БАУК ПОДЕЛЕ КРУЖИ БАЛКАНОМ
Разграничење између Срба и Албанаца
Шта су председник СРЈ Добрица Ћосић и убијени српски премијер Зоран Ђинђић, на које се актуелна власт позива, нарочито уочи најављеног обраћања Алексанра Вучића грађанима Косовске Митровице, заиста говорили и писали о подели КиМ
Детерминисаност српске политике спортом можда ће још једном имати прилику да се потврди уласком Црвене звезде у Лигу шампиона у време када се спрема „историјски договор са Косовом“, а тренутни председник је једини досад који се сматра „довољно храбрим“да оконча вековни проблем. Александар Вучић се, додуше, заједно са сарадницима немилице позива на идеје академика Добрице Ћосића и убијеног премијера Зорана Ђинђића, али истина је да је разграничење објавио пре Звездиног тријумфа. Но, пре подсетника на поделу, како су је Ћосић и Ђинђић разумевали, подсећамо и да из евоцирања пређашњих понуда на преговарачком столу о Косову нису искључени - додуше у искључиво негативном контексту - ни Војислав Коштуница, ни Борис Тадић, а ни догађаји и „преговарачи“с почетка прошлог века.
Слободану Милошевићу се, такође, жели приписати заслуга и признати жртва пресликавањем данашњих тренутака на његову еру о којој историја тек треба да суди. Председник Вучић најавио је свој, по свему судећи ништа мање судбински, говор на КиМ тако што га је упоредио са газиместанским говором бившег председника. „Неки су ме питали: Милошевић је имао Газиместан, шта ћеш ти, Вучићу, да имаш у Митровици? Ја ћу да разговарам свакако са грађанима. Милошевић је сигурно имао добру намеру, али се то претворило у супротност, зато не може да носи историјске заслуге“.
Данас се став света, с којим се Милошевић завадио, огледа у децидираном „неће бити промене граница на Балкану“немачке канцеларке чији се тон данима прати, па једни тумаче да је за неколико децибела нижи након разговора са америчким председником, док други тврде да је уједначен, а трећи да је потпуно погубан за Србију, којој подела тренутно изгледа као згодитак на лутрији. Све три варијанте, наравно, зависе и од недоследног и слабо предвидивог трамповског Вашингтона одакле последње изјаве наједном кажу да ни померања граница нису искључена. Као и од предстојећих избора бриселске администрације, која увек жури да како-тако сврши започето као препоруку за неки следећи ангажман. И од још којечега.
Пошто су из јавног дискурса сва друга решења изветрила, копља се ломе између угодности ЕУ да се одрекне посла на коме је пуном паром радила претходне три деценије и дозволи поделу по етничким, уместо ексјугословенско-федералним линијама и неугодности да казни Србију, у најмању руку стопирањем интеграција, уколико остане при ставу да нема договора са Косовом, које је у границама Устава из 1974.
Пре 2013. подела је предлагана у политичким контекстима који су је, по себи, одбацивали, али поимање Вучићевог разграничења, Тачијеве
корекције граница или поделе, у најдиректнијој интерпретацији Ивице Дачића - једне исте ствари - засад има барем три начелне верзије: разграничење по тренутној административној линији; подела КиМ на југ и север који би припао Србији уз неколико подваријанти - са границом на реци Ибар или да Албанцима остане цела Митровица, а Србији две-три српске општине; померање обе „границе“чиме би се централна Србија одрекла дела територије (Прешева и околине), а Приштина нечег од већ понуђеног на северу или пак целог севера КиМ.
Најмање оптимистична, али ипак варијанта о којој пише део светске штампе је да Србија призна косовску независност унутар које би српске средине имале висок ниво аутономије. То би, међутим, била награда Приштини само за поштовање обавезе о ЗСО, на шта је већ пристала Бриселским споразумом. Свака могућност се може образложити с много аспеката, али међу њима увек треба имати на уму три пресудна - већ описану атмосферу унутар ослабљене ЕУ, комбиновану са интересима САД и Русије; могућност да лидери два народа, и Вучић и Тачи, договором добију шансу да га свом бирачком телу представе као победу и последичне, макар и дугорочне претензије да се мењају границе на целом Балкану.
Како се аргументација за „компромис“као „коначно решење“продубљивала тако су се могућности усложњавале, а варијанте умножавале. Данас се у Београду, а вероватно и у Приштини, на прсте једне руке броје људи који знају шта ће почетком септембра у Бриселу да се дели, а шта да се разграничава. Али се Ћосић и Ђинђић из те званичне аргументације не губе. Зато је пред „најсвеобухватнију и најсадржајнију посету једног председника Србије Косову и Метохији“, како је Вучићев одлазак на КиМ окарактерисао Марко Ђурић, важно подсетити шта су академик и први премијер постпетооктобарске Србије говорили и писали.
Под насловом „Србија није жетон за плаћање дугова“, у Вечерњим новостима је шест дана пре Ђинђићевог
Вучићево разграничење и Тачијеве корекције граница или подела за сада имају барем три начелне верзије, а у Београду и Приштини се на прсте једне руке броје људи који знају шта ће почетком септембра у Бриселу да се дели, а шта да се разграничава
убиства објављен интервју у коме он тврди да се иза двоструких аршина на Косову остварује суверенитет и открива какав ће бити план Србије. „Искористићемо разичите механизме да анимирамо поједине владе и земље, и учинити све што можемо да међународној заједници учинимо прихватљивом своју нову позицију. Потпуно сам свестан да нам предстоји дуготрајна борба да покушамо да одбранимо свој интерес... Ми смо последњих година мислили да време ради за нас, да ћемо обновљеним кредибилитетом врло брзо себи обезбедити жељене плодове... То се већ показало као нетачно. Плашим се да се неке ствари нису битно промениле од тренутка када сам пре седам-осам година, на једном предавању у Америци, рекао да ми тадашња америчка политика личи на Титово: слаба Србија - јака Југославија.“
Образлажући кораке извршне власти Ђинђић каже да је прва ствар да Срби добију статус конститутивног народа, а не националне мањине на КиМ, а очекивао је да то избори након што објави „белу књигу“о (тада) четири године међународне управе на Косову. Имао је намеру да оштро, оценама од један до пет, категорише успех појединачних циљева и задатака које је Унмик имао на КиМ. За првог саговорника бирао је Савет безбедности УН, где је на јесен очекивао да почну разговори „о федерализације КиМ“и давању Србима конститутивних права. „Ако то, ипак, не би функционисало, вероватно би следећа раскрсница морала да буде - разговор о некаквом кипарском моделу за Космет, са цивилизованим територијалним размештањем становништва. Јер, ако не могу Срби да остваре своја права као становници ентитета, где живе већински Албанци, они ће, по природи ствари, да се селе тамо где су етничка већина. Као што је и до сада било... Мултиетничко косовско друштво - то је велика илузија. Њега никад није било. То је било друштво етничке коегзистенције. И ми зато и не говоримо: хајде да то сад поново буде. Волео бих да Космет буде федерација и да Србија са том федерацијом има асиметричан однос - са српским ентитетом дубље везе, а са албанским оне које су у интересу Албанаца - значи, мало лабавије везе. Србија може да истрпи такву форму односа, али, понављам опет, Србија мора знати на чему је“, говорио је Ђинђић почетком марта 2003.
Међутим, неколико месеци раније, Ђинђићева одлука да се крене у дипломатску, политичку, економску офанзиву уобличена је у Стратегији за КиМ коју је изнео пред чланове Владе, уз образложење да се после извесног времена на КиМ „не појави својеврсна дивља градња“чији су градитељи, како је сматрао, Приштина и њени највећи међународни партнери, а за коју би, прибојавао се, међународна заједница „у догледно време могла да каже: косметска дивља градња је постала тако велика да не можемо да је рушимо, хајде да је легализујемо. У том документу писало је да Србија треба да захтева повратак полиције и војске на КиМ, што је предвиђено Резолуцијом 1244 СБ УН и то тако што ће тражити датум повратка, као и да започне друге активности које би извесно укључивале и Србе на Косову, јер је сматрао да се њиховим повратком у институције даје легитимитет стању при-
За нас који живимо на Косову подела није прихватљива, говорио је 2011. Далибор Јевтић, данас представник Српске листе и заговорник „разграничења“
кривеног остваривања независности. Чим се упали светло, веровао је, наше шансе ће да расту. „Међутим, вероватније је да ће, пре свега Албанци, а потом већи делови међународне заједнице, бити против предложене концепције (федерализације). У том случају Србија треба да захтева интернационализацију проблема. Ако КиМ иде у правцу независности, и ако ми то не можемо да спречимо, треба да тражимо територијалну поделу, ефикасне међународне гаранције за Србе који остају у албанском делу и посебни статус верских објеката“.
Након децембра 2002, у складу са овом Стратегијом уследила су писма Жаку Шираку, СБ, Џорџу Бушу, Тонију Блеру, Владимиру Путину, Герхарду Шредеру... Уследила је и иницијатива Михаела Штајнера, тадашњег шефа Унмика, да се разговара, али и једна неуспела, испоставиће се преурањена, декларација о независности у косовској скупштини. Сам Ђинђић био је изложен оштрим критикама јавног мњења чак и са Косова, одакле су га називали „најопаснијим и најшовинистичкијим српским националистом“(Махмут Бакали).
Књижевник и бивши председник СРС Добрица Ћосић у књизи У туђем веку сведочи о разговорима које је са Ђинђићем водио тих месеци. Објављује њихову преписку, а након што га је премијер обавестио о детаљима Стратегије изражава велико задовољство што је, коначно, један политичар, поред Небојше Човића (тадашњег директора Координационог центра за КиМ) у потпуности уважио његове идеје. Једанаест година након 14. пленума Централног комитета Савеза комуниста Србије, на којем је први пут проблематизовао антијугословенске, шовинистичке тежње Албанаца на КиМ, Ћосић је 1981, након тамошњих демонстрација, и званично предложио поделу Косова. Идеја је до краја разрађена у књизи Косово објављеној 2004. већ, маја 1968, Ћосић примећује „тежњу да се самоуправна права националности реализују као права на успостављање државности и косовског суверенитета“. Његова коначно уобличена идеја била је компромисно одвајање референдумима Срба и Албанаца, уз сарадњу УН и ЕУ, након чега би уследило потписивање договора са међународним гаранцијама. Срби и Албанци на КиМ би се, по њему, одвојили на споразуму историјског и етничког права. У први мах, позиција Србије била је таква да је у подели могла да претендује на дупло, ако не и три пута више територије него данас. Накнадним паметима, како се од рата између Срба и Албанаца и бомбардовања СРЈ 1999. етикетирао сваки незванични предлог о Косову (тако је и данас) установљава се да је Србија у опцији поделе могућности да добије „више“имала и 1990, 1998, 2004, 2008...
Ако КиМ иде у правцу независности, и ако ми то не можемо да спречимо, треба да тражимо територијалну поделу, ефикасне међународне гаранције за Србе који остају у албанском делу и посебни статус верских објеката
Бивши министар спољних послова Иван Мркић тврдио је пре пар година да су се 90-их година председник СРЈ Ћосић и представник Албанаца Ибрахим Ругова договорили о моделу поделе КиМ по коме би Србији требало да припадне око 30 посто територије јужне покрајине, али да се и идеја разишла с Милошевићем, када и Ћосић. О статусу Косова се тада, наводно, не би разговарало.
За историчаре који се не противе идеји поделе могућности су следеће: „Од кад се бавим политиком залагао сам се за историјски споразум Србије и косовских Албанаца, етничку поделу КиМ, успоставу аутономије за енклаве у Грачаници, Штрпцу и Гори које остану изван отаџбине и задржавања суверенитета Србије над пет светиња - Пећка патријаршија, Високи Дечани, Грачаница, Арханђели код Призрена и места Косовске битке.” (Чедомир Антић, март, 2018).
Пре преласка свих дотадашњих „офанзива“, разговора и тактика у фазу Бриселског споразума, који искључује поделу, тадашњи премијер, данас министар спољних послова још једном је предложио поделу и, ако се изузме „ситна станка“док је потписивао споразум у Бриселу, ту идеју заступа и данас. И предлог Ивице Дачића означен је као накнадна памет, што свакако није превелика грдња, јер је сваки пут поменута та идеја у Дачићеву интерпретацију имала уткан и дневнополитички интерес.
О реакцији другог човека тада опозиционих напредњака на тај предлог НИН је писао у прошлом броју. Интересантно је, ипак, подсетити шта је о томе имао да каже Далибор Јевтић, ондашњи функционер Самосталне либералне странке. „За нас који живимо на Косову подела није прихватљива не само територијално, већ ни подела на Србе јужно и северно од Ибра, јер мислим да ћемо у том смислу, ми који живимо јужно бити препуштени сами себи“, казао је Јевтић, данас потпредседник Харадинајеве владе, министар за заједнице и повратак из редова Српске листе и заговорник мистериозног „разграничења“. У то време, 2011, када се у Народној скупштини дебатовало о једном таквом предлогу, договор је био неприхватљив пре свега зато што би Србији припале само четири општине. У евентуалној „трговини“данас су и оне, међутим, неизвесне. Као и део око завршнице Коридора 10, насељен претежно албанском мањином, о чему се Вучић изјаснио само оштрим демантијем казавши да Приштина може само да сања Медвеђу. Али снове о Прешеву им није „пожелео“.
Добрица Ћосић је 1981, након демонстрација на КиМ, и званично, први пут, предложио поделу. Ту идеју је до краја разрадио у књизи Косово, која је објављена 2004.