МАЛО МЕСА У БОСАНСКОМ ЛОНЦУ
БиХ пре избора
Прилично драматичну предизборну атмосферу неки приписују општим приликама у свету и региону, док други тежиште стављају на чињеницу да је лакше распалити међунационалне омразе него „организовано лагати“о бољем животу, који само што није
Мада незванично траје већ месецима, сад је и званично започела предизборна кампања за редовне опште изборе у Босни и Херцеговини који ће се одржати 7. октобра. Разуме се, којекакве шарене лаже о бољем животу, који само што није стигао, и даље су у игри, али овдашњи фолклорни обичај, у режији политичких првака, да уочи избора започне међунационално надгорњавање и да се отворе најтананија уставна питања овога пута је попримио, по оцени најнепристраснијих, прилично драматичне размере. Неки то приписују општим приликама у свету, регионалним посебно, други тежиште стављају на чињеницу да је лакше распалити међунационалне омразе него „организовано лагати“о том бољем животу. Вероватно би нека анализа са финијим нијансама показала да има једног и другог, али основно је да овде нема сагласности о томе да ли и каква Босна и Херцеговина треба да постоји у будућности.
Постоји, дакле, то међунационално надгорњавање, али и у оквиру сваке нације опет борба за примат националног представљања и, дабоме, међуентитетска борба непрестана. Цела прича се, дакле, и може и мора пратити на више равни. На том најопштијем плану водеће бошњачке партије и део сарајевских интелектуалаца, који их прати, оживели су тезе које се своде на класичну мајоризацију. Опет се говори о што централизованијој и што унитарнијој Босни и Херцеговини, о потреби, како кажу, централних и државних органа власти. Та тела Срби, а све чешће и Хрвати, зову заједничким. Није то само појмовна, већ пре свега суштинска разлика у димензионирању њихове стварне моћи. Још занимљивија је чињеница да су у Сарајеву опет оживљене приче о надјезику, наткултури, надидентитету, па је пласирана теза како су Срби и Хрвати само дериват Бошњака, никако аутентични народи са својом културом и идентитетом.
Такве тезе у јавном простору пласиране и од неких виђенијих сарајевских универзитетских професора и интелектуалаца, по многим веровањима, слабе Босну и Херцеговину више од најоштријих напада на њу из редова српских и хрватских политичких елита, јер неповерење у тако пројектовану државу имају буквално скоро сви Срби и Хрвати, али и део Бошњака који су, засад, прилично тихи. Хрвати су, дабоме, у свему томе нашли само још једну потврду да је на делу „сад већ нескривена мајоризација“, о којој они већ дуже време говоре.
ХДЗ Драгана Човића, који делује као филијала истоимене партије из Хрватске, добио је приличан ветар у леђа и, по општем веровању, однеће још једну победу у свом народу. У ствари они постају феномен, никада од оснивања нису изгубили изборе у хрватском бирачком телу. Овога пута су добили замашну финансијску помоћ од државе Хрватске за разне
институције свог народа, али и за неке пројекте за кантоне са изразитом хрватском већином.
У бошњачком бирачком телу љута битка се бије између три политичке групације – сондаже показују да је СДА Бакира Изетбеговића и даље водећа, али није ни близу надмоћне победе; СДП се опоравља и расте, али још не може претендовати да стигне на прву позицију, а још се добро држи и Савез за бољу будућност медијског тајкуна Фахрудина Радончића, али изгледа да више није тако јак „језичак на ваги“какав је био пре четири године.
Не само у Републици Српској, већ и Федерацији БиХ сматра се да се ипак најзанимљивија битка води управо у Републици Српској. За све је занимљиво хоће ли Додик засести у трочлано Председништво БиХ, као човек који се највише експонирао да БиХ треба нестати. Занимљива је овде и борба за парламентарну већину у РС, али и за број мандата који ће одредити ко има већи легитимитет у представљању РС у Парламенту БиХ.
Тешка битка за место српског члана у Председништву БиХ води се између две у овом тренутку најјаче „политичке главе“прекодринских Срба – Милорада Додика и Младена Иванића. Реч је о два најдуговечнија човека у „високој политици“, али и два врло различита концепта. Додик је медијски експониранији и офанзивнији, а Иванић је у политици дуже - још пре 30 година, у време СФРЈ, био је члан тадашњег седмочланог Председништва БиХ. Упоредо је градио и политичку и универзитетску каријеру. После рата је био председник Владе Републике Српске, па министар иностраних послова у Савету министара БиХ, а прошли четворогодишњи мандат је провео у Председништву БиХ. Фудбалски речено, није човек дриблинга, не тражи и не очекује аплауз за један потез, игра лопте без лопте, воли стратешко позиционирање. Садашњу позицију РС у међународним оквирима не види као лошу јер „нико озбиљан у свету не тражи промену основне дејтонске конструкције БиХ“, верује да РС у овом времену треба да економски ојача, да у оквиру БиХ треба да преписује „Словенију у СФРЈ“– користи заједничке органе колико је то могуће и гледа своја посла, па ако се и кад наместе историјске прилике да види шта је најпаметније. Верује да је свака прича о независности РС у овом времену чист авантуризам. Направио је и доскора водио Партију демократског прогреса која се креће око стабилних десетак одсто поверења бирачког тела, сада је само почасни председник те партије.
Додик је направио много јачу политичку партију, Савез независних социјалдемократа, који је већ дуго водећи у РС. После рата био је премијер у три Владе Републике Српске и осам година председник овог ентитета. Има већу популарност и од своје партије, вешт је са масама, али и прилично груб у јавним наступима. Не мучи се кад треба направити политички заокрет. У „високу политику“се винуо као миљеник западних губернатора БиХ у то доба са патуљастом партијом, али је временом направио заокрет и сад је под санкцијама Вашингтона. На почетку је веровао у БиХ и за Сарајево је био „најразумнији и најприхватљивији Србин“, да би сад стигао до позиције да је „БиХ немогућа држава“, а за Сарајево је истовремена реинкарнација „Караџића и Младића“. У Србији се грлио са свим политичким гарнитурама које су биле на власти и за сваку је говорио да је најбоља.
За председника Републике Српске надмећу се председник Српске демократске странке Вукота Говедарица и садашња премијерка Жељка Цвијановић, политички најближи Додиков сарадник. Верује се да ће од те победе зависити и креирање скупштинске већине у парламенту Републике Српске, јер ниједна партија нема изгледа да постане апсолутни победник избора. У ствари, овде су се формирала два блока. Један чине Додиков СНСД, затим врло занимљива партија Демократски народни савез приједорског градоначелника Марка Павића. Ова партија расте и Додик просто није могао без њих да формира већину ни у прошлом, а све су прилике неће моћи ни у наредном мандату. Најслабији члан те коалиције су социјалисти, али они редовно прелазе цензус и некако су сви већ навикли да су они увек власт.
Други блок чине СДС (некада водећа политичка снага, а сад више од деценије вечито други и у опозицији), затим Партија демократског прогреса коју води Бранислав Бореновић, Иванићев фаворит, а ту је још и Народни демократски покрет бившег председника Републике Српске, Драгана Чавића.
Додик је димензионирао кампању тако да му пред изборе у госте дођу министар иностраних послова Русије Сергеј Лавров, да заједно обележе градњу руског центра у Бањалуци, а на исти догађај доћи ће и патријарх СПЦ Иринеј, док ће заједно са председником Србије Александром Вучићем да отвори ауто-пут. Идеја је, кажу његови људи, да се бирачима упути порука „имам подршку Србије, Русије и Цркве и шта више треба“. Све друго је, углавном, претворио у причу о патриотама и издајницима где себе представља као најексклузивнијег и јединог правог заступника националних интереса. Наруку му не иде нерешавање мистериозног убиства студента Давида Драгичевића, пребијање новинара Владимира Ковачевића и прилично танки економски биланси, поготово у поређењу са окружењем.
Његови опоненти, блок око СДС, прича о великом криминалу у који су увучене и институције, сумњиче самог Додика и његове најближе људе, доказују да се о економском напретку испредају празне приче, упозоравају на демографски суноврат и верују да ће државно руководство Србије наћи начина да обелодани да не подржава ниједан политички блок и ниједног појединца на политичкој сцени.
И медији су оштро подељени, сви они за које се може рећи да су за овдашње прилике већи - већ су се определили. Само неки мањи, који баш и немају неки велики утицај, покушавају сачувати образ професије, али то, утисак је, нема нити ће имати утицај на коначне резултате избора. Дабоме, сондаже јавног мњења се редовно раде, али као и другде, наручилац саопштава само оно што њему одговара.
У хрватском бирачком телу фаворит је ХДЗ, а за бошњачке гласове љуту битку бију СДА, СДП и Савез за бољу будућност. Најзанимљивије је, ипак, у РС, а Додик би у Председништво државе за коју каже да би требало да нестане