НА ЕВРОПСКОМ ЗАЧЕЉУ

Трећа класа демократског воза

Човек толико често може прочитати у новинама да је Србија у нечему најбоља, барем регионално – у привлачењу инвестиција, по смањењу проблематичних кредита, по партнерству са Кином, у бадминтону, према насумичним примерима – да је то просто неспортски. Није ни спортски ни дипломатски не оставити другима ниједну златну медаљу, зна то и власт, па се нашло једно неважно поље на којем смо галантно препустили почасти. Свеж извештај института В-Дем (Варијетети демократије), смештеног на Универзитету у Гетеборгу, каже да смо, када је о демократији реч, европско зачеље, што је положај који регионално делимо

са Босном и Херцеговином, Црном Гором и Косовом, а континентално још са Русијом, Украјином и Белорусијом.

„Србија је једина европска земља која је у претходних десет година доживела слом демократије. Раније је била изборна демократија, али сада се срозала на ниво изборне аутократије“, каже за НИН Стафан Линдберг, професор Департмана политичких наука на Универзитету у Гетеборгу и директор института В-Дем.

В-Дем распоређује 178 светских држава у четири категорије – либералне демократије, изборне демократије, изборне аутократије и затворене аутократије. Да би земља била проглашена

либералном демократијом, мора да поштује владавину права, то јест да њена извршна власт има озбиљне барикаде око својих фантазија. Није зато чудо што се за тај статус у овогодишњем извештају изборило свега 39 држава, мада вреди поменути да је у томе успела већина европских земаља, њих 25. Пошто нам је та титула даље него и титула европског првака у фудбалу, за нас су занимљивија седишта у другој класи, оној изборних демократија. Како сами аутори извештаја кажу, лествица за изборну демократију није одвећ захтевна – довољно је одржати „разумно слободне и поштене вишепартијске изборе“и имати нешто институционалне де-

мократије према захтевима покојног Роберта Дала, славног америчког политиколога, што значи разумне могућности слободе изражавања, разноврсне изворе информација, инклузију и слично. Већина европских земаља која је срушила лествицу за либералну демократију, попут Мађарске, Пољске, Словачке, Румуније и Хрватске, ову је успела да прескочи, макар и са минусом уз статус, попут Македоније, минусом који значи да би се држава можда могла сврстати и у нижу категорију. А кад већ помињемо Македонију, професор Линдберг има нешто да примети.

„Македонија такође клизи, али она се никада ни није у потпуности квалификовала за изборну демократију. Србија и Македонија једине су две балканске земље у којима се демократија очигледно повлачи; у којима су режими значајно отишли унатраг у последњих десет година.“

Са минусом или без њега, и поред имена Македоније стоји да је каква-таква изборна демократија, као и поред имена још 55 светских држава. То значи да је В-Дем макар и фалично демократским прогласио 95 од 178 светских земаља. Тек након њих, након Боцване, Панаме, Вануатуа, Боливије, Буркине Фасо, Гватемале, Колумбије, Бутана и Непала, укрцава се и Србија, у своју трећу класу.

„У изборним аутократијама одржавају се избори и постоје неке политичке и грађанске слободе, али режимска репресија, цензура и застрашивања поткопавају њихов смисао. Шаблони аутократизације у њима приказују много директније и општије нападе на суштинске демократске институције и слободе. Међу 56 земаља које су сврстане у изборне аутократије, седам су 2007. биле изборне демократије – Турска, Украјина, Никарагва, Србија, Комори, Хондурас и Ирак”, пише у овогодишњем извештају В-Дем.

Од детаља српског пласмана на демократској табели треба издвојити да по слободи удруживања заузимамо 101. место, по чистоћи избора 107, а по слободи изражавања уистину фантастично 133. место, где нас шију вишедеценијским ратом разваљене палестинска Западна обала (112) и Сомалија (128).

По једнакости пред законом и личним слободама нешто смо пристојнији (70), али нас судске и парламентарне способности зауздавања извршне власти (113. и 120. место) враћају у стварност. Велика је хрпа оваквих показатеља у извештају који је доступан на веб-сајту института В-Дем, па ћемо овде поменути још само детаљ симпатичног назива „поштовање за противне аргументе“– компоненту делиберативне демократије – и наше славно 125. место, само 33 позиције испод Катара, малтене апсолутистичке заливске монархије. Јест’ да уз статус имамо плус, али од тог плуса вајда је као од оне фусноте, ако човек погледа друштво у категорији изборних аутократија – Авганистан, Белорусија, Египат, Иран, још много Африке и доста Азије, сијасет земаља, укратко, о чијој ексцентричној политици често размишљамо снисходљиво, као да не седимо на истим дрвеним клупама треће класе. Аутори извештаја похвалили су боље понашање неких наших сапутника, Мјанмара, Зимбабвеа, Фиџија и Гамбије, али нам просек кваре они дивљаци из Венецуеле и Бурундија.

Од нас и остатка веселе дружине избачене из друге класе извесно се очекује да будемо фактор разума и мотор прогреса.

„Једина земља која је лошије позиционирана у региону јесте БиХ, а на Србију се указује као на земљу са значајним негативним променама. Донекле је позитиван ниво политичког оснаживања жена, као и дистрибуција моћи према социоекономском статусу, где је Србија изнад просека у својој категорији. Ипак треба опет имати у виду да је то категорија изборних аутократија, и да су нам конкуренција Пакистан и Судан”, каже за НИН Дина Миловановић, координаторка В-Дем пројекта за Србију и Црну Гору.

Да би се схватило како изгледају овдашња економска и родна дистрибуција моћи, довољно је бити сиромашном женом, није потребна тешка артиљерија института В-Дем, али би свакако ваљало подвући да људи нису тај извештај склепали са врха главе.

„В-Дем прикупља податке о демократским параметрима од 1789. године до данас. Податке између осталих прикупљају локални експерти, којих има преко три хиљаде. Обично их је пет по земљи како би се осигурали неутралност и веродостојност информација. Та база података једна је од најисцрпнијих на тему демократије, па је многи институти, научници и студенти користе за истраживања“, објашњава Дина Миловановић.

Дина Миловановић се не шали кад помиње 1789. Извештај је углавном посвећен 2017. години, али се, као илустрација, може видети и индекс француске изборне демократије баш од те године до данас. Као и то да је српска изборна демократија на нивоу на коме је француска била око 1870. Што се тиче остатка света, ваља рећи да у четврту категорију, једину испод нас, спадају државе у којима извршна власт не полаже никакве рачуне грађанима, и да је таквих у 2017. било 27, од моћних, може-нам-се аутократија попут Кине, Саудијске Арабије и Уједињених Арапских Емирата, преко руиниране Сирије и Јемена до заборављеног Свазиленда. Аутори извештаја кажу да, све у свему, више од половине светског становништва, али не и ми, живи у каквој-таквој демократији, али мање од седмине у либералној. Забринути су због стања у свету, што потврђује и професор Стафан Линдберг.

„Јасни су докази ’трећег таласа’ аутократизације, демократског одрона који се дешава у свим деловима света осим Африке. Први пут од 1979. број земаља које се аутократизују исти је као број земаља које постају демократскије. Одрон се дешава у неким веома великим земљама, попут САД, Индије, Бразила, Пољске. Процедурални квалитети избора и даље су добри или се чак побољшавају, али погоршава се оно што изборе чини смисленим, попут слободе говора и медија, заштите грађанског друштва и владавине права. Ауторитарне вође научиле су како да варају”, закључује Линдберг за НИН.

Професор у наредном извештају очекује даљу аутократизацију, и то у већем броју држава. Али ми смо најбољи у бадминтону.

Србија је једна од две балканске земље у којима се демократија повлачи, у којима су режими значајно отишли унатраг Стафан Линдберг