Економски узроци и политичке последице
ДЕЦЕНИЈА ГЛОБАЛНЕ КРИЗЕ
У економији, која се у међувремену стабилизовала, ништа драстично, принципијелно и системски није промењено. Светска привреда поново расте по уобичајеним стопама и изгледа слично као пре кризе. Али зато политичка сцена изгледа потпуно другачије
У економији, која се у међувремену стабилизовала, ништа драстично, принципијелно и системски није промењено. Светска привреда поново расте по уобичајеним стопама и ако се изузме технолошки помак, изгледа слично као пре кризе. Али зато политичка сцена изгледа потпуно другачије
Упротеклих десет година стало је више економске историје него у цео век који им је претходио. Догодила се прва заиста глобална економска криза, банкротирале су банке, фондови и државе, медији прогласили крај капитализма, испробане екстремне макроекономске мере и изродили се нови политички покрети.
Извор проблема био је у Америци и тамошњим ценама некретнина. Финансијска тржишта су данас комплексна, али основни механизам развоја кризе може се једноставно представити. Модернизација финансијског система је протеклих деценија на један начин раздвојила банке од сопствених клијената. Некада су банке одобравале кредит, а дужници тај кредит њима враћали. У међувремену је на развијеним тржиштима то делом престало да буде случај. Банке које одобравају кредите - и посебно дугорочне стамбене кредите - почеле су да те кредите продају другим институцијама. Типична банка је, након одобравања стамбених кредита, продавала права на приход од отплате кредита својих клијената. За тај новац, куповала је хипотекарну обвезницу - хартију од вредности која је садржала права на отплату неких других стамбених кредита, које су друге банке одобриле другим клијентима.
Разлог за ову, наизглед беспотребну размену била је диверзификација ризика. Емпиријски подаци из прошлости показивали су да су цене на америчком тржишту некретнина локалне. Цене кућа пале би у Канзасу, али истовремено порасле у Невади. Банка која послује у Канзасу се продајом кредита које је одобрила својим клијентима ослобађала ризика да баш Канзас стрефи пад цена некретнина и бег дужника. За исту суму, купила би хипотекарну обвезницу која доноси приходе од отплате стамбених кредита клијената широм Америке. Корисници кредита су своје кредите отплаћивали матичној банци и њих све то није дотицало. Једино су банке, међусобном невидљивом разменом клијената помоћу хипотекарних обвезница, смањивале укупни ризик.
Да се географском диверзификацијом смањује ризик није била идеја авантуриста и коцкара већ широко прихваћена теорија у финансијским и регулаторних круговима Америке и Европе. Агенције за процену ризика су хипотекарне обвезнице означавале ниско ризичним. Регулаторна тела на највишим државним и међународним нивоима сматрала су их пожељним и сигурним. Међутим, овај финансијски, академски и регулаторни консензус распао се када су цене некретнина, супротно историјским подацима и очекивањима, почеле падати широм Америке. Диверзификација одједном није више ништа значила и вредност хипотекарних обвезница се стрмоглавила.
Ситуацију су погоршале неке друге околности. У Америци је држава на више начина већ деценијама била подстицала стамбене кредите. Осим пореских олакшица и закона против дискриминације клијената, влада је била и директно уплетена у ову област. Највећи купци стамбених кредита од банака биле су две државно спонзорисане фирме, Фени Меј и Фреди Мек. Могућност да се готово сваки управо одобрени стамбени кредит прода донела је ерозију кредитних критеријума. Кредита је било много, а типично учешће за стамбени кредит било је несхватљиво ниско од нуле до пар процената вредности некретнине.
Такође, дужници у Америци по правилу нису приморани да врате пуни износ стамбеног кредита ако одлуче да изађу из њега. Банка може присвојити некретнину која је под хипотеком, али не и добити пуну отплату кредита. На пример, проблем кредита индексираних у швајцарским францима би у Америци завршио једностраним изласком клијената из кредита чији преостали износи вреде више од станова за који су узети.
У светлу оваквих околности, неочекивани пад цена некретнина разорио је билансе банака. Људи чије су недавно купљене куће изгубиле вредност и који су због ниског учешћа сада дуговали више од вредности куће, почели су да одустају од отплате кредита. То је хипотекарним обвезницама драматично оборило цену. За банке су ове обвезнице представљале врсту улагања и извор прихода и како је њихова вредност падала, тако је способност банака да измире обавезе према својим повериоцима, депозиторима и штедишама бивала све неизвеснија.
Амерички Фед је лекцију научену током Велике депресије добро савладао и 2008. је урадио сасвим супротно - одврнуо је славине и емитовао свежи новац у никада раније виђеним размерама
Неки од највећих власника хипотекарних обвезница биле су инвестиционе банке које су позајмљени новац улагале у ове наводно безбедне обвезнице са солидним приносом. Европске банке, инвестициони и пензиони фондови такође су позајмљеним доларима куповале и временом прикупиле позамашну своту хипотекарних обвезница. Штавише, исте обвезнице су у Америци и Европи служиле као колатерал за редовне међубанкарске позајмице. Изненадна неизвесност око њихове вредности прекинула је уобичајене кредитне токове, јер без чврстог колатерала банке и друге финансијске институције нису хтеле позајмљивати једна другој. Земље попут Кине и Русије биле су делимично уплетене, јер су део својих девизних резерви чувале у виду обвезница америчких стамбено-кредитних корпорација, Фени Меј и Фреди Мек. Србија и остатак региона нису били у средишту истих токова, али су били погођени јер су своје привреде финансирали средствима европских банака. Када су се изненада нашле у шкрипцу, европске банке морале су повлачити новац и прекидати финансирање широм источне Европе.
Систем федералних резерви Фед - централна банка САД - одиграо је кључну улогу у гашењу ватре на светском нивоу. Међу економистима је сада широко прихваћено да је узрок ширења некадашње Велике депресије из 1930-их година била несвесно рестриктивна монетарна политика Феда и повлачење новца из оптицаја, баш када је спутаној привреди био преко потребан. Фед је своју лекцију добро савладао и по наиласку кризе крајем 2008. урадио супротно - одврнуо је славине и емитовао свежи новац у никада раније виђеним размерама.
Поступак Феда запрепастио је свет. Многи су предвиђали брзу инфлацију и чак хиперинфлацију. Али што је време више пролазило, то је више изгледало да је Фед био у праву. Страх у економији смањује ликвидност. У тренуцима неизвесности новац се никоме не позајмљује и нигде не улаже. У таквим условима пораст количине новца нема велики ефекат јер само његов мали део стварно циркулише – остатак уплашена привреда чува. Федово преплављивање тржишта новцем зато није изазвало инфлацију већ само вратило кредитне токове у нормалу. Од 2008. до 2014. Фед је свој укупни примарни новац упетостручио, притом не изазвавши инфлацију. Каматне стопе остале су јако ниске, а долар није падао већ јачао. Фед није спасавао само америчке банке и привреду, већ одобрио приступ и европским комерцијалним банкама које су биле у истом сосу и тражиле доларе за покриће својих обавеза. Успостављена је и директна доларска линија Феда према Европској централној банци и другим централним банкама којима су недостајали долари.
Европска централна банка (ЕЦБ) није реаговала једнако спремно на кризу. Европски финансијски систем је, уз помоћ Феда, ЕЦБ и европских држава некако прегрмео први налет кризе. Али након година спорог раста и преливања спорних дугова из приватног сектора у јавни, земље попут Шпаније, Португалије, Италије и Ирске биле су на ивици одрживости својих финансија, а Грчка већ у банкроту. ЕЦБ није обезбедила довољно ликвидности, а онда је 2011, повишењем каматних стопа направила и додатни заокрет ка рестриктивној монетарној политици. Без разлога се прибојавајући инфлације, ЕЦБ је кренула у супротном правцу од политике Феда, смањила доток новца и тако продубила кризу државних дугова. Европске банке биле су пуне државних обвезница. Неспособност држава да наставе отплату својих дугова оборила би вредност обвезница и покренула нови ланац банкрота у банкарском и затим реалном сектору. Такво стање у заједничкој валутној зони доводило је у питање и опстанак самог евра као валуте.
ЕЦБ се у последњем тренутку искупила за претходне грешке. Нови гувернер, Италијан Марио Драги, на конференцији за штампу у јулу 2012. је пажљиво бираним речима објавио: ЕЦБ је спремна да уради „шта год буде требало“да спасе државе банкрота. А онда додао: „И верујте ми, биће довољно“. Финансијска тржишта су знала да „шта год буде требало“значи само једну ствар - да ће ЕЦБ куповати државне обвезнице презадужених земаља све док криза не прође. То је умирило тржишта и зауставило паничну продају државних обвезница.
Пошто централне банке купују обвезнице примарном емисијом, ново опредељење ЕЦБ значило је и пораст новчане масе и повратак ликвидности у привреду. Као и у претходном случају са доларом, то у кризним и дефлаторним условима није био проблем. Тако је ЕЦБ, четири године након Феда, кренула у сопствену монетарну експанзију и она до данашњег дана није сасвим престала. Заокрет ЕЦБ био је добра вест и за Србију јер су се европски токови новца онда почели враћати на перифернија тржишта. Уверљива реторика Марија Драгија на тој конференцији за штампу означила је почетак краја светске економске кризе.
Данас, десет година након распламсавања кризе, нема консензуса о њеним дубљим узроцима. Најпопуларнији је наратив који за кризу криви недовољну регулацију и контролу над финансијским сектором у капитализму. Тај наратив је, по мом мишљењу, у супротности са чињеницама.
Банке су и пре ове кризе биле стриктно регулисане и обим регулације је, уз мање периодичне узмаке, деценијама растао. Финансијски сектор је најрегулисанији део развијених тржишних економија. Њиме се и пре кризе у САД и у Европи бавило на десетине државних тела и специјализованих агенција. Хартије од вредности које су биле у срцу кризе - хипотекарне обвезнице из САД и државне обвезнице европских земаља - не само да су биле регулисане, већ је регулација изричито охрабривала улагање у њих. Међународна финансијска регулација, укључујући америчку и европску, означила је хипотекарне обвезнице ниско ризичним, на тај начин стимулишући њихову куповину. Обвезнице свих земаља еврозоне, укључујући и Грчку, регулација је све до настанка кризе означавала апсолутно безризичним, опет на тај начин стимулишући банке да их купују и држе. Може се теоретисати о некој идеално замишљеној регулацији која би успевала да спречи
Без разлога се плашећи инфлације, ЕЦБ је 2011. смањила доток новца и тако продубила кризу државних дугова, доводећи неке земље, попут Шпаније, Италије, Ирске, а нарочито Грчку, до ивице банкрота