Расиста или успешни политичар

ЏЕРЕМИ КОРБИН

Nin - - Садржај - СТЕФАН СЛАВКОВИЋ

За његовог вакта, број чланова Лабуристичке партије повећан је са 200.000 на 550.000. И док Тереза Меј муку мучи с врелим угарком званим брегзит, Корбинова странка би према недавном истраживању конзервативце на изборима победила с четири одсто разлике

Олидеру Лабуристичке партије Џеремију Корбину се свашта може рећи, али не и да делује као расиста. Нема обријану главу, набрекле мишиће, тетоваже кукастих и келтских крстова – макар видљиве, додуше, ко ће га знати – нити носи мартинке. Штавише, има 69 година и безмало срамежљиво држање, а омиљени хоби му је фотографисање канализационих отвора. Једном се на прес-конференцији сликао с позамашном тиквом, побогу. Па ипак, све је више медија и аналитичара који тврде да је стари Џеза, како га из милоште зову, пунокрвни расиста.

Недавно су, наиме, на површину медијског муља испливале четири године старе фотографије, на којима с венцем стоји изнад гробова палестинских терориста који су на Олимпијским играма у Минхену 1972. убили 11 израелских спортиста и једног немачког полицајца. Корбин је рекао да јесте био на том одавању почасти, али да није спуштао венце, упркос томе што је слика већ навелико била обишла свет. Онда се неко сетио да је 2010. присуствовао дешавању на којем је спољна политика Израела упоређена с нацистичком. Уместо да напомене да је организатор догађаја био Хађо Мејер, Јевреј који је преживео ужасе Аушвица, Корбин је рекао да се није баш у свему слагао с учесницима. Потом се појавио и пет година стари снимак на којем изговара да „ционисти не разумеју енглеску ироничност“. Брже-боље је подсетио да је термин „циониста“легитимни термин за заговорника израелске државе на месту где се она данас налази и да никаквог извињавања ту неће бити. Морао је ваљда негде да зазвучи отресито.

Сва три пута је по стоти пут показао можда и своју највећу лидерску слабост – несналажење у ратовима реторика и сучељавању говорења о аргументима којим енглеско јавно мњење обилује, ваљда због дуге историје дебатовања, и чије је извитоперење огромним делом и довело до брегзита. Долазимо до по Џезу још већег проблема.

Наиме, он не делује ни као политичар, чак ни у прилично мршавој конкуренцији изразито нехаризматичних колега још од повлачења Тонија Блера 2007. Упркос очитом раду на себи, и даље користи политички речник локалног активисте од пре три или четири деценије у којем пршти од „изама“и наивне самоуверености чије је место пре у сквотовима и протестима него у парламенту. Уместо да каже да су оптужбе за антисемитизам реакција због његове изјаве с краја јуна да би као премијер у циљу успостављања мира одмах признао палестинску државу, он се немушто бранио. У британској политици зато и јесте замисливо причати о Израелу, а не о томе да на сваког убијеног Израелца од 2000. животе изгуби осам Палестинаца, или да 1,8 милиона Палестинаца у појасу Газе живи под физичким и фигуративним катанцем. Зато критика израелских интервенција у појасу Газе и бива тенденциозно поистовећена с антисемитизмом. Напослетку, зато Џеза и испада расиста поред политички тек мало способније премијерке Терезе Меј, под чијим се урокљивим оком одвијају масовне депортације на десетине хиљада људи годишње, чак и потомака људи из бивших британских колонија.

Међутим, Џеза је несумњиво успешан лидер. Mожда и тренутно најуспешнији у Британији, ако је параметар привлачење нових партијских чланова. За његовог вакта, чланство се с око 200.000 скоро утростручило на око 550.000, а лабуристи су једно време били најбрже растућа партија у Европи. И, док Тереза Меј муку мучи с врелим угарком званим брегзит, без помоћи министра спољних послова Бориса Џонсона и министра за брегзит Дејвида Дејвиса који су поднели оставке, без подршке оснивача еврофобичне десничарске партије УКИП Најџела Фаража, Корбинови лабуристи би према недавном истраживању јавног мњења конзервативце на изборима победили с четири одсто разлике. Ништа што покоја нова оптужба због тобожњег расизма не би могла да за тили час преокрене.

Млади и згодни неолиберал Ед Милибанд је 2015. лабуристе довео до ивице парламентарне провалије. На општим изборима су изгубили 26 посланичких места у доњем дому парламента, а за конзервативцима су заостајали чак 6,5 процентних поена. Партија је толико личила на торијевце да се на махове нису могле међусобно разлучити. Тада се Корбин и кандидовао за место председника странке. Изненађујуће је вешто утишао блеристички пуч унутар партије и за свега три године је потпуно изменио друштвенополитички пејзаж Велике Британије. Већ 2017, лабуристи су на новим општим изборима од владајућих конзервативаца изгубили са свега 2,4 одсто разлике. Конзервативци су изгубили 13 места, а лабуристи су добили непојамних тридесет. Реч је о највећем расту подршке лабуристима још од краја Другог светског рата. И, још важније, реч је о раскидању с неолиберализмом Блеровог „трећег пута“, ни социјално одговорног, ни отворено елитистичког, ни национално обојеног. Ако је Маргарет Тачер с правом на питање који је њен највећи политички успех одговорила: „Тони Блер на челу лабуриста“, Корбин би на исто питање могао да одговори: „Предлог алтернативе тачеризму“.

Упркос месту лидера опозиције, Џеза никад није стекао наклоност мејнстрим медија. Надимак „чудак с тиквама“је последица данка неискуству у високој политици, етикету „комплетног идиота“свакако не заслужује, јер је само упозорио да се афера око тровања бившег агента Сергеја Скрипаља не сме без доказа приписивати Русима, а епитет „злокобни“је напросто залутали метак у реторичком рату. Проблем је у томе што су се сва три чашћавања нашла у различитим моментима у насловима колумниста

Гардијана, који традиционално читају лево-либерално оријентисани гласачи. Таблоиди и политички неистомишљеници били су далеко грубљи. Пратећи Обамин рецепт, искористио је потенцијале друштвених мрежа и преко њих понудио јасан слоган: „За многе, не за неколицину.“

Под овим геслом су се у кратком року окупили многобројни, углавном мањи британски синдикати, активисти локалних иницијатива, постојећи разочарани чланови Лабуристичке партије, а подршку су му пред прошлогодишње изборе дали чак и британски репери, људи чије политичко ангажовање дуго пре тога није надилазило ситни криминал. Искористио је, речју, огромну жељу грађанства за партијом која у технократском свету може да јасно артикулише њихове интересе. „Можда је 2017. права година да се политика коначно историјски суочи с последицама финансијске кризе из 2008“, рекао је у једном говору. Резултат је покрет Моментум, организација од око 40.000 активиста грађена одоздо, чији је једини циљ да упорним агитовањем прво пренесе Корбинове идеје – крај мера штедње, враћање социјално одговорне државе, затирање ксенофобије – а потом мобилише што више људи. Резултати нису изостали. Садик Кан је 2016. постао градоначелник Лондона освојивши 1,3 милиона гла-

сова, што је најбољи резултат једног политичара на било којим изборима у историји британске представничке демократије. Лабуристичка партија је поново постала политички актер с јасним социјалистичким предзнаком.

„Ми представљамо нови политички мејнстрим, јер наш манифест и наша политика представљају оно што људи желе, а не оно што им се говори да треба да желе“, сажео је Корбин. Тада је поздравио сличномишљенике Јаниса Варуфакиса, Бернија Сандерса и Пабла Иглесијаса.

Нема сумње да нека Корбинова обећања звуче наивно. Идеја да у горњи дом британског парламента, Дом лордова, делегира само људе који би одмах поднели оставке на своју функцију, иде у прилог тој тврдњи. Симболички тријумф је с друге стране био неспоран, јер је чак и неистомишљеницима све теже да правдају постојање историјски превазиђеног тела чији је број чланова неограничен и чији су чланови великим делом бискупи и доживотни и наследни племићи. Исто звучи предлог да се Амазон, Гугл, Фејсбук и Нетфликс као перјанице профитерства у дигиталном простору додатно опорезују како би Би-Би-Си као јавни сервис могао да буде економски независан и објективан. Иницијативе да се енергетика и железнице национализују, с треће стране, добиле су висок степен подршке, чак и код торијеваца. Први пут се од осамдесетих у Британији сме легитимно разговарати да ли су приватизације штетне или не и то је несумњиво Корбинова заслуга.

Ту се завршава његова способност премошћавања политичких разлика. Колико је по британску политику благотворно што има лидера који је окупио све сличномишљенике, нарочито секташењу склоне левичаре, толико његова неспремност да се порукама обрати неопредељенима и разочараним неистомишљеницима може бити штетна, нарочито с обзиром на тананост владајуће коалиције конзервативаца и ирских десничара из ДУП-а. Постоје бојазни да би у случају нових избора с торијевцима владу могли чинити чланови УКИП-а, чија је популарност поново у благом порасту – процењује се на око шест одсто – а некоме ко је комотно лагао да ће брегзит британском јавном здравству донети 350 милиона фунти моћи ће да лаже о било чему другом, мање важном. Лабуристи би поново вероватно остали без коалиционог партнера, као усамљени морални победници. Баш као и Варуфакис, Сандерс и Иглесијас пре њих.

Корбин негује сличан, лабави приступ и у сопственој странци, па лабуристи тренутно по себи више личе на коалицију различитих струја него на централизовану странку у којој се функције губе због погрешне изјаве. Зато и могу да се, рецимо, не изјашњавају о брегзиту. Неће ни морати, додуше, јер се ни Тереза Меј у тој чорби не сналази баш најбоље. Џеза ће, с друге стране, о свом наводном расизму морати нашироко, па укруг.

Неспремност Корбина да се обрати неопредељенима и разочараним неистомишљеницима може бити штетна за њега и лабуристе

Вожња у супротном смеру: Корбинове иницијативе да се енергетика и железнице национализују наишле су на подршку и први пут се, још од Маргарет Тачер, у Британији сме легитимно говорити против приватизације

Селфи са чудаком: Корбинова популарност непрестано расте

Без чврсте руке: Због лабавог приступа, лабуристи тренутно више личе на коалицију него на централизовану странку

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.