Можда сам параноичан али ме ипак прате

ЦЕНЗУРЕ И ЗАБРАНЕ

Nin - - Садржај - СТЕФАН СЛАВКОВИЋ

Афера око филмова „Терет“и „Мезимица“се стишала, али је остала преосетљивост патриота тешког кова и званичника од субверзије оједене гузице као претња цензорских интервенција политике у простор културе

Када је Димитрије Војнов имао једанаест година, а Лазар Ристовски четрдесет, снимљен је филм Тито и ја Горана Марковића, можда и једини разиграни имплицитни филмски коментар о краху југосоцијалистичког пројекта. У њему судбина спаја десетогодишњег Зорана, који је најбољим саставом на тему љубави према Јосипу Брозу заслужио да с групом пионира походи маршалов родни крај, и друга Рају, до поноћи васпитача, а од поноћи параноичног жбира који на пародираном суду части оједање Зоранове гузе тумачи безмало као акт противдржавне субверзије. Буржоаска је ствар уопште имати гузицу, као да говори друг Раја. Када Зоран у Кумровцу напокон призна да је, посве непионирски, слагао, те да постоји читава листа ствари које воли више од Тита, укључујући и извесну Јасну због чије се наклоности уопште потрудио око састава, друг Раја доживљава очекивани и комиком обојени нервни слом, на задовољство публике.

Двадесет шест година касније, Ристовски снима филм Чарапе краља Петра по роману Милована Витезовића, пројекат од толике националне важности да је РТС морао да га суфинансира, и то након интервенције председника Александра Вучића, што је нелегално баш онолико колико звучи. Ни та средства нису била довољна, па је град Чачак морао да издвоји скоро милион динара и купи 4.300 карата у претпродаји за филм који још није завршен, што је, поред тога што је незаконито, уједно и бесмислено. Помагање овог филма, тврди се, нема никакве везе с ватреним, па и запаљивим говорима Лазара Ристовског на скуповима током Вучићеве председничке кампање. С друге стране, Светозар Цветковић, продуцент филма Мезимица чији је сценариста управо Димитрије Војнов, споразумно је раскинуо

сарадњу с Филмским центром Србије, свега две недеље пред почетак снимања, па ће претходно одобрена средства у износу од 30 милиона динара бити враћена. Војнов и главни глумац Никола Којо посумњали су да је реч о цензури, јер је сценарио у деловима еснафске и шире јавности протумачен као антисрпски, нарочито након написа појединих режимских таблоида. Јавили су се и захтеви за његовим изменама. Услови за снимање Мезимице постали су немогући, што је и Цветковић навео као разлог свог одустајања. Управни одбор ФЦС-а је, упркос томе, саопштио да је Србија демократска земља у којој нема цензуре.

Ту већ ступамо на трусно поље семантике – филм можда није званично забрањен, али је осујећен бочним, не лако доказивим притисцима и бљутавом, неутралном терминологијом. То, поново, наводно нема никакве везе с медијски готово неиспраћеним, а уистину великим успехом филма Терет Огњена Главонића на такмичарском програму Канског фестивала, филма, иначе, који тематизује транспорт лешева албанских жртава у хладњачама 1999. године.

Осим што има. Незванични страх званичника од таласа филмова које сама Србија тумачи као „антисрпске“ејакулаторно се испољио само када је Симо Спасић, председник Удружења породица киднапованих и убијених на КиМ, направио паузу између гостовања по режимским телевизијама и, према поузданим изворима, два сата држао целокупно особље ФЦС у страху и под претњама. Напослетку је снимање Мезимице условио, прича се, довожењем два аутобуса пуна гневних људи који би надлежнима у ФЦС-у пресудили. Атмосфера у којој председник државе жели да помери брдо, а опскурне фигуре и манипулатори људским несрећама попут Спасића ведре и облаче, филмског критичара Милана Влајчића подсећају на завршну фазу Вајмарске републике. Посредна забрана филмова коју од de facto до de iure статуса дели врло мало, никога не би требало да чуди.

„Данас нам је хистерична званична политика, па је и ова ситуација хистерична и без преседана. Од људи који су видели Терет, нико у њему није нашао елемент који може да вређа здрав разум и национално осећање. С друге стране, стручна комисија која је Мезимици доделила средства садржи и патриоте тешког кова који би и сами приметили да у филму има нечег антисрпског. То се није десило. Тај филм је жанровска, трилерска фактура, и сценарио је почео да се мења из страха. Много је дежурних пиромана и када режимски медији кажу да је нешто антисрпско, пола Србије скочи и настане невоља. Нарочито када пожар распирују и ријалити увозници Медичијевих. Људи који користе такве квалификације никада не знају о чему заправо говоре“, каже Влајчић за НИН.

Проблем је, међутим, кад се нестабилне дихотомије попут српско -

У лошем систему, уметник има прилику да сачува част тако што ће бити интелектуални дисидент. У горем систему, какав је наш, не остаје ни то. Сви ћемо дочекати својих 15 минута дисиденције Миња Богавац

антисрпско прелију у јавни дискурс и када сви о њима причају, али без консензуса о њиховом значењу. Ако питате филмског критичара Ивана Велисављевића, њихови творци су националистичке елите које су, отевши културу, пожелеле да у култури и историји србују, док на другим пољима праве велике компромисе. Не на подручју културне политике – она постоји, па макар и само званично, већ геополитике и дипломатије. Ако питате Мињу Богавац, позоришну редитељку и директорку Шабачког позоришта, у свету у којем влада транснационални капитал, пристајање на питања националних идентитета који служе „као кост, да их глођемо и да се играмо, да се осећамо поносно док нас пљачкају“, представља имплицитно признање друштвеног понижења. Ипак, атмосфера у којој се бирају стране барикада, чак и кинематографских, преноси се као зао, обавезујући глас.

„Творац прве типологије филмова на српске и антисрпске је Живорад Ајдачић и представља тек једног у низу интелектуалаца с такозваним ’српским становиштем’. Има ту и угледних академика попут Мила Ломпара. Ти људи, дакле, имају име и некакав утицај. Њихова процена, међутим, није довољна за стварање атмосфере страха. Хајка проистиче из потоњих закулисних радњи које често и немају везе с политичким мишљењима, већ их спроводе и саме филмаџије, једни над другима, што сви знају“, каже Велисављевић за НИН.

О њима прича Влајчић када помиње „медиокритете који су веће патриоте него уметници и већи каријеристи но ствараоци“. Ти би пре четврт века, данас и за четврт века једнако лако проказивали оједене гузе, чак не ни по цену неке личне добробити. Више из рефлекса. А такви, самоубилачки инстинкти довешће нас, страхује Влајчић, у ситуацију да услед атмосфере прогона вештица нико при здравој памети неће желети да улаже у неки српски филм, премда ниједан значајан филм није снимљен парама само из наших фондова. Фонд Савета Европе за подршку филму Еуримаж, подсећа он, има озбиљне комисије и када некоме додели средства, мора се наћи и домаћи копродуцент. Питање је да ли ће неко имати нерава да се носи с априорним квазипатриотским осудама.

Чак је и деведесетих, сматрају наши саговорници, подручје културе било поприште сукобљавања ставова.

„Милошевић је био државник старог кова и знао је да су филмови тек симболички изазов. Знао је и да неће пасти због њих, већ онда кад се убице с којима је сарађивао попут Милорада Улемека Легије окрену против њега. И власници капитала који су га подржавали попут Жељка Митровића били су спремни да у филмове улажу. Кустуричин Андерграунд је финансирао РТС, а Пинк је финансирао Ране“, подсећа Велисављевић.

Трагедија о Пинкију и Шваби уједно је и једини филм који је, према Влајчићевом сећању, имао конкретну политичку последицу – Нада Поповић Перишић је као министарка културе услед притиска морала да поднесе оставку. Ипак, филмови су имали регуларан биоскопски живот.

„Режим се није много мешао у кинематографију. И у најтежим околностима смо имали по четири-пет врло добрих филмова који су упркос санкцијама одлазили пред инострану публику. Наша кинематографија је последњих двадесетак година у приличној осеци и не видим како ће стварање атмосфере страха да јој помогне. О успеху Терета у Кану се осим у Данасу није писало, што ни у доба ’црног таласа’ није било случај“, каже Влајчић.

Тражећи историјску паралелу с данашњицом, дакле, наша јавност је морала да зарони добрано у прошли век – прецизније у његове шездесете године и прву половину седамдесетих, када су снимани филмови који су у данашњем сећању преживели као жртве идеолошких полиција и цензури склоних апартчика. И то ће се испоставити као јалова работа.

„Суштинске паралеле не постоје. За почетак, ондашња држава је била уређена и културна политика је била јасна. Сви тадашњи филмови који су интервенцијом неких идеолошких брижника били смештени у ’црни талас’, произведени су државним средствима и освајали су најзначајнија признања на домаћим и светским фестивалима, у Кану, Венецији, Берлину, Чикагу. Параноја је почела почетком седамдесетих, али сви ти филмови су опстали, били су приказани макар који дан на редовном биоскопском репертоару, осим Града Жике Павловића, Марка Бапца и Војислава Ракоњца, који је 1963. једини био судски забрањен, у Сарајеву. Остали су у најгорем случају повучени у такозвани ’бункер’, одакле су извучени почетком осмадесетих, а данас су у Кинотеци и бесомучно се рабе на свим ТВ каналима, и представљају свима доступно златно доба нашег филма“, подсећа Влајчић.

Други филм за који се погрешно верује да је забрањен, Пластични Исус Лазара Стојановића, био је 1972. заправо заплењен као дипломски рад, јер је тада млади редитељ на крају војног рока ухапшен рекавши нешто неподобно. Свеједно, филм је приказан 1991, и то на фестивалу у Монтреалу, где је добио једину награду критике Фипресци. Дакле, судбина Мезимице није упоредива са судбинама црноталасних филмова, али судбина филма Олега Новковића Отаџбина из 2015. донекле јесте. Бави се тужним судбинама српских избеглица са КиМ који живе на ободу града, препуштени самима себи. Влајчић сматра да је реч о једном од наших најбољих филмова из новијих година и да би се, да је снимљен данас, хајка против њега подигла до неба. Овако је само прошао без икакве дистрибуције. За данашње генерације такорећи не по-

Хајка проистиче из потоњих закулисних радњи које често и немају везе с политичким мишљењима, већ их спроводе и саме филмаџије, једни над другима, што сви знају Иван Велисављевић Много је дежурних пиромана и када режимски медији кажу да је нешто антисрпско, пола Србије скочи и настане невоља. Нарочито када пожар распирују и ријалити увозници Медичијевих Милан Влајчић

стоји, али ће будућима бити уметнички вредан документ о промашајима српске спољне и социјалне политике. Помало као ремек-дело Млад и здрав као ружа Јована Јовановића из 1971, који је испрва био приказан свега два пута, да би нови живот добио пројекцијом 2006. у оквиру Феста.

Велисављевић подсећа да је у старој Југославији било притисака и интервенција у филмском пољу, али исто онолико колико и у другим земљама. Чак и мање. Једна Шведска је, рецимо, забранила више филмова него СФРЈ.

„Главна разлика између нашег и тадашњег тренутка је што су и проблематични филмови ипак били снимљени, па се о њима водила полемика. Жилникови Рани радови су доспели на суд, рецимо, али је редитељ на том суду добио прилику да своје дело одбрани и у томе је успео. Раније су филмови стизали до суда, а данас не стигну ни до реализације, иако живимо у демократији, слободи и капитализму“, каже Велисављевић и подсећа да једна сличност ипак постоји – провинцијалност бојазни од опасних филмова.

Наиме, када је Владимир Јовичић у тексту Црни талас у Борби 1969. уочио тај савремени тренд, против њега је користио исти аргумент који се данас користи против „антисрпских“филмова – забринутост због негативне слике која се о нашој земљи шаље у свет. Та провинцијална, ситничарска логика се, наравно, у различитим временима другачије испољавала. Партију и државу је пре пола века бринула негативна слика о достигнућима социјалистичке модернизације, а данас нас саблажњава слика о злочинима које су починили наши сународници.

„У филмовима ’црног таласа’, чија се поетика често заснивала на инциденту присутном у европским арт-филмовима, аутори су често намерно претеривали. Претендовали су и на универзалност, па су се неретко бавили мрачнијим несавршеностима људске природе. О злочинима који су тематизовани у Терету и Главонићевом ранијем филму Дубина два се не претерује, јер су се десили и ту спора и измишљотина нема“, закључује он.

Према мишљењу Миње Богавац, владајући режим је покрио читав идеолошки спектар, па се спискови подобних и неподобних уметника свакодневно мењају. За то је некад била потребна промена власти, а данас је довољна промена расположења, додаје она.

„У лошем систему, уметник има прилику да сачува част тако што ће бити нека врста интелектуалног дисидента. У горем систему, какав је наш, не остаје вам ни то. Изгледа да ћемо сви дочекати својих 15 минута дисиденције, без обзира на то за шта се залажемо. Ту не остаје простора ни за солидарност и чврст став у оквиру професије, јер смо бабе и жабе – аутори дијаметралних ставова, а неким чудом стрпани на исту страну. Већ неко време размишљам да би нам свима било лакше када би цензура постала институционализована. Да се пропише јасан низ правила, па да знамо на чему смо. Овако стихијски спроведена, цензура је најпре збуњујућа“, каже наша саговорница.

Последично, и аутоцензура је недефинисана пракса, јер се не зна шта се сме, а шта не. И величање српства и Србије зна да буде увредљиво, уосталом – Немањићи су ту да нас подсете као „најсрпскија серија у историји Србије“, сматра она.

„Поента је да се схвати да су уметничка дела добра или лоша и да свако добро уметничко дело земљу приказује у добром светлу, ма шта да је његов садржај или идеја. Уколико је у питању критички рад, као држава шаљете поруку да сте демократични и да сте друштво у којем има места за све гласове. Уколико се трудите да гласови буду похвални, нећете успети да направите добро дело, јер уметност није пропаганда доминантне политике. Испашћете смешни, преплашени и мали у очима публике“, закључује Богавац.

Баш као и Србија – зрелошћу, а богами и територијом је све мања, а страх и очајни смех се преплићу и допуњују. По цену оједених гуза и краљевских чарапа.

Препуштен себи самом: Да је снимљен данас, хајка против филма Отаџбина подигла би се до неба. Овако је само прошао без икакве дистрибуције

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.