства унутрашњих послова Србије коначно је попуњено најзначајније оперативно место у полицији.
Криминалистичка управа је срце сваке цивилизоване полиције, а у Србији у последње четири године, чак три године није било првог оперативца полиције. Директор полиције задужен је за кадровска решења, а начелник УКП за све оперативне акције. Након предаје Дарка Шарића, почетком 2014. смењени су сви људи из БИА, судства и полиције који су радили на том случају, за који је Србија добила међународна признања, па тако и Родољуб Миловић, дотадашњи начелник УКП Србије. Нови начелник је именован тек децембра 2015. искусни Срђан Пасквали, али се он задржао само годину дана и децембра 2016. је пензионисан. Од тада па до Видовдана (28. јун) 2018, када је министар унутрашњих послова Небојша Стефановић на телевизији Пинк објавио да је именовао Ковачевића, криминалистички инспектори нису имали шефа годину и по дана. Ковачевић је брзо преузео дужност, јер је дан касније одржао састанак са свим локалним начелницима УКП.
Правник по образовању (завршио је Правни факултет у Београду) Ковачевић је градио постепено своју каријеру и спада у ред млађе генерације функционера МУП-а. У оној грубој подели на „чисте“и „прљаве“полицајце, Ковачевић међу колегама важи за оног бољег. Сви га описују: „Чист је“и „поштен је“и за његово име не везују афере. С друге стране, као и у свакој сфери живота, данас у Србији и Ковачевићево именовање везује се пре свега за политику, без обзира на његове квалитете.
У српској полицији постоје две политички утицајне личности, наравно из владајућег СНС. Министар Стефановић и државна секретарка МУП Дијана Хркаловић. Приликом објављивања Ковачевићевог именовања, министар Стефановић је рекао да се сложио са предлогом директора полиције Владимира Ребића. Занимљиво је да је друга политичка личност у МУП-у Дијана Хркаловић имала јак утицај у УКП. Она је дошла у полицију уочи смена 2014. као заменик шефа кабинета министра, да би касније постала секретар УКП, и то у време док није било начелника, а од јула 2017. именована је за државног секретара. Пре њеног именовања за секретара промењени су услови конкурса тако да је била довољна само година рада у МУП-у. Ова млада чланица СНС-а (30 година), по образовању дипломирани психолог, према сазнањима НИН-а, неформално је водила Управу криминалистичке полиције, када није имала начелника. Упућени кажу да та пракса суштински није прекинута ни када је Срђан Пасквали кратко био начелник УКП. У полицији и тужилаштвима очекују да ће се именовањем Ковачевића смањити утицај Хркаловићеве на УКП.
Полицијску каријеру Ковачевић је почео у Првом одељењу београдске полиције - Одељењу за сузбијање привредног криминалитета УКП Београд. Одатле је прешао у београдско Одељење за контролу законитости - унутрашња контрола за београдске полицајце. Затим је пребачен у Јединицу за финансијске истраге. Био је шеф одсека, а затим начелник. Са места начелника те јединице именован је за начелника СБПОК, па одатле 28. јуна 2018. за начелника УКП-а Србије. Био је на обуци у Италији у њиховим финансијским истражним институцијама против мафије и као начелник СБПОК имао је сарадњу са европским колегама.
Од најзначајнијих полицијских случајева, Ковачевић је био укључен у истрагу убиства новинара Славка Ћурувије пред подизање кривичне пријаве почетком 2014. и последњих година у међународним акцијама против нарко-шефова који су организовали дистрибуцију кокаина у Европи. Он је водио финансијску истрагу против осумњичених за убиство Ћурувије. Иако у овој финансијској истрази није нађено ништа употребљиво за суђење, упућени у њу кажу за НИН да је Ковачевић водио „коректно и у свим могућим правцима“. Проблем је био што је Ћурувија убијен 11. априла 1999. у време режима Слободана Милошевића, када је цео државни апарат учествовао у уклањању доказа, нарочито токова новца.
Ковачевић је учествовао и у међународној истрази против Будванина Винетуа Чоковића (55) који је јула 2015. ухапшен у Шпанији због сумње да је организовао шверц 3,5 тона кокаина. По налогу Тужилаштва за организовани криминал радио је истрагу против Радослава Цвијовића Цвике (64), која је кулминирала његовим хапшењем новембра 2017. у Новом Саду и истовремено његових сарадника у Чешкој. Цвијовић је осумњичен да је организовао дистрибуцију кокаина из лука у Холандији до Немачке, Италије и Чешке. Такође, Ковачевић је био задужен и за истрагу у којој је 20. јуна 2018. ухапшен Јаков Контић (46). Акција је спроведена истовремено са италијанским службама за мафију. Контић, који је означен као један од водећих нарко- шефова и сарадник огранка мафијашке организације Ндрангете у Милану, осумњичен је да је организовао дистрибуцију кокаина широм Европе. Ухапшен је у Београду, са четири сарадника, а у Милану је приведен остатак групе, њих осморо. Ковачевић је такође сарађивао са колегама из Аустрије у неколико наврата приликом хапшења припадника српских криминалних група који су у Бечу организовали продају наркотика.
Ипак, вероватно је одлучујуће владајућем СНС-у да именује Ковачевићева било што је он прихватио да води финансијску истрагу против Драгослава Космајца. Истрага против Космајца покренута је након изјаве тадашњег премијера, а садашњег председника Александра Вучића јуна 2014. да је Космајац „највећи нарко-дилер“. У полицији је тада било отпора да се уђе у поступак, јер и раније нису пронађени докази против Космајца, чак ни у време „Сабље“, иако је 2001. у „Белој књизи“означен као један од водећих дилера Србије. Званични поступак је ипак покренут и како нису нађени никакви докази за трговину дрогом једино је преостала Ковачевићева финансијска истрага. Ту су детаљно испитана сва пословања Космајца, али су докази били танки. Ипак је политички одлучено да се крене у судски поступак, који је за сада окончан првостепеном ослобађајућом пресудом.
Именовањем, Ковачевић је добио и „врућ компир“. У Србији последњих година бесни мафијашки рат који се може окончати само на два начина. Један, и то лош, да ће преовладати једна група чији ће утицај онда постати огроман, а други, до сада мање изгледан, да ће полиција најзад спровести успешну истрагу. Професионалци у полицији и тужилаштву знају истину да је потпуно погрешно „пустити мафијаше да се међусобно поубијају“, јер се то никада нигде није десило. У тим сукобима побеђују најјачи, који онда постају неупоредиво опаснији. Такође, регрутни центар топовског меса за криминалне обрачуне у сиромашној Србији је непресушан. Ковачевићев задатак везан за мафијашки рат неће бити лак, јер организовани криминал нигде не постоји без веза са институцијама између осталих и у полицији. А те везе су у време рата траженије. У полицији се то најчешће манифестује „цурењем информација“које су у ранијим јавним изјавама констатовали чак и садашњи највиши представници власти, али без епилога. Да би полиција била успешна против мафије, неопходно је барем прекинути „цурење информација“. Био би ред да се спроведе и истрага као у случају Бранка Лазаревића, шефа кабинета претходног министра полиције Ивице Дачића. То не делује могуће, јер се контакти са организованим криминалом по правилу успостављају са врхом полиције, а у Србији нема политичке воље да се признају сопствене кадровске грешке.
Најважнији услов да Ковачевић уопште дође у позицију да евентуално савлада изазове је да политичари престану да се мешају у оперативни рад полиције. То, засада, изгледа мало вероватно, јер и председник и министар и даље јавно саопштавају детаље оперативних акција, као да их они воде.
Од новог начелника са репутацијом поштеног и искусног у међународним акцијама професионалци очекују заустављање мафијашког рата и „цурења информација“