ФИЛМАЏИЈЕ СУ КАО ФАРМЕРИ
Култни аутор независних филмова говори о својим специфичним причама, глумцима, савременој телевизији, као и о Србину који не говори српски у његовом последњем филму
Вест да ће ексклузивни гост четвртог Фестивала независног америчког филма (од 13. до 16. септембра у Дому омладине) бити двоструки оскаровац Александар Пејн, наишла је на уједначено добар пријем прошле недеље у свим медијима. А и како не би! Икона независног америчког филма, који је потписао остварења попут Грађанке Рут, Избора, Странпутица, Небраске, Потомака, Све о Шмиту и засад последњег филма Смањивање, има посебан статус и култ код публике наклоњене малим животним причама, којима аутор даје велики контекст и наратив. Сем искрености у приповедању, његове филмове красе и савршене глумачке изведбе многих имена са холивудске А листе, која су очито у његовим оригиналним сценаријима тражила прибежиште од шаблона и комерцијале, те и не чуди да је чак седморо глумаца у филмовима које је он режирао било номиновано за престижне Оскаре. Све је то омогућило да данас Пејн буде један од ретких аутора који има право на апсолутну уметничку слободу и „финални рез“својих филмова, захваљујући дугом и темељном раду на пољу независне продукције.
Сасвим сигурно ће бити много речи о томе и када се Пејн буде сусрео са београдском публиком 15. септембра. Том приликом, биће му уручена и награда за допринос независном филму. Но ми смо пожурили на „сусрет“са Пејном, и на наше изненађење одговорио је на питања у рекордно брзом року. Посебно интригантно било је то што је био тако концизан једино око два питања – да ли ми стално учимо на истим грешкама из историје (с обзиром на то да је и сам историчар по образовању), односно да ли прати догађаје на Балкану и како види константне кризе у Грчкој и Србији (с обзиром на то да је Грк, са рођеним презименом Пападопулос). На прво питање одговорио је са „да“а на друго да је одговор дат у питању и одговору на прво питање. Духовита опаска, баш у стилу његових филмских сатира... Интервју смо управо почели заинтригирани тим причама, тако специфичним у његовим филмовима. Одакле оне долазе?
„Ко ће то знати. Фелини је говорио – `Ја не бирам своје приче. Оне бирају мене!`“, каже Пејн на почетку разговора за НИН. „Мој посао је да се крећем кроз живот отворених очију, јер никада не можемо да знамо унапред шта може интересантно да се појави. Једино што могу засигурно да кажем јесте да ме највише привлаче људске приче, а не `филмски заплети`. Било би ми изузетно тешко да снимим филм од приче која се у реалном животу не може догодити, а да јој притом дам на значају. Дакле, као што научници истражују најједноставније могуће објашњење неког феномена, тако и ја тражим – неуспешно засад – најједноставнију могућу причу која би могла да исприча више од свега. Нај-
бољи могући филмски заплет десио се још 1948. године: једном човеку био је потребан бицикл за посао како би обезбедио своју породицу. С обзиром на то да није успео да га нађе, одлучио је да бицикл украде. Таква прича садржи читав један свет, један универзум, нешто попут једначине E=MC2. Такође, снимам и комедије, тако да увек тражим нешто што би могло да буде покретач хумора, чак и када је чиста комедија у питању.“
Ваши сценарији су уникатни. Како заправо пишете, како изгледа процес писања?
Писање је заправо најтежи део снимања филма. Тај скок ни из чега у нешто је застрашујући и дуготрајан, и врло често ми развије фрустрацију јер постајем нестрпљив да снимам и монтирам. Најчешће пишем са мојим косценаристом Џимом Тејлором. Радимо заједно још од 1991. године и захваљујући нашем пријатељству тај процес писања је мало мање одвратан. Седимо у соби и покушавамо да смислимо шта би могло следеће да се догоди. И тада, један од нас напише наредних неколико страница сценарија. Након тога, седнемо заједно да то преправимо, користећи две тастатуре и један монитор. Коначно, ако имамо среће, добијемо тако нешто што личи на сценарио. Али, као што сам рекао, писање сценарија захтева много стрпљења заправо. Један стари чешки редитељ и пријатељ једном је описао снимање филма као „базање по мраку“. Ако је то тачно – а мислим да би се с тим сви режисери сложили – писање сценарија је онда најмрачнија соба.
Гледати ваше глумце је увек задовољство. Џорџ Клуни, Џек Николсон, Лора Дерн, Риз Видерспун, Пол Ђамати, Мет Дејмон, између осталих. Сви су дали изузетне улоге код вас. Врло је очигледно да сте редитељ глуме. Како радите са глумцима?
Међу младим режисерима често постоји тај страх од глумаца – како им прићи, шта им рећи, или су у страху од њих из неког другог разлога. Филм може да буде било шта, наравно, али у наративном филму рад са глумцима је најважнија ствар за редитеља, који мора да зна како да их режира, с обзиром на то да су глумци прва ставка која конектује филм са публиком. У идеалном смислу, редитељи воле да раде са глумцима, а међу њима сам и ја. Али стара клишеизирана прича је ближа истини: 90 посто режије је у одабиру глумаца. Увек се трудите да узмете оне глумце које не морате много да режирате, који су једноставно већ ликови који су вам потребни у филму, оне којима се можете обратити са свега четири инструкције: јаче, мекше, брже, спорије. Уколико морате више да им се посветите од тога, онда је боље да им кажете истину. Тако уједно и тренирате себе да све урадите са што је могуће мање речи. Као и код свих других људи који раде на снимању филма, ваш посао као редитеља је заправо да охрабрите и подстакнете њихову креативност да помисле да су ваше идеје заправо њихове.
А како радите са натуршчицима? Врло често имају минорне улоге у вашим филмовима. Шта они доприносе вашим филмовима?
Не радим ништа што досад није рађено. Режисери користе „реалне људе“у филмовима од самих почетака. Најједноставнији разлог су – њихова лица. Де Сика је некада говорио да свако лице прича другу причу и, позивајући се на тадашње филмске звезде и светску популацију тог доба, рекао би – „и од три милијарде лица на планети Земљи, ја треба да користим свега 30?“Такође, као и сви други режисери, тежим ка аутентичности. Да ли знате колико би тешко било да пронађемо глумце који би тако убедљиво играли све оне фармере у мом филму Небраска? И онда, једноставно, узео сам фармере!
Ваши филмови су углавном о породици, браку, међуљудским односима. Да ли се фокусирате на те теме јер смо данас, у свету модерних технологија, изгубили осећај за друге?
Ово је питање исувише друштвено-антрополошко за мене. А још нисам ни кафу попио… А да ли онда верујете да филмска уметност данас има тај утицај да може да промени нешто у свету?
Е сад сам већ попио кафу. Морали бисмо најпре да дефинишемо то „променити“, али мој инстинктивни одговор на ово питање био би крајње песимистичан. Једини конкретан пример „промене“коју је један филм достигао, по ономе што ја знам, био би амерички документарац из 1988. године The Thin Blue Line, о човеку погрешно оптуженом за злочин. Због филма, био је пуштен из затвора. Али исто тако мислим да филмови служе као екстремно важни документи за будућност и будуће гледаоце, који треба да виде чиме су се људи бавили у одређеним тренуцима историје. Ту такође мислим и на Чаплиновог Великог диктатора и Лубичев Бити или не бити. Али ту улазимо у крајње другачију али сродну расправу о важности филма као пропаганде.
У филму Смањивање, моја три главна лика су Американац, Вијетнамка и Србин. Зашто Србин? А зашто да не
Прешли сте дуг пут од независног филмског редитеља до двоструког
оскаровца. Какво је ваше искуство као инди редитеља који се винуо тако високо?
Имајући у виду све очајне филмове који су добили Оскаре и сва ремек-дела која нису, увек имам на уму то да, иако само признање зна да буде изузетно ласкаво, Оскари се морају сагледавати из врло одређене перспективе. Али знате шта, филмаџије су као фармери: фармери брину да неће бити довољно кише, а филмаџије брину да неће имати довољно новца за следећи филм. Оскари нам ту само помажу да мање бринемо – барем за неко време. Више од ласкавости, Оскар је једна корисна роба.
Добро је да људи различитих облика, величина и боја испричају своје приче. Нарочито ако снимају комедије
Увек сам мислио да су ваши филмови, као и филмови Тода Солонца или Тода Хејнса, учинили много за амерички уметнички филм деведесетих. Ко би, по вашем мишљењу, имао ту улогу данас?
Мислим да је то питање пре за неке директоре великих филмских фестивала. Директори фестивала имају најбољи увид у ток историје кроз запањујућу призму савременог светског филма, укључујући чак и оне филмове које не изаберу. Рећи ћу вам да је мој омиљени филм новог миленијума Ханекеов филм Љубав.
Холивуд се променио много последњих година. Шта мислите о бројним покретима за женска права и права мањина? Како ти покрети утичу на филмове?
Увек је добро за људе различитих „облика, величина и боја“да испричају своје животне приче. И тако сви профитирамо. Нарочито ако снимају комедије. У вашем последњем филму Смањивање, двоструки оскаровац Кристоф Валц игра улогу Србина, која је била веома интересантна, посебно због тога што није проговорио ниједну српску реч. Шта сте хтели да истакнете његовом националношћу?
Иако је то био амерички филм, желео сам да нагласим да се идеја о смањивању проширила по читавом свету. Зато су три главна лика Американац, Вијетнамка и Србин. Зашто Србин? А зашто да не? Плус што имам бројне пријатеље међу Србима у Лос Анђелесу… Чињеница је да би сигурно ангажовао српског глумца за филм да је буџет био нижи јер, као што сам вам већ рекао, волим аутентичност. Али с обзиром на то да смо добили велики буџет, био сам приморан да одаберем глумца који је међународно далеко више препознатљив, као што је господин Валц. И управо из разлога што и он воли аутентичност такође, није осећао да може да говори добро српски језик у филму. Једноставно, мислио је да његов акценат неће бити савршен.
Многе ваше колеге прелазе на телевизију. Да ли видите себе као ТВ редитеља убудуће, с обзиром на то да је телевизијска продукција далеко креативнија и храбрија од филмске у последње време? Или ћете до краја бранити уметност филма?
То је питање које се поставља свим редитељима данас, али ја за то имам стандардан одговор. Ја волим филмове. Све док будем могао да снимам своје мале људске комедије и док будем могао да их приказујем у биоскопима, остаћу та нека ретка зверка. Истовремено, потпуно сам свестан да живимо у златном времену телевизије, и све то што гледамо је запањујуће. У Америци, где се филмови данас углавном снимају за децу или велику глупу публику, многе зреле „људске“приче, које смо некада гледали у биоскопима, сада се приказују на телевизији. И да, наравно да се дивим бескрајном огољавању ликова и догађаја које можете да пратите у телевизијској дугој форми. Али лично волим наративну економичност и визуелни опсег филмова. Сетите се Кума. Шта мислите, зар не би било добро да траје 60 сати? Сигуран сам да би било. Али зар није истински сјајно и током тих шест сати?