ОВО ЈЕ ПЉАЧКАШКА ОРГАНИЗАЦИЈА!
Дејан Мијач
Тај настрадали човек на градилишту није регистрован, нема га међу радницима, није осигуран, рукама зауставља једну неумитност, зид, е то је Србија данас. Несигурна земља која рукама покушава да заустави зид који се сурвава. То смо ми
Не верује у снагу побуне. Сукоб не види чак ни око Косова, јер верује да већ задато решење Вучић спроводи, тражећи алиби међу било којим делом друштва, макар то била његова интелектуална елита. „Ти сад Вулине број људство, мислиш, ту има ко ће да гине. За кога? За тебе и твог газду?! Ма дај! Не верујем да има у омладини таквих чак ни међу онима са фудбалских трибина“, каже између осталог у интервјуу за НИН режисер Дејан Мијач.
Музика из филма Коса која се чује у позадини кафеа на Обилићевом венцу, где разговарамо, подсећа га на време искрене побуне против система који је доспео у ћорсокак, не само ратом у Вијетнаму, него и својом политиком, која се пронела светом. „Та музика ме увек подсети на нешто што је ведра и добра ствар у односу на мрак који нас окружује. Од тада, свет се мењао. Искуство ми каже да се свет мењао нагоре. Погон свих промена је оно што се зове технолошки напредак, који је, парадоксално, и гурао свет у провалију. У целом том збиру, заборављен је човек. За мене је нека врста горке метафоре у Србији ово што се десило са радником када је зид пао на њега. Цела та констелација, бивша зграда америчке амбасаде, зид, мученик који није ни регистрован…“
Економиста, дипломирани, чија је фирма пропала па се преселио из Крагујевца у Мали Мокри Луг да би радио на грађевини?
То је невероватно! Све је то тако осликало као потпуни пад човека, свих нас... Да човек мора да ради на црно, а економиста је, а све предиспозиције је испунио, све је урадио да би имао бољи живот.
Све што је до њега?
Све што је до њега. Али није се снашао у новом систему вредности. Нови систем вредности се у моје време звао пљачка и није било никакве сумње шта је то. Данас је то економско стицање. И ти људи који запошљавају ту сиротињу немају никаквог срама што пљачкају. Слушајте, тај настрадали човек није регистрован, нема га међу радницима, није осигуран ничим, рукама зауставља једну неумитност, зид, е то је Србија. То је Србија данас. Несигурна земља која рукама покушава да заустави зид који се сурвава. То смо ми. Човек нам је показао својим примером шта смо ми сада, а оно што је претходило била је само припрема за разрушавање. То су предрадови, бивши социјализам, распад Југославије, ратови… све је то низ поступака пакленог плана у ком смо ми жртве, али не једине жртве, много жртава има. Много више него оних који могу да кажу да су срећни. Има неких који мисле да су срећни, да су се извукли, да су мазнули неко милионче, негде се скрасили, међутим, поплава иде и све ће их однети.
Говоримо о тоталном паду морала и етике, али постоји ли нека држава, неки закони?
Где?! Овде?! У Србији?! О чему причате, извините молим вас.
Ево конкретног примера настрадалог човека у Сарајевској, ради се о човеку који је ангажован преко фирме која је добила посао иако има само једног формално запосленог, где је тендер, како је добила посао, читав је низ питања који указују да се закони ове државе не примењују? То значи да државе нема?
Оооо, што сад ви мене питате?! Нема државе. Ово је пљачкашка организација! Упућујете, наравно, да причамо о држави, како би било иначе, али, која држава?! Где држава?! Овде?! Уосталом држава се свугде изгубила. Данас су то фирме и корпорације и њихово удруживање, њихова спрега је организација, а не држава. Тако је и у најјачим државама света као што је Америка. Имате Трампа који млати празну сламу, у Русији Путина који млати празну сламу. Овамо олигарси раде шта хоће, тамо банкари. Према томе, нема државе. То је нестало. Ко то не види, жао ми је, али држава, то не постоји.
Ово је владавина корпорација?
Да и када нема држава, оне су немилосрдне у освајању добити. То ново уређење у Немачкој чини се далеко хуманије него у Србији јер тамо има нешто више лове, а овде је има мање и зато овде имате огољенију пљачку него тамо, али систем је исти.
Говорите о нечему што у својој суштини призива на побуну?
Откад знам за себе, а то је први дан рата 1941. који ме је затекао у основној школи, наовамо, ми смо стално чекали нешто боље да се догоди, али нисмо то дочекали. Био сам дете, али за мене је то била светлост која се угасила са првим немачким бомбама, и
Ако си незадовољан, узми карту и иди у Немачку. Јер и овде ће приватизовати све, и људи ће радити на црно
од тада је настала бука и хаос, и ништа друго није на сцени. Надати се да ће бити боље врло је наивно, зашто би било боље када долазе све гори и гори људи? Они се школују злим примерима, друштво школује људе који су звери, израбљивачи и онај ко боље израбљује, боље лаже, краде тај је далеко бољи човек по новим мерилима и више је на цени.
У контексту таквог система, шта су највиши државни функционери као што су Вучић или Вулин?
Не слушам их, не читам о њима, избацио сам их из програма.
Ево Вулин, министар одбране…
…О Вулину немојте молим вас…
Ево три кључне речи из само једне његове изјаве „Косово, тотални рат“?
Немојте молим вас, јежим се. Шта он, шта тај…, шта та… говори уопште, гледајте на шта личи и он прича о тоталном рату?! Који тотални рат и Вулин?
Обавезно служење војног рока, у служби застрашивања нације на тему Косова, или уређења…
…Обавезно служење војног рока?! Ама, кога ће да ухвате, где ће да га ухвате? У Пенсилванији? У материни! Немојте бити наивни сви би шмугнули одавде док си рекао пиксла. Који је то идиотизам. Ти сад ту Вулине број неко људство, мислиш, ту има ко ће да гине. За кога? За тебе и твог газду?! Ма дај, не верујем да има за то омладине код нас, било које врсте омладине, чак и ове навијачке, која је лудовала уз утакмице, и који су довулиновали, иако је та генерација за мене страна. Та генерација са недостатком фантазије. Раније је и сеоска омладина имала фантазију и умела је да пева, да прича, на селу су раније људи изванредно причали, требало је увече сести код тих људи и слушати их, и то се изгубило, тога нема, сада гледају у телефоне, имају ту Црвену звезду, и ја не знам шта они имају од среће, ако је њихов мотив „Звезда је живот, све остало којешта“.
Где сте ви проналазили срећу?
У својој уметности, раду, дружењу са својим јако добрим пријатељима којих нажалост више нема, у дивним људима од којих се имало шта чути.
Надати се да ће бити боље врло је наивно, зашто би било боље када долазе све гори. Друштво школује звери, и онај ко боље израбљује, боље лаже, краде тај је далеко бољи човек по новим мерилима и више је на цени
Има и сад, случајно знам неколико сјајних професора на Филозофском и Филолошком факултету, ваши су вршњаци, посвећени себи, или малом кружоку. Има и омладине, сјајне, која је, како ја то кажем, бистро око у мутном бунару, али њих је тако мало и тако су немоћни да било шта учине и утичу на те Вулине, јер те Вулине су се намножиле.
Универзитет, као да је и сам само степеник, само део тог плана за владавину корпорација, а не за слободоумне, мислеће људе?
Универзитет данас вам је - неко завршава редовно на буџету а неко оде и то пазари. Уђе и пазари. Живим у убеђењу да тога нема још на београдским универзитетима, већ да је то само на приватним, али већ увођење приватних универзитета и давање истог ранга као што је београдски универзитет, то је удар. Цела реформа универзитетске наставе која се зове Болоња, то је најподлија, смрдљива ствар која је измишљена, уз ММФ, за унижење људи. Уништено је добро организовано школство које је давало одличне стручњаке, а Болоња са својим глупостима је омогућила да нема разлике између осредњости и талента. Потребна мера осредњости?
Мора човек да буде прилично дебилан да би учествовао у томе или да је дебело упућен у те радње, али да би био део тога мора да буде дебил јер немогуће је да не види све то око себе и да не реагује. Али он не реагује, смеје се, срећно учествује, производи друге дебиле, то је то.
Побуна као решење? Све поништити и градити из почетка?
Нема револуције. Оне су прошлост. Нема више тог времена када си могао да позовеш некога да гине за идеале. Мој покојни ујак пред Други светски рат, пошто је био комуниста, говорио је: „Ја сам овог тренутка спреман да дам свој живот за своје идеје.“И дао је, погинуо је одмах 1941. у партизанима. Мој покојни отац му је говорио - кад ти не цениш свој живот могу да замислим како туђи не цениш тек - и у томе је била људождерска димензија револуције, и тога више нема. Нема више чак ни у најподлијој намери да спакујеш Лењина у блиндирани вагон и пошаљеш у Русију која ври. Нема револуције, али има крвопролића и биће жестоког крвопролића и жестоког клања, али не у име револуције него у име добити нечије. Најзверскије.
Мислите профитне елите…
…Они ће хушкати једне народе на друге, видите, све се понавља што се већ догађало.
Председник Вучић позвао је интелектуалце да понуде решење за Косово?
А он да бира? Да изабере? Као нема он већ остварено решење?
Задато?
Задато. Кога он зове, а да је наиван да мисли да тај неко треба да каже своје мишљење и идеју? Нема тога. Нема тог који може да се упакује у овај систем задатости, нема тог који може да понуди било какво решење. Та његова игра је потпуно јасна, он мора да је игра јер не може тек тако да прихвати бланко одговорност иако је најодговорнији у овом тренутку. Он се свог положаја неће одрећи па било Србије или не било.
А камоли Косова?
Какво Косово?! Морам да вам испричам, био сам на Косову, радио у
Обавезно служење војног рока?! Ама, кога ће да ухвате, где ће да га ухвате? У Пенсилванији? У материни! Немојте бити наивни, сви би шмугнули одавде док си рекао пиксла
шиптарској драми у оно време, био сам позван, полакомио сам се на веома велике паре. Отишао сам, иако сам се покајао одмах, али узмицања није било. Била је 1973, пре тога сам радио по целој Југославији и нигде осим у Приштини нисам видео корзо за Србе и корзо за Албанце, биоскопске представе за Србе и за Албанце, албанске кафане, српске кафане. Вратио сам се у Београд и рекао: Косово је отишло. Кажу, ћути, тада се није смело причати, добро, кажем, мислили ви шта мислили, ја сам лаик, нисам политички богзна колико упућен, али оно што сам видео то је отишло. Све после, било је само сукцесија, Србија се држала Косова али га је отпуштала, под притиском прст по прст су ослобађали и ширили шаку и дошли су до тога да је Косово понуђено на длану. Зашто су нас бомбардовали, зашто су мене бомбардовали? Да би се Косово предало, е сад неко мора и то да обави неко је одабран да то обави и тај сад има да обави то.
Био је то дугорочни план?
Дуго живим, памтим и пре Милошевића, памтим долазак Броза, једна покрајина је била Војводина, а Косово и Далмација области. Далмација се брзо утопила у Хрватску, а Косово су полако ослобађали, војно ослобађање Косова је ишло до 1952. Последњи балиста је ухваћен 1952. До тада је била оружана побуна на Косову, тамо је деловала унутарња војска Југославије и она је то тамо држала за гушу. То је држао Лека Ранковић. Југославија је била чудна земља, терали смо Италијане и Немце из Југославије а увозили Шиптаре из Албаније. А у то Косово из целе Југославије, нарочито Србије, сручивале су се паре ко у рупу. Скупо је коштало Србију одржавање Косова. И Црне Горе такође. Ако будем при снази, онда ћу ићи у те манастире, ако их још буде било у јурисдикцији СПЦ, ако је не истерају, и поставе своје тамо. Одлазићемо тамо као што идемо у Хиландар у Грчку.
Са пасошем?
Наравно, као странац на некада моје.
То је једино решење, тако мора, то мислите?
То је зацртано. Слушајте, више се ништа не мора, можете мирно да седите и све ће бити сређено, можете да се буните и све ће бити решено, можете да живите како год хоћете, али све ће бити сређено.
Не мислите да ће једног момента незадовољство…
…Које незадовољство? Ако си незадовољан, узми карту и иди у Немачку. Јер и овде ће приватизовати све, и људи ће радити на црно.
Зашто би то трпели?
Људи су трпељиви, трпе и Матхаузен и преживе. Трпе јер су доведе-
Та реч опозиција је отрцана скоро као демократија, срамота је и изговорити је, као и изговорити речи право човека. Каква су права била овог мученика који је рукама заустављао зид
ни у ситуацију да трпе. Ви мислите да је човек једно, али он има у себи две димензије, духовну и животињску. Животињска је јача. Духовна се ретко појављује. Понос је категорија која више не постоји. Питај га, имаш ли ти понос, рећи ће отворено, немам. Имаш ли образа? Немам. Шта је то?
Па шта је то?
То је нови човек. Нови човек прилагођен новим условима.
Дајте мало оптимизма…
… Не видим шта би.
Можда неко из опозиције преокрене ситуацију?
Та реч опозиција је отрцана скоро као демократија, срамота је и изговорити је, као и изговорити речи право човека. Каква су права била овог мученика који је рукама заустављао зид? Е, то су демократска права, има право да бира и да буде изабран.
Изабрала је већина Вучића?
Видео сам ту већину, овде је галамила неко вече, то је та већина. Мени је мучно и помислити на то. Ако ме питате а зашто ова већина не излази на изборе, можда људи и немају формирану идеју шта се дешава, али осећају се изгубљено, и као тешки болесник кажу, дај да ово неколико дана проживим у миру и да одем са лепом успоменом.
Када видите Вучића који је некада пропагирао границе Карлобаг, Огулин, Вировтица како шапуће на уво са Тачијем или Клинтоном?
Шта ме питате о нечему што покушавам свим силама да заборавим да постоји. Стар сам сувише да бих још и то могао да истрпим. То се тако наместило и то нам је што нам је.
Како може да помогне један керамичар тренутно на месту директора БИА код рушења Коридора 10? Или када Вучић каже срушићемо брдо?
Ја који сам учио прве појмове о држави од Платона, треба да вам причам о овом бућкуришу. Појмовно то не прихватам као државу. Молим вас, да ли видите било где, укључујући Меркелову, Путина, некога кога бисте пригрлили и рекли заовим човеком хоћу да идем.