ПОСТОЈИ ЛИ ГЛАС ГРАЂАНА АКО ГА НИКО НЕ ЧУЈЕ

25 минут

Као што су филозофи, а и остали који се тако осећају, вековима покушавали да тачно одговоре на питање да ли звук падања дрвета у шуми постоји ако га нико није чуо, тако и грађани Србије у последње време имају права да се питају да ли њихов глас, као тековина демократије, уопште постоји ако га нико не чује? Или га чак и чује, али га просто игнорише.

Аеродром „Константин Велики“прешао је у руке државе, без обзира на то што су грађани Ниша врло јасно градској власти ставили до знања да то није оно што они желе. Једини одборник владајуће коалиције у Нишу који није гласао за ову одлуку био је Небојша Богдановић из Социјалистичке партије Србије. У објашњењу је разложно објаснио своју одлуку и тиме оголио сву разлику између оних који мисле својом главом и делују у складу са разумом и оних који мисле и делују искључиво у складу са партијским наредбама. Ако уз то умеју и лепо да тапшу и да похвале председника државе, па макар то и не било претерано речито, то је пун пакет, савршен материјал за гарнитуру која је већ одавно потпуно одрођена од народа.

Ма колико све ово деловало страшно, можда ће ипак најстрашније бити оном милион и првом путнику. Јер, да се подсетимо, преласком аеродрома у надлежност државе, његов лимит је ограничен на милион путника. И замислите сад милион и првог, долази он или она на гејт, а тамо стоје градоначелник Ниша Дарко Булатовић, одборници који су гласали за поклањање аеродрома, председник Александар Вучић и министарка Зорана Михајловић и кажу: „Честитамоооо, ви сте милион и први путник, а ово је нешто као свечани дочек само вас не дочекујемо него вас враћамо назад, такорећи одчек! Срећно, дођите нам...па, у ствари знате шта, боље ајте ви полако у Београд. Здраво!“

У међувремену, у Београду се припрема изградња још једног монументалног и надасве неопходног објекта. Тако је, говоримо о јарболу на Ушћу. Иако се многи грађани овим поводом буне и тврде да има много важнијих ствари у које треба уложити новац, градски челници се не обазиру превише на те примедбе. Једна од њих каже да се током минулих обилних киша у Београду показало да немамо довољно инфраструктура које би примиле ту количину воде, а и оно што имамо је зачепљено ђубретом, па би новац требало уложити да се овај проблем реши.

Какви аматери. Па јарбол се и прави управо да би био решен овај проблем! Размислите мало. Јарбол ће бити висок чак 120 метара. Када поново ударе велике кише, чак и да дође до неког озбиљнијег потопа, мада су, што би Чучковић рекао, шансе за то минималне, сви Београђани би без проблема могли да се попну на јарбол и тако избегну повишен водостај. Добро, ови на дну јарбола га можда не би избегли, али шта сад, мора и нека жртва да се поднесе. Углавном, говоримо о потпуно новом, напредном систему заштите од поплава, какав до сада није виђен.

Још само да иновирамо неки систем који ће потпуно утишати тај досадни гласић грађана који стално нешто придикују и жале се. Па да кренемо у светлу будућност, са грађанима или без њих, свеједно је.

Јарбол ће бити висок чак 120 метара. Када поново ударе велике кише, чак и да дође до неког озбиљнијег потопа, сви Београђани би без проблема могли да се попну на јарбол и тако избегну повишен водостај