Овцофобија
Или: ако јагње Мима не сме да изађе из Микијеве авлије јер се плаши стада оваца, да ли је онда цела Србија, са све људима, озбиљно болесна
Ух, шта ме снађе! Имам озбиљних проблема са Мимом алкохоличарком. Мима је, наиме, оно јагње које сам научио да пије ракију и то из чокањчета у дворишту Микија Лулета, а чија је кућа одмах поред Мокранског врела. Али, Мима није баш толико огрезла у алкохолу. Почела је да пати од много опасније болести. Миму, људи моји, дрма овцофобија! А, ево о чему је реч. Одрасла у Микијевом дворишту, под стакленим звоном, Мима се није дружила са овцама. Једва да се сећа ко јој је мајка! А, тек, отац! Мима је за њега била само једно од стотину јагањаца које је, онако, без емоција направио. Одвојена од стада од малих ногу Мима је Микија Лулета почела да доживљава као тату! Као последицу таквог одрастања, Мима је стекла паничан страх од – оваца!? А покушавали смо, безнадежно, да Миму утерамо у стадо, али, авај, није вредело! Од буљука сеоских оваца које долазе на појило, Миму би хватао безумни страх! Као да је гурамо, не ка стаду оваца, већ ка чопору вукова!
У очајању покушали смо да у Микијево двориште уведемо јагње, знатно млађе од Миме, али њу је и то избезумило! Бежећи од јагњета које се, малтене, јуче ојагњило, Мима се залетела да прескочи гвоздену шиљату ограду и замало се није, боже ме прости, натакла на шиљак и пробуразила утробу. Него, у тај час, на врело стиже др Небојша Цветковић, управник Дома здравља у Мерошини. И, онако, на прву лопту даје кратку дијагнозу - агорафобија! Одлучили смо да зовемо Марка из Топонице, из тамошње душевне болнице. И, пази брале, шта Марко предлаже? Да у Микијеву авлију доведемо младог овна да се „здуши“са Мимом. Па, кад се мало зближе да у љубавну игру уведемо још једног овнића да се, је л` да, направи љубавни троугао, нешто као Лу Саломе, Ниче и Рилке. Али, Марко предлаже да и ми у свему томе учествујемо. Е, сад, јесам се емотивно везао за Миму, али господо, не бих с њом ништа сексуално.
К. Г. Јунг, мој гуру из Швице, покварено се смешка па каже: „Не видиш ли да и ти све више личиш на Миму? Пијеш све више ракије, притом се све више удаљаваш од гомиле људи, од града. Теби почиње да смета и одлазак до Ниша! Није ли те ухватила паника на нишкој тврђави од гужве због Филмских сусрета! Страх од гомиле, сети се, од тога је умро и твог рођак из Копенхагена, мислим, наравно, на Сјерена Кјеркегора“.
Здрмају ме Јунгове речи и то баш на први септембар када ми је рођендан. А покосило ме и то што ми је рођендан први честитао – Теленор! Хвала Теленоре, одговорио сам есем-ес поруком, а срце ми се стегло. Био сам на ивици нервног растројства, као Ниче. Ееј, да је Теленору, од свих ближњих, највише стало до мене! После Теленора јавила се моја филмска дива Милица из Зајечара. Добро, стигао је ес-ем-ес и од Биље, али тек негде око подне. Него, на рођендану, на увце, певао ми Слободан Милошевић, шатро, из Шпаја а дотукао ме мој `кум` Муса, краљ нишких хармоникаша...
Сутрадан, у недељу, у узвратној посети, гостовао сам са Мусом у Тамјаници на породичном имању Миличиних родитеља. Њеном оцу Синиши био је, такође, рођендан. А мама Јелица, пардон, Џела, наспремала хране за пук војске. Па удри, опет, са Мусом! Али, то ти је живот нас слободних уметника - јуче Видово, данас Тамјаница, а сутра, бог те пита где. Мала ли је Србија?
Моја Црна ме у томе подржава: „Заиста, могао би да кренеш са Мусом по Србији. Иначе, веруј ми, и ти ћеш, као Мима, подлећи - овцофобији! Уосталом, зар не видиш да целој Србији прети агорафобија?“