ТРАЖЕ КОМПРОМИС, КУПУЈУ ВРЕМЕ

Преговори Вучић-Тачи

Nin - - Садржај - ВЕРА ДИДАНОВИЋ

Светски медији пуни су контрадикторних верзија расплета које, ипак, имају нешто заједничко – не узимају у обзир интересе балканских вођа. А није да, без обзира на степен зависности од великих сила управо они, као локални господари рата и мира, немају никакав простор за деловање у сопственој режији

Ако је судити према информацијама пласираним последњих недеља, грађани Србије би се, колико сутра, могли наћи пред тешком дилемом: шта да раде ако у истом дану добију позив за референдум о решењу косовског питања и - ратни распоред?

Претеривање? Ни најмање, ако се сетимо очекивања која смо имали на почетку септембра, стреса због проглашеног стања повишене борбене готовости на крају месеца и свега осталог чиме смо бомбардовани у делу године који би, у нормалним околностима,

требало да буде посвећен почетку школе и прављењу зимнице.

Можда делује као давна прошлост, али беше то почетак септембра када смо ишчекивали „историјски“говор Александра Вучића на Косову, како бисмо, напокон, сазнали шта садржи његов, месецима најављивани и одлагани, план решења тешког вековног проблема. А да некакав план постоји веровали смо, не толико због труда учесника у „унутрашњем дијалогу“вођеном по чудним правилима, све на Вучићеву иницијативу, колико због

лансирања нејасног појма „разграничење“управо са те високе адресе. Утисак о неумитном приближавању епилога појачавале су и медијске спекулације о преговарачком трилингу Александар Вучић, Хашим Тачи, Федерика Могерини као будућим власницима Нобелове награде за мир.

Уместо јасног плана, међутим, свакакве друге поруке чули смо тог 9. септембра – између осталог, да је неопходно постићи договор са Албанцима, али да то није ни на видику. А онда смо, само две недеље касније,

стигли до вести о изненада сазваној седници Главног одбора СНС и драматичног председниковог „признања“да је његова (и даље тајанствена) политика у вези с Косовом „доживела пораз“?!

И то не (само) због, како нам се обично сервира, антисрпске завере моћног Запада, већ због – нас самих. „Срби више воле да кукају, да плачу над нечим што је остало далеко, него да имају нешто у својим рукама“, корио нас је заштићени станар свих наших телевизора, обећавши ипак, да ће се, иако се плаши да нову шансу нећемо имати, борити „још снажније и јаче за народ на Косову и Метохији“. Постало је јасно и да су бриселски преговори доспели у ћорсокак и да никакво потписивање „правно обавезујућег споразума“проистеклог из тих преговора није на видику.

Истовремено, с друге стране океана стигле су најаве продужетка рока за договор две стране недефинисаног трајања, али свакако недовољно тесног да би се цела прича могла завршити пре истека мандата садашње европске администрације. И још – доста занимљиво, у светлу спекулација о договорима Вучић/Тачи о „разграничењу“зазвучала је изјава Метјуа Палмера, вршиоца дужности помоћника државног секретара САД дата током Бледског стратешког форума 10. и 11. септембра: „Оно што желимо да урадимо јесте да дамо простора странама да испреговарају најбољи могући договор.“

У контексту спекулација о одустајању од доскорашњег става да промене граница не може бити, важан је и овај део: „Желели бисмо да стране имају простор да испреговарају најбољи договор који могу. На крају ћемо га прегледати, ако има неких спорних питања, артикулисаћемо одређене бриге о одређеном питању“, све је што је Палмер, у интервјуу порталу European Western Balkans – Srbija, имао да одговори на питање о евентуалним црвеним линијама које САД сматрају својим смерницама за договор о нормализацији. А месец и по дана раније, амерички амбасадор на Косову Грег Делави подигао је прашину одбијајући да, у интервјуу приштинској КТВ, искључи поделу Косова као могуће решење.

У таквим околностима, није ни чудо што се по медијима појављују потпуно контрадикторне верзије расплета и што се за сваку од њих могу наћи уверљиви аргументи у изјавама и догађајима којима смо бомбардовани у време унапред проглашено „финишом косовске кризе“.

Па тако, рецимо, француски Монд објављује карту поделе, односно размене територије који су, наводно, изнели Вучић и Тачи. На карти су обележене општине Лепосавић, Звечан, Зубин Поток и делимично Косовска Митровица, као области које би требало да се „интегришу у српску територију“, али и Медвеђа, Бујановац и Прешево као општине које би се припојиле Косову, док се као спорне тачке наводе језеро Газиводе, рудник Трепча, ауто-пут до границе са Македонијом који пролази кроз Бујановац и Прешево и железничка пруга која спаја Београд и Скопље.

Или, рецимо, амерички Wall Street Journal, позивајући се на поверљив документ из Брисела у који је имао увид, тврди да су САД и ЕУ приближиле ставове како би подржале план о корекцији граница између Косова и Србије, игноришући, притом, противљење Немачке том плану. Лист наводи да су САД и висока представница ЕУ за спољну политику и безбедност игнорисале примедбе Немачке о опасности да би размена територија гурнула регион у сукобе (са чим се слажу и Велика Британија и Луксембург) те да се у документу Брисела наводи да би прекрајање граница пре помогло да се умири, него да се распламса регионална нестабилност.

С друге стране, два угледна франкфуртска листа, Франкфуртер алгемајне цајтунг и Франкфуртер рундшау, тврде да се идеја о промени граница Србије и Косова посматра као већ пропала – због мањка подршке у ЕУ и отпора у самим земљама, посебно у Приштини.

Колико год супротстављена била, та тумачења ипак имају нешто заједничко – не узимају у обзир интересе самих балканских вођа. А није да, без обзира на степен зависности од великих сила управо они, као локални господари рата и мира, немају баш никакав простор за деловање у сопственој режији.

Зато Александар Попов, директор новосадског Центра за регионализам, каже да, ако узмемо у обзир досадашњи ток односа Београда и Приштине, види се да ни једној ни другој страни није стало да се дође до решења. „Док су формално трајали бриселски преговори, на терену су се дешавале ствари које нису ишле у прилог договору. Не само да Заједница српских општина никад није реализована, већ смо, у Приштини, имали сузавац у парламенту, па изборе, овде исто изборе, па онај шарени воз, па смо сад имали Тачијев чамац...“, подсећа Попов и додаје да је све рађено на драматизовању ситуације. „И једна и друга страна одуговлаче. Засад Европа може колико-толико да их притиска, па фингирају дијалог, али га непрекидно саботирају“, уверен је саговорник НИН-а.

Слично каже и Ђорђе Павићевић, професор на Факултету политичких наука, који верује да ће и Вучић и Тачи пробати да и даље одуговлаче и кризу држе отвореном, јер им је то, с једне стране, згодно за унутрашњу употребу, а обезбеђује им и позицију важног међународног фактора. Тачно је да би, гледано из међународног угла посматрања, постизање неког компромисног решења овдашњим лидерима донело значајне поене, али је проблем што, на унутрашњем плану, то може бити доста контроверзно, каже Павићевић који управо у кључу потенцијалног пада рејтинга чита неколико некарактеристичних потеза српског председника којима смо сведочили у последње време – од интензивног дисциплиновања странке кроз отворено захтевање снажније подршке и пуштање најаве о могућем повлачењу, до „пропуштања неколико великих сликања“, у Уједињеним нацијама, на пример.

А да, упркос снажној пропагандној машинерији која ствара утисак да актуелна власт без проблема може и да земљу прогласи равном плочом, било каква промена стања на Косову која из угла Београда изгледа као губитак,

Вучић и Тачи су свесни да након проналаска компромисног решења могу да буду пуштени низ воду. А и ако се то не деси, како ће они да уљуде земљу, кад су сами урушили институције Александар Попов

може да се испостави као тежак изазов за контролу штете, говори, рецимо транспарент са утакмице Црвена звезда – Спартак, одржане 15. августа: „Владике и монаси су страни агенти. Ускоро ћемо и ми у новинама бити. Полтрони са власти се џаба надају, ни метар Косова није на продају. Косово је Србија!“

Неко би могао помислити да расположење јавности има везе и са изразито хушкачким понашањем провладиних медија, које је, из окружења власти, увек оправдавано Вучићевом потребом да задржи старо, радикалско, бирачко тело, како би га, неком магијом, неосетно превео у ЕУ. А шта ако се ствар може гледати и из другог угла – тако да се закључи да су сва она обећања давана Западу служила само за обезбеђивање подршке у процесу учвршћивања власти и елиминисања сваке критике, а после ћемо да видимо?

Попов подсећа да су се СНС и ратна опција на Косову појавили као власт која има западну подршку управо због чувеног „патриотског капацитета“, односно уверења да могу да разговарају и да им нико због тога не замери. „Да је Тадић или неко сличан водио бриселски дијалог на такав начин, висио би на неком тргу“, каже наш саговорник и додаје да су, с друге стране, обојица лидера свесни да их Запад због тога подржава и да могу да буду пуштени низ воду ако се тај посао заврши, као што је у Хрватској прошао Иво Санадер.

А чак и кад се то не би десило, кад не би били пуштени низ воду након проналаска компромисног решења за Косово, на ред би дошло најтеже питање - уљуђивање земље. Зато Попов поставља логично питање: „Како ће они да уљуде земљу, кад су сами урушили институције, правну државу и слободу медија?“

Из београдског угла гледано, додатни нови проблем после евентуалног окончања косовског спора био би, упозорава Попов, долазак на дневни ред преговарачког поглавља 31, које се односи на спољну политику и безбедност, а тиме и питање увођења санкција Русији.

Каква би, у том контексту, била функција приче о „разраничењу“коју и даље форсирају провладини медији (тако су, рецимо, Вечерње новости током викенда објавиле велики интервју са Стивеном Мајером, бившим замеником шефа ЦИА за Балкан, који се залаже за промене граница на Балкану и каже да би Трампова администрација то прихватила)?

За Павићевића је идеја о разграничењу, првенствено, прича за унутрашњу употребу, која има подршку споља управо захваљујући свести да нема изгледа на успех. Нешто слично „разумевању“које заинаћено дете добија од одраслих: ево пробајте, па да се вратимо на оно што је на столу.

„Савршено им је добродошла та бочна варијанта за коју нико не узима потпуно ауторство – а мени изгледа да је то управо САД“, каже, с друге стране, Попов. „Прича о разграничењу за које нико не зна шта значи је надуван балон који је два месеца држао пажњу као да је реч о коначном решењу, мада су га чак и Тачијеви коалициони партнери отворено оспоравали. А да не говорим о улици и ставовима Самоопредељења.“

Попов подсећа на већ цитирану изјаву америчког амбасадора у Приштини о непостојању „црвених линија“, након чега је, врло брзо, стигао сличан став из Москве, чији је циљ да унесе раздор у ЕУ. „Балон је пукао кад је Вучић на седници Главног одбора СНС рекао да је пропао план“, каже Попов и враћа се закључку о куповини времена.

Уосталом, већ годинама сведочимо усавршавању те вештине од стране актуелне српске власти: након помпезног обећања да ће се обрачунати са корупцијом и показне вежбе у виду хапшења Мирослава Мишковића на самом почетку напредњачке ере, које је Вучићу дало крила на унутрашњем плану, и потписивања Бриселског споразума још 2013, које му је учврстило имиџ „реформисте“на Западу, готово пет година слушали смо обећања о великом напретку „за годину, две“

Пред европске изборе могао би бити појачан притисак и постигнут некакав парцијални споразум, али, суштински, ваља очекивати даље одуговлачење и тражење кривца за неуспех Ђорђе Павићевић

и посматрали процес учвршћивања власти и елиминисања конкуренције на свим нивоима.

Поштено је рећи и да, чак и за противнике залагања за замрзнути конфликт, актуелни тренутак може деловати као прилично незгодан за велике потезе, јер су на помолу потенцијалне велике промене на међународној сцени: у новембру предстоје избори за Конгрес САД, у мају следеће године бира се нови сазив Европског парламента, а из Немачке учестало стижу вести о уздрманој позицији канцеларке Ангеле Меркел.

У том контексту, Попов оцењује да балкански преговарачи рачунају на то да у Европи дувају екстремно десни, популистички ветрови и да очекују да се у новим условима могу комотније понашати. С друге стране, Павићевић верује да би пред европске изборе могао бити појачан притисак да се постигне некакав резултат, али прогнозира да би то могао бити само некакав парцијални споразум. Али, суштински, према његовом мишљењу у наредном периоду ипак ваља очекивати само одуговлачење и - тражење погодног кривца за неуспех.

Тако гледано, одлагање би могло да траје бесконачно. Има ли Запад, овакакв какав је, ипак, некаква средства „убеђивања“, ако знамо да је прича о приступању Унији на врло дугачком штапу?

„Већ и постојећи аранжмани са ЕУ чине Србију довољно зависном од ЕУ“, подсећа Павићевић. Тај „економски аргумент“могао би додатно бити појачан ускраћивањем политичке подршке актуелним властима која је до сада била обилата, а могло би на дневни ред доћи и оно што овај саговорник назива „демистификовањем онога што се овде дешава – корупције и целокупне редистрибуције која је овде направљена“.

Све то, наравно, под условом да се закључи да је досадашњи страх од окретања Србије Русији, ипак, неоснован. Засада, међутим, нема јавних наговештаја да је, гледано из европских канцеларија, та „претња“прецртана. Али има манифестација које би тај страх могле додатно учврстити и појачати: у време одласка овог НИН-а у штампу, управо је трајала још једна од честих Вучићевих посета Владимиру Путину.

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.