Генерална проба разграничења
ВУЧИЋЕВА ПОСЕТА КОСОВУ
Да ли се, као у Хичкоковом трилеру, сталним обртима неизвесност повећава до границе да и такви „подухвати“каква је дводневна посета КиМ, уз милионе обећаних евра, постају неопходна алатка у преговорима
Није тачно да Александар Вучић није рекао ништа ново. На митингу у Косовској Митровици окупљеним Србима први пут обећао је да ће решење које договори са званичницима Приштине саопштити њима, пред њима, и да им неће слати поруке из Београда или Брисела. Ваља се тог обећања сетити кад до решења дође.
Ново је и да се у својој дводневној посети Вучић на историју позвао на најмање очекивани начин. Јер кад је Марко Ђурић најавио историјску и најсвеобухватнију посету једног председника КиМ, слабо ко је очекивао да ће се с историјом Вучић ухватити укоштац тако што ће такорећи признати да су Срби залуд гинули - у Книну, Сарајеву и на КиМ - све певајући погрешне
ратничке песме. „Мој посао су ово Косово и ова Србија, а не неке небеске. Са тог неба смо много пута пали и разбили се, немам ја кога горе више да шаљем… Три пута нас је више било пре три деценије. И зато ја не хушкам и не певам ратничке песме. Хоћу вас живе“, започео је разбијање митова о Косову српски председник усред привремене престонице српског
Косова. Позивао се наново кроз речи великана да на још много начина саопшти да је будућност његова визија, али и да „хоће да у историји остане забележено да смо ми хтели договор са Албанцима“.
Али, пре свега, ако су чекали вест, медији су је и добили: нисмо ни близу решења, саопштио је нацији недељама припреманој да чује да ли је корекција граница исто што и разграничење и хоће ли размена територија од Србије одузети Прешево да би Лепосавић, а можда и Косовска Митровица, у њој остали. Ново је, ако председник не лаже, да договора нема и да га скоро, а можда чак ни деценијама, неће ни бити. Да би нагласио важност самоиницираног компромиса између Срба и Албанаца он, штавише, каже: „Ако будемо чекали западне силе нећемо се договорити још пет милиона година.“
Строги критичари Вучићеве технологије владања, дабоме, нису очекивали ништа. И верују да ништа нису ни добили из Вучићеве посете, сем материјала за странице негативних коментара, од којих су само два да је Вучић овом посетом опрао руке од проблема и распирио стари национализам. Било је то још једно скупљање поена на несрећи српског народа, саопштили су из Савеза за Србију: „Одата је пошта Оливеру Ивановићу, а убице нису пронађене. Посећене су Газиводе, а није представљен план заштите овог важног ресурса државе Србије.“
Критичари његовог односа према КиМ и држања у преговорима, као што је НИН-ов саговорник Богољуб Милошевић, који се због једне објаве на друштвеним мрежама и у једном даху од наставника биологије претворио у државног непријатеља, страховали су управо од објаве коначног решења - које би поделило Србе на КиМ, а оне јужно од реке Ибар заувек оставило под ингеренцијом албанских власти.
Драма која је претходила Вучићевој посети - отказивање састанка у Бриселу дан пре, забрана доласка на Газиводе (постројење од симболичког колико и енергетског значаја у етничкој узајамности на КиМ) коју је издао Кадри Весељи, председавајући тамошњег парламента, за кога се сумња и да је касније организовао барикаде којима се желео спречити Вучићев долазак у Метохију - упућује и на могућност да се иза кулиса, телефонским везама и у бриселским и светским салама одвија трговина жустрија и динамичнија од очекиване и прокламоване? Да се, као у Хичкоковом трилеру, сталним обртима неизвесност повећава до границе када су и такви подухвати каква је дводневна посета КиМ, митинг са бином за устоличење и коначно, милиони обећаних евра - постала неопходна алатка у преговорима?
Директорка Центра за спољну политику Александра Јоксимовић тврди да извесно време већ постоји сагласност да је наступио моменат у коме је могуће постићи договор до кога би се дошло компромисом. „Постоји, такође, уверење да би, уколико се овај моменат пропусти, status quo био неодржив. САД су се, без дилеме и без обзира на тренутне несугласице са ЕУ, одлучиле да се активирају и више од досадашњег уобичајеног ангажовања у бриселском дијалогу, да би се, што је могуће брже, постигао одржив договор. Нарочито интересовање расте да се настави тренутак у коме се пронашао компромисни модел за решавање спора у вези са именом између Македоније и Грчке, након чега та земља наставља пут европских интеграција и чланства у НАТО. С истим циљем, а то је ефикасан наставак европских интеграција, Србија се жели охрабрити да политичке проблеме пред којима се налази дуги низ година стави ад акта и окрене се реформама.“
Саговорница НИН-а сматра да су, између осталог, и честим посетама званичници САД ставили до знања да желе активно учешће у преговорима и да су без обзира на теме које их оптерећују на другим местима спремни да у пуном капацитету учествују у преговорима. Али, по њој, дебата о промени формата удаљила би дијалог од суштине. „Посета Вучића КиМ послала је поруку колико је, пре свега, тешка ситуација у којој тамо живе Срби, али да Србија тежи да им гарантује мир и стабилност, да је спремна економски да их оснажи и да је спремна да се ухвати укоштац са решавањем овог комплексног проблема окрећући се од мита политичкој реалности. Непомирљивост у поруци је пре свега стигла до међународне заједнице“.
Ако су најважније поруке у недељу одаслате у Вашингтон и Москву, одатле су се вратиле у ликовима америчког сенатора и руског амбасадора. Први, Рон Џонсон је у понедељак, а дан по Вучићевој посети КиМ, боравио у Београду у оквиру своје турнеје Балканом и казао да сви у Вашингтону, укључујући Доналда Трампа, желе договор и да охрабре, али не пожурују компромис између Београда и Приштине. Уз силне комплименте Вучићу, председавајући Одбора за унутрашњу безбедност казао је и да, за разлику од Немачке, САД нису подвукле црвену линију на теми разграничења. Други, Александар Чепурин је за један руски медиј подсетио на три критеријума званичне Москве: „Прво, ми не при-
знајемо државу Косово и строго се придржавамо Резолуције 1244. Само Београд и Приштина могу да се договоре о статусу и степену аутономије те покрајине. Друго, та одлука мора се донети без дрског притиска Запада на Београд и треће, ми ћемо бити спремни да помогнемо у потрази за компромисом и одрживим решењем.“
Другачије мисли Бојан Елек, истраживач Београдског центра за безбедносну политику. „Делује да су позиције међународних актера остале непромењене поводом црвених линија које су постављене, као и кад је реч о подршци преговорима и могућности поделе територије или разграничења које су потврдили и Брисел и Вашингтон. У овом тренутну није могуће још увек са сигурношћу рећи шта је конкретна позиција Србије у предстојећим преговорима, али оно што се може закључити јесте да је спремна на уступке, али и да жели нешто заузврат, пре свега да резултат преговора не би изгледао као потпуни пораз и пропаст до сада вођене политике према Косову“, објашњава он.
Сам Вучић тврдио је да је неслагање с Приштином и проблем у вези са његовом посетом започело од именовања Фатмира Љимаја, оптуживаног два пута за злочине над Србима, за шефа преговарачког тима са Београдом, чији избор посланици Српске листе нису подржали. Бриселска динамика преведена на косовски терен изгледала је овако - иако је најавио посету, Вучић није прошао до села Бање, јер су га у томе спречили ветерани ОВК, па и неколико метохијских градоначелника, који су испаљивали рафале, палили гуме и носили транспаренте. Косовска полиција је објаснила да због безбедности грађана мора да заустави делегацију на путу за то српско село, а након свега Хашим Тачи и Рамуш Харадинај су саопштили да разумеју ветеране, али да им протести и блокирање путева не помажу (Тачи). Ситуација се мењала из сата у сат, а косовски министар спољних послова Беџет Пацоли можда је једини наговестио суштину проблема кад је казао да је посета у реду, али није прави тренутак. Пошто је тренутак обема странама познат већ дуже време, да ли то значи да се садржина посете услед одређених новонасталих околности променила у последњем тренутку?
Елеков главни утисак јесте да је председник Србије маг политичког маркетинга и организовања митинга, посебно ако се у обзир узму ресурси и целокупна логистика, који су били упрегнути на терену. „У завршном говору председник није понудио конкретан предлог решења, упркос најавама да је то сврха његове посете. Сам говор био је превасходно намењен иностраној публици у циљу промоције помирења као главне поруке, па се отуд нашло преиспитивање претходне политике Србије према Косову, те нуђење испружене руке албанској страни па макар и она остала да виси у ваздуху. Међутим, помињање Слободана Милошевића у позитивном и Трибунала у Хагу у негативном контексту, јасне су биле поруке које су циљале домаћу публику и биле додатно појачане одабиром гостију који су позвани на поједине телевизијске станице да коментаришу пренос који је ишао уживо. Због овако помешаних порука говор је деловао контрадикторно, али је био сврсисходан јер је циљао различиту публику, од којих је свака могла да чује оно што жели.“
Ако се узму у обзир теме које су биле потенциране током посете – бизнис форум и економски развој, најава улагања у болнице и школе – листом надлежности Заједнице српских општина, Елек тумачи да се међу њима назире и идеја о томе шта је, заправо, платформа председника за финални, правно обавезујући споразум са Приштином. „Овај утисак је додатно појачан тиме што је председник физички био спречен да посети грађане Србије који живе јужно од Ибра, чиме се чини да је Приштина послала симболичку поруку да се даље од севера Косова не може. Вучић се фокусирао на теме које су, барем према Бриселском споразуму, у надлежности ЗСО, а на основу тога, рекао бих да је ЗСО крајњи домет могућег договора. И уз ограду, наравно, да и даље немамо експлицитно речено шта је позиција Србије, сем да се у начелу залаже за неку врсту компензације, тренутно кроз поделу територија.“
Још се не зна конкретна позиција Србије у предстојећим преговорима, али се може закључити да је спремна на уступке и да жели нешто заузврат Бојан Елек
Александра Јоксимовић није ни очекивала да чује коначно решење на скупу, тако да на основу тога што га није било не може да закључи да је дошло до промене у договорима на високом нивоу, који су утицали на исход посете КиМ. „ Саопштавање одлуке би подразумевало не само да је постигнут договор Београда и Приштине, него и да је она саопштена великим силама, које су се са том и таквом одлуком сложиле. Јер, ма колико оне инсистирале на узајамном договору две стране и да ће подржати сваки договор Београда и Приштине, без пристанка свих земаља које су до сада биле инволвиране у процес, сваки договор ће остати мртво слово на папиру. Под тим мислим на САД, Русију, ЕУ и појединачне чланице ЕУ, такође. Ситуација је комплексна и за њих, не само због унутрашњих питања какве има, на пример, Шпанија, него и због интереса какве може имати Немачка, или и због утицаја које договор може имати на друге замрзнуте или конфликте који се у овом тренутку дешавају.“
Осим тога, да би се постигло компромисно решење, оно треба да буде прихватљиво и за оба друштва, српско и албанско, подсећа она. „И у том смислу видим да се крећемо даље. До сада је питање промене граница, како год да га именујемо - разграничење, подела, размена или корекција, било немогућа тема. Сада се она појављује као легитимна тема у јавности, чиме се повећава и број могућих решења.“
Вучић није био једини „високи представник“који је Србе ових дана подсећао на границе могућег, реалност која је победила илузије и будућност која зависи од превазилажења прошлости. Владимир Костић, председник САНУ, плаши се да би спирала насиља и атмосфера страха могла да се на овим просторима, иако не само овде, окрене у неку врсту завршног конфликта међу нама самима. Објавио је да се не сме све прецртати, али ни веровати у „илузију да је Косово наше“. Срби и Албанци, по њему, треба да, у прогресивном смислу, прихвате једни друге, и да се осим о границама мора повести брига и о другим елементима, па и том да између ове две етничке целине постоји једна дилувијална страшна мржња коју сутра неће спречити ни границе. Позвао нас је да достојанствено напустимо илузију и окренемо се будућности.
С председником Србије, на КиМ је стигла и помоћ у опреми, апаратима, машинама, новцу за школе, болнице, нека домаћинства, постројење Газиводе, Трепчу… А иза њега, остао је утисак да чак ни он не може даље од Ибра, ни онда кад му у томе помаже интервенција из Вашингтона. Опречни у мишљењу и деловању, приштински званичници су признали да су примали позиве од својих западних партнера, а чак и ЕУ је осудила њихову немогућност да гарантују безбедност. Иза два дана преговарачког надигравања на терену, битке за моћ и територију, остао је утисак и да се председник Србије у Косовској Митровици осећа као код куће. Његов самоуверени говор је то потврдио. Што значи да је представе, дакле, било. Импровизоване, без режије, али и политички веште, у сценографији коју је наметнула тактика преговарања. Пред очима јавности на КиМ и на каналима са националном фреквенцијом приказивала се, можда, чак и генерална проба коначног договора.