У СЕЋАЊИМА СЕ КРИЈУ ЗМИЈЕ
Александар Хемон
Познати прозаиста открива НИН-у како је писао „Није твоје“, најновију књигу ово сачињену од крхотина свог претходног живота
Почетак рата у Босни и Херцеговини затекао је Александра Хемона у Америци. Одлучио је да тамо остане и да почне да пише на енглеском. Објавио је збирке прича Питање Бруна, Љубав и препреке, изузетну аутобиографску прозу Књига мојих живота, романе Човјек без прошлости, Пројекат Лазарус, Како су настали Ратови зомбија (српски издавач Booka), и постао један од важнијих савремених светских аутора, добитник Гугенхајмове стипендије („за геније“).
Колум Мекен сматра да је Хемон највећи писац своје генерације, а Лев Гросман, некадашњи критичар магазина Тајм, указује на деликтан однос према енглеском, на стил често бољи него код прозаиста којима је тај језик матерњи.
Издавачка кућа Buybook представила је нову Хемонову књигу под насловом Није ово твоје, у преводу Ирене Жлоф. Чини је низ врло кратких поглавља – сећања на период који приповедач данас зове „својим претходним животом“. На првим страницама описан је хотел Шатор на Јахорини и смеће бацано одмах иза, низ падину, у подножју стене. Наратор претура по ђубришту, камењем разбија одбачено посуђе, и тај дан, из данашње перспективе, чини му се једним од најсрећнијих у детињству.
Откривена је бескрајна радост претварања свега у ништа: „А кад смо се након неког времена вратили на сметљиште и открили ново смеће, нове генерације отпада, знали смо да су испод свега наше крхотине, да их можемо наставити стварати док смо живи, и да ћемо се увијек сјећати дана када смо једну ограничену цјелину разбили у парампарчад.“
Како писац отвара кутију с успоменама? Какав ритам испише Није ово твоје? „У тренутку кад сам почео писати те фрагменте, био сам – и још увијек сам – под уговором за три књиге, на којима сам непрестано и вриједно радио. Али стално су ме копкала сјећања која нисам могао углавити ни у какав наратив и која су, поврх тога, била далека, лична и крхка да сам их почео записивати“, каже Александар Хемон за НИН.
Сваког дана, пре него што би радио на испуњавању уговора и обавеза, записао би један-два фрагмента, за шта му обично није требало више од пола сата. „У неко доба тих се фрагмената накупило довољно да помислим да су више од носталгичних биљешки, па сам одлучио да кад их наберем стотину, онда ћу се њима позабавити и видјети да ли се од тога нешто може направити. Мало помало, почела се обликовати форма, при чему није одмогло што сам ишчитавао Витгенштајна (Tractatus LogicоPhilosophicus), па се онда и то некако упетљало. Елем, из таквог процеса је ненамјерно испала ова књижица, за коју нисам имао уговор. Требало ми је негдје годину дана да све склопим.“
Постоље слагалице, с описима магнетофона марке Грундиг, плоча, куће („дом је миришљава празнина у којој ме нема“, сарајевских улица или старе жељезничке станице – сажети су и проницљиви есејистички редови о простору, предметима, празнини и сећањима.)
„Да би свијет постојао мора бити предмета, и унутар тих предмета не смије бити ништа, а унутар ничега су сјећања, у тим сјећањима су змије.“
Причамо да смо раније питали Карлa Уве Кнаусгора на који начин долази до најмањих детаља; извлачи кристалне слике из меморије. Норвешки писац, аутор Моје борбе, објашњава да је у свакодневици веома дистанциран од света. Живи у себи, добро заштићен, и не примећује много тога изван, али да то чини када пише, из неког непознатог разлога. Не пише о свету, већ о свету у себи... Никада о стварном дрвету, увек о сећању на дрво. Сматра да писање отвара, омогућује приступ сећањима до којих он никада не би стигао да није дошло до тог чина.
„Уз свe дужно поштовање, то што вам је рекао Карл Уве Кнаусгор савршена је бесмислица“, одговара Александар Хемон. „Нико на свијету не пише о свијету а да није у њему, те неизбјежно пише из своје позиције, и о својој позицији, у том свијету, чак и ако оперише на његовој граници. Сјећања се не могу формулисати изван језика, то јест да би постала нешто више од слабе имитације оригиналне осјетилне стимулације, да би их било могуће изразити и испољити, морају наћи форму у језику. Из тог разлога је језик, који истовремено припада свима и само мени (датом субјекту), увијек натопљен сјећањима, па је немогуће писати а да та сјећања не буду активирана и некако присутна. Све моје измишљене и истините приче, као и моји романи пуни су сјећања, која су том формулацијом у језику, у процесу наратизације, истовремено отуђена и записивањем спашена од заборава. Није ово твоје садржи сјећања која нисам могао наратизовати, што је захтијевало већу прецизност на нивоу самог језика.”
Памти детаље: укус крви у устима („као да сам управо лизао турпију“). Кад је био мали, читамо, желео је да буде историчар. Насупрот томе, покушавајући да се снађе у разговору с девојчицом у планинарском дому, измишља: видео је самоубицу док скаче са зграде прекопута и пада на антену што штрчи с нечијег прозора, па комадићи мозга остану по решеткама. Нема појма зашто је све измислио. „Језик и лажи су ми ишли као крађа“– закључује приповедач.
Постоји важан разговор Александра Хемона и нигеријско-америчког књижевника Теџуа Кола, касније штампан у Коловој колекцији есеја, о односу фикцијске и нефикцијске књижевности. Постоји ли разлика уколико је о раду на крхотинама из прошлости реч?
„У нашим језицима, те тако и књижевностима, ријечи `фикција` и `нефикција` су стране, увезене из англоамеричког књижевног дискурса, гдје се разлика између тих двију форми дефинише њиховим односом према `истини` или чињеницама”, објашњава за наш магазин.
„Моје је становиште да у наративној књижевности `истина` настаје током нарације, због чега је разлика између `фикције` и `нефикције` чисто техничка. То, наравно, не значи да нема етичке разлике између истине и лажи, него да је вриједност те разлике умањена у ситуацији гдје је искуство читања дефинисано учествовањем у наративној трансакцији.”
Међутим, сматра да је у новинарству поменута разлику кључна. „Књига мојих живота је дијелом настајала у новинском контексту, пошто је већина
текстова била објављена у Њујоркеру, гдје се строго одржава чињенична дисциплина (будући да постоји дио редакције чија је дужност fact checking). Такође, приче у Књизи мојих живота тичу се других људи и искустава која сам с њима дијелио. Показивао сам им те текстове како ми не би дали да случајно нешто слажем. Фрагменти у Није ово твоје садрже моменте и ситуације за које ја нисам био сигуран да су се заиста десили онако како их се ја сјећам, и за које нема свједока који би их се могли прецизно сјетити.“Зато застајемо и размишљамо о два, три фрагмента исписана посебним ритмом, без тачака, док јунака ломи грозница.
Важне су шетње Сарајевом. „Некад сам знао ходати улицама Сарајева гледајући у шта бих гледао. Све би ми било познато: мрачне новембарске вечери; хладноћа која штипа за нос; зграде одјевене смогом; тандркање трамваја; рефлектори са Жељиног стадиона који се ори...“Кажу да писци напишу најбоље редове о својим градовима тек када из њих оду?
Чини му се да то није тачно. „Не могу сад да набрајам писце из Њујорка и Чикага, којима не пада на памет, нити имају разлога, да негдје иду. Андреј Бели, чији је Петербург ремек-дјело, написао је роман док је тамо живио.“
Чули смо да спрема прозу о родитељима, да размишља о њиховом погледу на свет. У Није ово твоје постоји сцена претурања по орманима.
Рукопис је већ предао издавачима, укључујући и Buybook.
„Та је књига о мојим родитељима, о којима сам ја увијек пуно знао – у нашој се фамилији прича и међусобно се размјењују приче – а онда сам са њима током писања дуго и често разговарао (што ми је врло пријало). Хтио сам да напишем књигу о томе како они размишљају о свијету, и да се позабавим путевима којима су стигли до те своје филозофије: дјеца (оног) рата, социјалистичка младост и образовање, транзиција са села у град, колапс Југославије, емиграција и живот у дијаспори. На извјестан начин, збирка есеја које сам написао у сарадњи са мамом и татом.“
Некад сам знао ходати улицама Сарајева гледајући у шта бих гледао. Све би ми било познато: мрачне новембарске вечери; хладноћа која штипа за нос; зграде одевене смогом; тандркање трамваја; рефлектори са Жељиног стадиона који се ори