РАТ ДО ИСТРЕБЉЕЊА

Као и сви други системи вредности, култура дијалога негује се у кући, али и кроз државне институције и правна акта. Ако се крхке творевине демократије не одржавају, оне пропадају и тешко их је поново успоставити када се сасвим уруше

Nin - - Садржај - ДРАГАНА НИКОЛЕТИЋ

Главни тон култури дијалога у Србији даје њен председник. Када се он појави на ТВ-у, а аудиторијум занеми у ишчекивању оног шта ће да изговори, ма како често бивало његово јавно обраћање, јавност добије чист пример аутократског говора. Јер он инсистира на томе да се за све пита, никога не слуша и о свему одлучује. Они други само климају главом, без примедаба и другачијег става, у свему сагласни и покорни. Увео је тако манир самонаметања уместо договарања, наредбе уместо прилике да се чује неко други, а из равноправног угла. Зато се наспрам њега који једини све зна најбољи неистомишљеници дезавуишу као „страни плаћеници, лопови, сецикесе, антисрби...“у чему га копирају њему привржени медији. Као ехо, шири се некултура дијалога.

Тешким речима се служе и свети оци спрам свега што држе за претњу православној идеологији, као стожери једноумља, које се овде схвата као слога и солидарност у одбрани националног.

Модел комуникације политичке и црквене елите преноси се и на медије, укључујући и друштвене мреже, иако је овде на делу стара дилема - да ли је прво настала кокошка или јаје. У емисијама на државним фреквенцијама нико никог не слуша, и сви причају углас, у дебатама о кључним проблемима адутом се не иде на адут, већ на човека (такозвани ad hominem), како запажа Газела Пудар Драшко са Института за филозофију и друштвену теорију.

Слично је и у јавном превозу, на улици, у многим кућним саветима, школама, породицама, где последице конфликта покривају све - од тешких увреда, физичких повреда, па до убистава, у ком контексту запуштене зграде без поправљеног лифта делују као апсолутна тривијалност. Иако су део исте приче – слабо развијене толеранције. Сваки компромис се сматра поразом, услед чега изостаје договор.

Притиснути индукованим страхом, а без довољно полуга и простора да ово и артикулишу, грађани подсвесно траже кривца у Ромима, Хрватима, „Шиптарима“, припадницима разних мањинских популација које истински не разумеју. Нетрпељивост се често мимикрира тврдњама да неко није националиста, хомофобичан, расиста.., уз обавезан додатак једног „али“са функцијом да укаже на мањкавости те групације, те супериорност сопствене. Очигледна је бојазан да ће туђа права - ускратити сопствена, а „звецкање оружјем уврежава се као манир пацификације друштва“, како опажа Адриана Захаријевић из Института за филозофију и друштвене теорије. Све наведено и још штошта говори о изостанку културе дијалога у Србији, која се, као и сви други системи вредности негује у кући, али и кроз државне институције и правна акта. Почев од Устава који овде препознаје „Србе и друге народе“.

„У друштву се примењују разне праксе дијалога у различитим сферама, али оно што се види у јавном говору - ’обраћању свима’ најчешће нису примери толеранције, у чему се истиче политички говор као највидљивији“, каже Ђорђе Павићевић, професор на Факултету политичких наука у Београду. Тај говор најчешће нема дијалошку форму, „једносмеран је и пун етикетирања, дисквалификација,

искључивости, агресије, непристојног самохвалисања и самолегитимације“. И - као пресликан је из приручника политичке пропаганде, где је напад најбоља одбрана, или чак превентивно деловање, јер различито само по себи не атакује. Такав приступ резултује и инструментализацијом појмова који носе демократију, и њихово извртање у мантру угрожене, а неупитне праведности оних што наводно трпе нападе. Из политичког дијалога, тако, нестаје „свака рационалност“и он се „претвара у рат до истребљења“противника.

Овакви иступи политичара дају легитимитет свађалачком тону саобраћања и међу обичним грађанима, и употреби „арсенала“погрдних израза за све што делује другачије. Бруталан језик увреда често има улогу да се оправдају разни видови насилништва према „њиховим“, који, за разлику од „наших“, могу да подлегну санкцијама за наношење увреда, а различито се третирају и у менталном простору. Подстицање разграничења на „ми“и „они“Павићевић сматра „неодговорним понашањем, у најмању руку“, са тешким, још недокучивим последицама по српско друштво.

Сам Вучић, као отац и узор нације, требало би да даје бољи пример и шири свест својих безбројних гласача, али он као да је „пропустио да научи значење појма ’дијалог’“, како примећује Србијанка Турајлић, професорка у пензији емерита београдског Електротехничког факултета. Тако је наш председник лишен и представе о благодетима ове институције, чији је задатак да друштво води у напредак, док се нико од оних којима је стало до политичке и друге каријере - томе не опире.

По сличном обрасцу, нажалост, функционише се и у другим земљама, регионално и глобално, учвршћујући принцип паралелних монолога, без уплива „сасвим непотребне“критике. Домаћи допринос затирању демократичности мишљења је укидање филозофије као обавезног предмета у стручним школама, наводи Пудар Драшко. Тако се у Србији пасивизира младеж, уместо да се тренира у утемељеној аргументацији, кад је веома важно да се чују и супротни ставови.

„Бојим се да и у свету има мало друштава у којима су грађани од најранијег узраста учени да треба да буду питани о стварима од јавног значаја, да је њихово мишљење важно и да зато треба да буде артикулисано, да треба да буде праћено свешћу о извесним дужностима према заједници, већој и широј од нас самих“, указује Адриана Захаријевић. А само у таквим друштвима би била могућа стварна активност појединаца који граде (политичку) средину којој припадају, уз свест да не креће све од њих самих и не завршава на краткотрајном личном интересу.

„Најзад, у таквом би друштву инстанце којима је поверен мандат да четири године регулишу јавну ствар имале активну и двосмерну сарадњу са онима што су им тај мандат поверили“, закључује Захаријевићева. Отуда је јасно зашто се уместо на производњи активних грађана ради на њиховом „анестезирању“. Јер, активни, мислећи грађани су последња брана против самовоље власти и извор различитих облика политичког самоорганизовања ван контроле властодржаца, како наводи Павићевић.

Власт као да се плаши демократије, и могућности да преда судбину грађана

У вишепартијској Србији, формално има демократије али нема никаквог дијалога, нема ни назнаке елемената правне државе, нема уважавања професије, нема поштовања људског бића Србијанка Турајлић

у сопствене руке, и тиме ускрати моћ онима који у име њих одлучују. Од демократског устројства политичка врхушка узмиче можда и из страха од револуције и губитка (тоталне) контроле, пренебрегавајући да демократија живи и у мирним друштвеним покретима и међусобном опхођењу без икаквих других тенденција но ка нормалном животу.

Са друге стране медаље проактивне заједнице је ауторитарност, нама архетипски блиска или само научена. „Ако вам се стално понавља да не умете, не разумете, нисте у стању да учините, тиме се не каже само да треба да останете у стању пасивности већ и да неко други све уме боље, уме и за вас“, наглашава Захаријевићева. Оним реткима што сматрају да имају не само права, већ и капацитета за учешће у јавној сфери, остаје да се буне (демократским средствима, од критика, преко протеста, па све до штрајкова) са скромним изгледима за успех, будући да је култ премудрог вође предубоко укорењен. Успех да се чују другачији ставови директно је зависан од степена репресије, умећа самоорганизације, доступности медија и других ресурса, како истиче Павићевић.

„Ако се гледа начин доношења одлука и понашање актера на домаћој политичкој сцени, ми одавно живимо у ауторитарном режиму“. Демократске институције, формално, још увек постоје, али оне су обесмишљене, колонизоване и присвојене од једне партије. „То се често назива хибридни режим“, објашњава Павићевић, уз коментар да

је тешко предвидети како ће се дати приступ размени идеја надаље развијати у Србији. Ако се крхке творевине демократије не негују и не одржавају, оне пропадају у наметнутој непотребности, и тешко их је поново успоставити када се сасвим уруше.

„У једнопартијској Југославији, у којој сам ја провела највећи део свог живота, није било демократије, али је било дијалога, изузимајући наравно забрањене политичке теме“, каже Србијанка Турајлић и наводи да је тада власт мање ниподаштавала неистомишљенике, али их је и „хапсила кад јој се прохтело“. Мимо тога, професионализам се поштовао и уважавао, био је њен доминантни утисак. „У вишепартијској Србији у којој проводим старост, формално има демократије, али нема никаквог дијалога ни на једну тему, нема ни назнаке елемената правне државе, нема уважавања професије, нема поштовања људског бића“, истиче она, додајући да, „додуше - за сада нема ни хапшења“. „Рекох ’за сада’, јер су вербални напади и вређање свих који другачије мисле само један корак до физичког насиља“, упозорава.

Иако демократије има све мање што се о њој више прича, а глобалним политичким троном царује „десница“, постоје и добри рецепти за успостављање културе дијалога. Рецимо, институцијализација форума у политици, или, у образовању - прелазак са дидактичког приступа где професор заправо излаже своје ставове као неупитне чињенице, на подстицање размене идеја и информација. „Дебатни клубови су изванредно средство за развој културе дијалога“, напомиње Турајлић. И истиче да елиминацијом и дискредитовањем „злог другог“проблеми неће бити решени, већ гурнути под тепих. Били они Београд на води, највећи барјак на свету, најскупља фонтана или новогодишња расвета, плагијати доктората, нелегални мегачардак на Копаонику и... да даље не набрајамо. Или неспособност државе да расветли погубна дешавања у њеној скоријој историји, што младе окреће еповима и „десничарењу“, где се другачије негира са игнорантским презиром.

„Фаталну тежину пропуштених лекција, најпре, оне о поштовању другог, бојим се да ћемо тек открити“, наводи Газела Пудар Драшко. Чак су и њене колеге, професори на студијама социологије, по правилу најпривлачнијим прогресивнијој омладини, „прилично забринути ставовима нових генерација“. „Данашњи млади сазревају у контексту у којем је грађанима већ преко главе чекања да прође транзиција. Један мањи број се и даље бори у оквиру различитих омладинских организација, али је приметно да је енергија спласла и да више нема чак ни оне наде која је карактерисала моју генерацију

Активни, мислећи грађани су последња брана против самовоље власти и извор различитих облика политичког самоорганизовања ван контроле властодржаца Ђорђе Павићевић

- да ће са уласком у ЕУ за неколико година бити боље, јер ћемо подићи стандард, јер ћемо изградити толерантније односе у друштву и међу друштвима“, Пудар Драшко објашњава, и истиче да једини начин да се млади науче бољем јесте да се са младима ради, улажући у ово и људске и финансијске ресурсе.

Сиромаштво такође није оправдање за мањак толеранције, бар не онај степен (и сиромаштва, и нетолеранције) распрострањен у Србији. Већи је проблем, сматра Павићевић, неравноправна расподела богатства, и најнеравномернија у Европи, како показују недавна истраживања. У условима успостављања снажног класног система, какав је наш случај, нема равнодушности својствене толеранцији другачијег у новчаним бригама неоптерећеним или боље структурираним системима. Толеранција се овде своди на трпљење, а трпно стање, корак по корак, води у „апартхејд“. Различите услове живота за „наше“и „њихове“.

И док се нека друга друштва, ипак, бар делом воде моделом јавних расправа, консултације стручњака и свих заинтересованих страна, бар формално оснажених да се изјасне, а све у циљу постизања оптималних решења, наша се земља, у најмању руку - врти укруг, а биће - иде и у регресију. Јер, што више политичари паметују и у име свих одлучују, народ постаје убеђен да је инфериоран и повлачи се у ћутање, злокобно и пуно фрустрација.

Суштински уверен да му „ништа одозго не доноси добро“, народ сумња и у праведне мере попут позитивне дискриминације према Ромима. А оне друге, много чешће, оличене и у неваспитаном дијалогу и дезавуисању саговорника, преузима без преиспитивања. Зато се намеће питање - докле ће владати сила јаче позиције, а не аргумената. И, кад ће моћ схватити да није слабија ако друге (бар) саслуша?

Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.