Не рачунајте на нас
ГЕНЕРАЦИЈСКИ ПОГЛЕД НА ИДЕЈУ О ВРАЋАЊУ ОБАВЕЗНОГ СЛУЖЕЊА ВОЈНОГ РОКА
Највише присталица тог предлога је међу старијима од 60 година. Господо, ви сте имали прилику, сада је време да ми бирамо, а наш избор је мир. Уколико има оних који би да служе војску, слободно то могу да ураде и сада, нико их у томе не спречава
Припадам генерацији рођеној деведесетих година, која не памти ратове који су довели до најтежих злочина почињених на европском тлу после Другог светског рата. Не памтим ратове који су Србију увели у потпуну изолацију, а нашим родитељима одузели деценије живота. Не памтим ратове који су довели до потпуног слома друштва и привреде и до криминализације државе. Ми немамо осећај за рат, јер немамо ни сећање на њега. Ми идемо својим мирним путем. Баш та чињеница да рат не прижељкујемо плаши националисте, јер нису сигурни да ли су нове генерације спремне да прихвате њихов ратоборни наратив. Цела наша историја приказана је као историја ратовања, док периоди мира као да нису ни постојали. Још одмалена, кроз цео образовни систем, уче нас да смо ми и само ми у праву и вечите жртве неправде, а да су сви ратови које смо водили били праведни и ослободилачки. Иако након 2000. Србија није улазила у сукобе, моја генерација још једна је у низу која сведочи агонији решавања националног питања које поново појачава национализам и изазива фрустрираност у народу који се опет осећа жртвом.
Национализам и нерешено питање граница непрекидно се злоупотребљавају, а због њих касне и развој и неговање слободе и демократије. Непрекидно хушкање доприноси
очувању ратничког менталитета, а војсци се, заједно са јаким лидерима, даје централно место у нашем друштву. Последњи у низу начина да се милитаристички менталитет одржи јесте и најава о поновном увођењу обавезног војног рока, који би био једна врста патриотског преваспитавања. Осим што поједини националисти често машу пушкама које не би они користити, већ нечија друга деца, имали смо већ прилику да чујемо бившег председника како ћемо сви ићи да бранимо Косово и патријарха који је апеловао да ће се Косово и силом бранити.
Идеја о враћању обавезног служења војног рока бесмислена је из неколико разлога. Тако у држави која не поштује своје најбоље студенте, лекаре, професоре, предузетнике и све оне који нешто вреде, идеја обавезног војног рока може бити само још један окидач за одлазак моје генерације у свет да се не вратимо. Такође, у држави где се образовни и здравствени систем распада, а људи живе на рубу егзистенције, увођење обавезног служења војног рока, које би по најавама коштало и до 700 милиона евра, делује као шамар свима који своју будућност виде овде.
Уместо што држава континуирано спутава развој предузетништва и привреде наметима и порезима којима финансира своје популизмом опијене идеје, време је да престане да буде главни тајкун и да нам више не отежава развој. Али, кад не бисмо знали шта ћемо са тих 700 милиона евра, замислите само колико је то стипендија за наше студенте да одлазе у иностранство на школовање па да се овде враћају, или колико је то реновираних школа и болница.
Видео сам истраживање које је спроведено раније ове године, чији резултати говоре да је око 70 одсто грађана за враћање обавезног служења војног рока. Највише присталица та идеја има међу старијима од 60 година. Господо, и ви који сте на власти, и ви који сте ратовали, и ви који бисте поново ратовали, и ви који бисте да неке нове генерације ратују у ваше име, и ви који бисте обавезним војним роком да се спремате за мир – не рачунајте на нас! Ви сте можда волели да ратујете, али видели смо где нас је последњи рат довео. Имали сте прилику да бирате између рата и мира, али ви сте, случајно или намерно, изабрали рат. Сада је време да ми бирамо, а наш избор је мир. Уколико међу вама има оних који би да служе војску, слободно то можете да урадите и сада, нико вас у томе не спречава, али немојте нама који нећемо да објашњавате да морамо и да је то наша дужност, да је тако боље за нас.
На крају, сложио бих се овде са Бориславом Пекићем, који у једној од својих књига износи уверење да наш пораз лежи и у погрешно оријентисаном образовању. Јер, каже Пекић, „уместо да нас уче како се стиче профит, плодоносно организује капитал, како се унапређује производња и економска снага земље, учили су нас како се прави неуспела историја“.
Још једном, не рачунајте на нас!
У држави која не поштује најбоље студенте, лекаре, професоре и предузетнике, ово може бити само још један окидач за одлазак. А нови трошак од 700 милиона евра био би шамар људима који живе на рубу егзистенције