ТРЕЋИ ЧОВЕК
Министар унутрашњих послова Датон је на премијера Турнбула кренуо с намером да му преотме челну функцију, али је на крају из обрачуна као победник изашао досадашњи министар финансија Морисон
Постало је већ опште место да се свака закулисна, сплеткарошка борба за лидерску позицију у политици описује призивањем мегапопуларне телевизијске серије Игра престола, али тешко је наћи прикладнији опис за оно што се у новије време са све већом учесталошћу дешава у аустралијској политици.
У Аустралији, наиме, још од 2007. ниједан премијер није потрајао цео мандат, пошто су у четири од пет прилика с чела владе они одлазили након унутарстраначких пучева. Последњи у
том низу од прошле седмице је Малколм Турнбул, кога је, у изјашњавању парламентарног дела његове Либералне странке, партијско десно крило из другог покушаја успело да сруши с лидерске позиције, а тиме и с премијерског места.
Овакво искушавање страначких вођа је током протеклих деценија постало растуће уобичајен начин на који две водеће партије, либерали и Лабуристичка странка - без обзира на то да ли су у том тренутку на власти или у опозицији - решавају питање лидерства кад год се појави сумња у исправност политике коју актуелни шеф партије води; у последњих десетак година, међутим, употреба овог механизма се отела контроли и претворила у средство личне освете страначким ривалима у борби за највишу функцију.
И сасвим кратак историјски увид је довољно илустративан. Од 1983. до 2007. земља је имала само тројицу премијера; од 2007. наовамо већ је добила шестог (један од њих, лабуриста Кевин Рад, владу је водио у два наврата). У тих једанаест година, прво је Рада у пучу срушила Џулија Гилард; па је онда он срушио њу и вратио се на чело странке и владе; да би након што је Рад 2013. изгубио изборе - што је била и једина „нормална“смена на премијерском месту у овом периоду вртешку наставили либерали. Тонија Абота је у пучу 2015. свргнуо Турнбул, тако му вративши мило за драго за то што је у време док је странка била у опозицији учествовао у његовом рушењу с места партијског лидера; да би сада и Турнбул доживео исту судбину.
Није без разлога Би-Би-Сијев новинар Ник Брајант пре три године
- непосредно након што је Турнбул преузео Аботово место - Аустралију прогласио за „пучистичку престоницу демократског света“.
„Праћење аустралијске политичке сцене налик је тријажи рањених и побијених. Крвопролиће је постало толико брутално да су посланички клубови у парламенту почели да личе на кланице“, написао је Брајант тада. У међувремену се, очито, ништа није променило.
Овај најновији случај, ипак, одликује једна иронична дистинкција: нови председник владе није постао човек који је удар на Турнбула оркестрирао - његов министар унутрашњих послова и један од предводника тврдог крила странке Питер Датон, већ умеренији Скот Морисон, који је у Турнбуловој влади био министар финансија.
Датон је Турнбула прво покушао да обори прошлог уторка, али је то гласање у директном одмеравању с њим изгубио. Како то није стишало „побуну“(Турнбулов опис) десног крила странке, три дана касније уследило је ново изјашњавање, на коме Турнбул, схватајући да су му премијерски дани одбројани, више није ни хтео да буде један од кандидата. У лидерску трку су се пак укључили Морисон и потпредседница странке и министарка спољних послова Џулија Бишоп. Бишопова је испала после првог круга - потом ће, оставши без страначке, поднети оставку на министарску функцију - али се главни пучиста, Датон, свеједно преварио у рачуници и у другом кругу за пет гласова (однос је био 45:40) изгубио од Морисона, кога су припадници умереног крила у странци видели као прихватљивији избор. Бивши полицајац, коме упркос уложеном труду није пошло за руком да постане нови калиф уместо калифа, моментално је постао мета спрдње на друштвеним мрежама у Аустралији; али ће ране наставити да лиже из удобности положаја министра унутрашњих послова, на које га је Морисон сада вратио, будући да је Датон после неуспелог првог удара на Турнбула прошле седмице дао оставку на ту дужност.
Ако звучи компликовано, то је зато што интерне борбе за власт такве и јесу. Ствари би, заправо, у овом случају можда могле да постану још компликованије, јер је Турнбул најавио и напуштање посланичког места у доњем дому парламента. То отвара могућност да на ванредном гласању у његовој изборној јединици либерали изгубе ово место - а с њим и већину коју владајућа коалиција (у којој је још и Национална партија) у том телу има, јер се та већина и састоји од једног јединог мандата. Ако дође до тога, парламентарни избори, који ионако нису далеко - морају да буду одржани најкасније до маја наредне године могли би да уследе још знатно раније, мада Морисон такву могућност засад искључује. (Једна од специфичности аустралијског политичког система, који је иначе по основном устројству у великој мери налик оном у Великој Британији, јесте да се парламентарни избори одржавају на три године, што некад није био проблем, али у данашње време тамошње владе у старту очигледно чини подложнијим утицају дневнополитичких флуктуација.)
Нови премијер вероватно рачуна с тим да, што касније буду одржани избори, то има више времена да санира штету коју су унутрашње поделе нанеле либералима. Забринутост због лошег рејтинга странке која у анкетама константно каска за лабуристима се заправо, уз дубоке поделе око енергетске политике владе, наводи као један од главних разлога због којих је конзервативно крило странке и кренуло да руши Турнбула. Али тај рејтинг је сада још много гори него што је био пре него што је ескалирало оно што немали број светских медија назива „грађанским ратом“у Либералној странци. Према једном свежем истраживању, суочени с дуалним избором између либерала и лабуриста, бирачи су још пре само две седмице опозиционој странци давали 51, а владајућој 49 одсто; данас је тај однос 56 према 44.
Ови резултати у доброј мери одражавају згроженост многих Аустралијанаца безобзирном, бруталном борбом за голу власт којој су протеклих дана присуствовали. Али у ери у којој се, као што свакодневно показује и пример америчког председника Доналда Трампа, безобзирност све чешће доживљава као врлина; у ситуацији у којој је требало да само три посланика гласају другачије па да и аустралијске либерале преузму популистичке снаге; и у генерално затрованој атмосфери коју, као и другде у англосаксонском свету, и у Аустралији креирају моћни десничарски телевизијски канали и таблоиди - то уопште још не мора да значи ни да су либералима дани на власти одбројани, ни да до њиховог даљег скретања удесно неће доћи.
На крају крајева, није ни Морисон за новог страначког лидера и премијера изгласан на основу свог супротстављања тврдом крилу - јер се у таквом светлу политичар кога описују као „социјално конзервативног“није ни могао да покаже - већ зато што је виђен као сигуран пар руку, с дугим стажом у влади и неко ко око себе лакше може да окупи и неистомишљенике него одбојни Датон; мада га, у исто време, мала разлика с којом је Датона победио очито не чини ни неким ко би се истински могао назвати компромисним кандидатом. Морисон се, уосталом, највише прочуо
Праћење аустралијске политичке сцене налик је тријажи рањених и побијених, констатовао је својевремено Би-Би-Си
као министар за имиграциона питања у Аботовој влади: био је најзаслужнији за ригорозно спровођење изузетно рестриктивне антиазилантске политике, сходно којој су сви тражиоци азила који би у земљу стигли илегално, воденим путем, без изузетка завршавали у сабирним центрима на малим пацифичким острвима Манус и Науру, преживљавајући тамо месецима, па и годинама, у мизерним условима, препуштени забораву; прогресивнији део Аустралије још памти тадашња Морисонова оштра, сваке емпатије лишена директна обраћања азилантима.
И Доле испод се, дакле - у сагласности с оним што је на овом месту претходних седмица констатовано о европској политици - углавном бира између десног и још деснијег: како год да се окрене, не ваља.