ДОБИТНИ СЦЕНАРИО ЗА ВУЧИЋА И ТАЧИЈА
Најбоља граница Косова и Србије била би она коју нико не би примећивао, али јасно је да двојица председника деле исту позицију засновану на мрзовољној сарадњи. Они раде скупа да би остали на власти
Разговор о „исправљању граница“, новом еуфемизму за промене граница, постао је – у недостатку стварније алтернативе – привлачан и творцима политике Запада. Бриселски разговори претходних година су били безвољни и меандрирали су без јасних идеја, временских кота и чврсто усмераваног процеса. Дијалог је наводно имао јасне црвене линије, укључујући ту и поделу, али се чини да су те линије последњих месеци избледеле. Успех идеје о подели последица је ових слабости.
Федерика Могерини и Европска унија изгубили су компас и бистрост у управљању преговорима, САД се под Доналдом Трампом залажу за лака решења, нарочито када поткопавају Европску унију, а највећи број чланица ЕУ премало мари за све то да би биле обазриве. Међу спољним актерима постоје три групе које заступају промену граница – они који би хтели да се том замисли и сами ускоро послуже, од Русије до европских партија крајње деснице; затим они којима се свиђа споразум, било какав споразум, и који не маре за његов садржај; и најзад они које је баш брига. Током прошле године све три групе су јачале и тако омогућиле идеји поделе време под рефлекторима.
У ранијем коментару за НИН (8. марта 2018) образложио сам да је идеја поделе опасна, да не одговара интересима Србије и да не штити Србе.
Трагедија је Србије и Косова то што су велики делови опозиције прогутали мамац разговора о подели. Неки у српској опозицији деле слогане са косовском – Косово се не сме продати. Националистички аргументи против поделе, међутим, помажу само Вучићу и Тачију. Због њих изгледају „европскије“и „умереније“.
Максималистички захтеви опозиције оснажују председнике и чине их јединим пожељним саговорницима Запада, али не само то. Мисао
да је принципијелно одбацивање независности Косова изводљива политика једноставно пориче стварност. Територија Косова није под контролом државе Србије од 1999. Када се постави питање признања Косова, промењених или истих граница, нико ко прича о продаји или потреби да се „Косово одбрани“није у стању да понуди ниједан начин да Косово поново постане део Србије. Тако испада да би радије живели са илузијом Косова него да се договоре око стварности.
У уџбеницима Западне Немачке из осамдесетих велики делови Пољске и Источне Пруске – у то време подељени између Совјетског Савеза и Пољске – обележавани су као „привремено под управом Пољске/Совјетског Савеза“. Под том „привременом управом“били су од 1945. и сваки би нормалан западнонемачки политичар уважио да те земље, без обзира на то што су биле део Немачке и пре Хитлера, никада више неће бити немачке. Косово би за Србију могло да буде регија „под привременом туђом управом“, али онај ко ту корисну илузију претвара у политички слоган, показује мањак расуђивања.
Било би корисније понудити алтернативан споразум са Косовом. Уместо да Вучића покушава да пре-
Међу спољним актерима постоје три групе које заступају промену граница: они који би ускоро тиме хтели и сами да се послуже, они којима се свиђа било какав споразум и који не маре за његов садржај и они које је баш брига
дрибла на националистичком крилу – што је најбоље оставити Шешељу и онима који су били или јесу у његовој странци – опозиција би могла да понуди конструктиван приступ, који би више слушао Србе централног Косова, који ће бити остављени ван „исправљених“граница. Независно Косово које те Србе штити и нов однос Србије и Косова утемељен у узајамном уважавању и искреном осврту на сопствену прошлост, били би најбоља заштита и српској мањини и културном наслеђу на Косову. Налик томе, они који се на Косову противе Тачијевој понуди да се границе исправе, треба да осмисле другачији однос са Србијом и Србима у својој земљи.
Прича о промени граница добитни је сценарио за обојицу председника. Извлачи дах расправи о било чему другом, укључујући ту и стање демократије и економске изазове са којима се обе земље суочавају. Сада се расправља о томе да ли је Вучићева или Тачијева визија границе исправна или погрешна, а та дебата погодује национализму, непријатељству, границама наспрам сарадњи. Најбоља граница Косова и Србије била би она коју нико не би примећивао. Али ако човек обрати пажњу на говор тела и речи двојице председника у Албаху, јасно му је да њих двојица деле исти положај заснован на мрзовољној сарадњи. Двојица великих раде скупа да остану на власти.
Решење о којем су расправљали није имало ништа од револуционарне природе добрих и аутентичних историјских споразума, већ је било цинична погодба, у којој обе стране мисле да ће ону другу преварити мало више. Контраст тога и Преспанског споразума Македоније и Грчке није могао бити већи. Тамо смо имали двојицу премијера који су преговарали, радили заједно, нашли заједничко тло и који су вољни да споразум бране заједно, а не свако за себе. Идеја прекрајања граница, пак, звучи као идеја коју ће свако бранити за себе. Реч „разграничење“мирише на раздвајање, на коначну границу. Међутим, не само да ће и Срби и Албанци живети на „погрешној“страни такве границе, већ сама идеја коначног цртања граница између народа каже да је пожељно раздвајање, а не сарадња.
Можда то звучи наивно у контексту савремене политике, али што су алтернативе безумније и националистичкије, то ће прича о промени граница бити привлачнија и стварнија. Ако Вучић и Тачи могу да се „погоде“, колико год погодба била лоша, многи спољни актери ће то дочекати са олакшањем, и узимајући у обзир одмажућу националистичку опозицију и противаргументе, подржаће их. Обојица, дакле, могу само да победе. Ако склопе споразум упркос националистичком противљењу, биће слављени као историјски миротворци и могу да рачунају на године спољне политичке подршке упркос недемократском понашању код куће. Ако не склопе споразум, скренуће пажњу и домаћој и иностраној публици довољно дуго да издрже. Како год човек да окрене, биће победници, и велики делови опозиције и Запада као да чине све да им у томе помогну.
Трагедија Србије и Косова је што су многи из опозиције прогутали мамац разговора о подели, а њихови националистички аргументи само помажу Вучићу и Тачију. Због њих они изгледају „европскије“и „умереније“