Претворили су државу у Голи оток

ТАЊА МАНДИЋ РИГОНАТ

Nin - - Садржај - ОЉА БЕЋКОВИЋ

То више није Голи оток да се зна где су ти неистомишљеници. Овај Голи оток обухвата површину целе земље која је медијски покривена. Колика је медијска покривеност, толики је простор за таргетирање људи. Опасна су времена

То више није Голи оток да се зна где су ти неистомишљеници. Овај Голи оток обухвата

површину целе земље која је медијски покривена. Колика је медијска покривеност, толики је простор за таргетирање људи.

Опасна су времена

Постоји много разлога зашто је важно имати ћерку. Један од важнијих би могао да буде да има ко да вас пошаље код лекара кад не приметите да сте изгубили разум. Када верујући да сте прогоњени постанете прогонитељ. Ето, то би био мој први утисак после представе „Балкански шпијун“у режији Тање Мандић Ригонат. Пре него што питам за њен доживљај представе коју је направила, желим да проверим како се иначе држи у овом избезумљеном времену.

Да ли верујеш да прислушкују твој телефон?

Баш ме брига.

Да ли верујеш да постоји тим задужен за скидање и читање порука са Whatts-up-а и да је „пола Београда“ни криво ни дужно на тим мерама?

И за то ме није брига. После документарца о Сноудену, а и филма Оливера Стоуна, можеш да бираш између баш ме брига, или да стрепиш од Великог брата из компјутера, телефона, дронова, сателита, телевизора, пегле и миксера.

Шта је твој штит од те врсте параноје или „параноје“?

Позориште. Кроз представе износим своја осећања, мисли, ставове, и делим то са публиком. И етику и естетику. Ја немам шта да кријем. Смисао онога што радим је откривање, а не скривање. Мој рад је окренут ка јавности. Из пробне сале и сцене покушавам да разумем свет у којем живим, проблеме човека, кроз избор писца, драме, теме, екипе сарадника. Кад си посвећен ономе што волиш и окружен људима са којим се разумеш на најдубљим нивоима, онда дајеш шансу и себи и другима да живиш пуноћу живота упркос болести времена.

Суманути родољуби прописују и шта је родољубље. Некад је љубав да кажеш „Косово је Србија“, а некад је љубав да кажеш „Косово никад више неће бити Србија“

Шта је твој утисак после четири одигране представе „Балканског шпијуна“?

Да смо створили представу која се дубински тиче публике. И то је најважније. Стајаће овације. Листе чекања за карте за новембарска извођења. То су моји утисци.

Шта мислиш, шта је то пред чим публика устаје?

Пред позориштем и пред слободом. Пред врхунском глумом и пред истином. Филм „Балкански шпијун“ има митски статус. Неке реплике су толико дубоко ушле у народ да, кад их изговарају, људи можда и не знају да их је написао Душко Ковачевић, његове реченице се третирају као неко опште добро. Ја сам променила идеолошку матрицу драме и контекст. Све се дешава данас и овде. Илија Чворовић није више политички затвореник који је робијао на Голом отоку, него човек који има педесет година и који је проживео све несреће које су се овде десиле од тренутка писања те драме па до данас. Његов осећај понижености, понижености обичног човека, породица која се распада пред нашим очима у медијској капсули која пумпа и производи друштвену параноју и непријатеље на дневном нивоу, трагизам подстанара као невиног а сумњивог младог човека, мислим да је то оно што публика препознаје као трагедију овог времена и што људе подиже на ноге. И због суза и због смеха. На сцени се све види, а истина и слобода и у најопаснијим временима повезују људе.

Да ли је параноично рећи да оволику производњу друштвене параноје и непријатеља не памти ни оригинални Илија Чворовић, затвореник са Голог отока?

То је питање за некога ко може реално да пореди оно и ово време, не на основу литературе, него искуства живота у оба времена. Људске подлости, зло, мржња, фанатизам, страх, добили су у технологији шпијунирања нове методе. Оно је била једнопартијска држава, а ми смо у као-демократији. Тада је једна партија имала своје непријатеље, а сада је рашомонијада између многих. Теорије завере су врло заводљиве и омиљене у ауторитарним режимима, али оне су средство политичких манипулација разних странака. И позиције и опозиције.

Да ли човек, уколико говори истину, може мирно да спава без страха да ће осванути на насловној страни као новооткривени непријатељ, проневеритељ, издајник, агент...?

Не може. Зато што се овде више не ради о истинама и лажима – него о томе да постоји подобан и неподобан говор у датом тренутку. А ти наративи се вртоглаво мењају. Сава Јањић је био стуб одбране српства, народа, цркве, државе на Косову, па је преко ноћи постао издајник. Суманути родољуби прописују и шта је родољубље и шта је љубав према земљи, али и то се мења по потреби. Некад је љубав да кажеш „Косово је Србија“, а некад је љубав да кажеш „Косово никад више неће бити Србија“. Преко ноћи се мења матрица шта је пожељно да кажеш у датом тренутку. Ако један монах није безбедан од таквог прогона, можемо лако да замислимо колики је страх малог човека који није јавна личност да му име не осване на насловној страни, јер то значи грађанску смрт, то значи да ће бити сахрањен пре него што срце престане да му куца. И кад Илија Чворовић каже: „Живео сам као поштен човек и хоћу да умрем као поштен човек, нећу да ми се име повлачи по насловним странама“, то се препознаје у секунди као реалан страх у атмосфери друштвене, политичке параноје.

Да ли би тај медијски лов могао да се заврши тако што ће неки Илија Чворовић, или још горе Ђура, да се залети да се у име државе и племенитог циља обрачуна са Савом Јањићем, Радом Трајковић, Сергејем Трифуновићем, лидерима опозиције...?

Апсолутно да. С тим што Илија жели да преваспита подстанара, а Ђура, сестра близнакиња, нема дилему шта урадити с издајницима. Лопата, ашов, штрањга, метак, њен су рецепт за зликовце, стране плаћенике. О томе се ради, то више није „Голи оток“да се зна где су ти неистомишљеници. Овај „Голи оток“обухвата површину целе

Када би ти фрајер кога обожаваш долазио у кућу десет пута дневно, макар и са цвећем и испеваним песмама, морао би да ти досади. Престала би да му отвараш врата

земље која је медијски покривена. Колика је медијска покривеност толики је простор за таргетирање људи. Опасна су времена.

Колика је медијска покривеност, толики је простор за свакодневне преносе говора председника, неки од њих су заслужили и да уђу у твоју представу. Где препознајеш смисао толиких обраћања?

У томе пре свега препознајем лошу рачуницу председникових саветника на колико секунди, минута, дана, треба да нам се јавља путем екрана. Када би ти фрајер кога обожаваш долазио у кућу десет пута дневно, макар и са цвећем и испеваним песмама, морао би да ти досади. Престала би да му отвараш врата. С друге стране, то редовно обраћање може да пружи божанствену илузију да председник од нас ништа не крије. Вучић је први који је с народом прешао на ТИ. Његов популистички приступ заснован је на манипулацији: ја Тебе поштујем као човека и зато са Тобом делим своје интимне болове и патње - колико спавам, колико једем, колико читам, колико се жртвујем за тебе мали човече с друге стране екрана. Пре Вучића нисмо имали тај политички говор „ја-ти“, то је новитет. Интимизација у грдњи, похвали, често с очинских висина. Исповедање и проповедање су помешани.

Чега се плашиш кад изађеш из позоришта?

Плашим се будућности. Плашим се тога што је Балкан и даље буре барута које, ако неком падне на памет, може за трен ока да се потпали мимо воље народа који на њему живи. И сад у миру, кад гледаш насловне стране таблоида, ми смо у рату. Хрвати су искључиво усташе, Албанци искључиво терористи. На домаћем терену се производе непријатељи свих боја и узраста. Јавни говор је препун мржње. Сиромаштво видљиво на сваком кораку. А при томе ми заиста јесмо као неки мини билијарски сто на којем светски моћници играју карамбол.

Шта је то што људе и после свих ужаса које смо прошли чини неспособним да препознају очигледно и свесно стварање атмосфере у којој непријатељ вреба?

Количина информација, реалне светске страхоте, ратови, тероризам, у комбинацији са измишљотинама. Као што је атмосферски притисак невидљив, али га осећаш у раздражености, главобољи, поспаности, или полету, тако и прича о атмосферском притиску из медија и притисцима на медије остаје недоказива. Увек ће се наћи неко ко ће рећи: „Наравно да у Србији постоји слобода медија, погледајте шта пише Таблоид“. То је аргумент за слободу. „Нема `Утиска недеље`, али Оља Бећковић пише за НИН - у чему је проблем“? Ево и ти си направила „Балканског шпијуна“у Народном позоришту...

...и нико ме није забранио!

Да ли је то доказ слободе?

Није.

Како није?

То је доказ постојања уметничке слободе, али није потврда постојања истинске грађанске слободе. Све је супротно од онога што изгледа да јесте. То је само доказ да постоји неко мудар ко каже: не би нам одговарало да забранимо ту представу нити било коју другу, нека се они ту празне, нека се они тамо окупљају, нека гледају, дебатују. То је микроплан, који је много мање битан од свега што се ради на макроплану. Прича о слободи је сложена. А свако време има свој појам слободе. Битне стратешке ствари које ће нам одредити будућност, дешавају се ван наше воље. Да ли је тебе неко питао да ли хоћеш да продаш ПКБ? Да ли те је неко питао да ли хоћеш да даш „Београд на води“на онакав начин? Није. Нико својим гласом није никог овластио да доноси лекс специјалисе и узурпира законе ове земље. Цензура у позоришту у старовременском смислу, замењена је цензуром путем новца. Ускраћивањем средстава за продукције представа. Мудрост новог доба није да нешто забрани, него да све третира као једнако битно, односно небитно. Да естрада буде исто што и врхунска уметност, извештај из ријалитија исто што и премијера представе или филма, или интервју с неким истински битним интелектуалцем, научником, уметником.

Тишина у којој се спроводи таква политика говори да већина која је гласала за ову власт нема ништа против? Или је у питању страх неприличан слободном друштву?

Страх поставља границе. Ја не замерам ниједном човеку који је једва добио некакав посао од кога издржава петоро деце што ће сагнути главу. Мислим да он има право да сагне главу из простог разлога што људи с много сигурнијим егзистенцијама нису дошли до оног степена солидарности да се на смислен начин повежу између себе и боре се за оне који су од њих слабији и угроженији. Ја никад не причам ружно о народу и не подсмевам се медијски неписменима који верују пропаганди што пљушти из медија. Алергична сам

У пристојној држави управник Народног позоришта Дејан Савић би поднео оставку после ове скандалчине. У непристојној, реално је очекивати Правду за пи-ар Мирелу

на политичаре који потежу аргументе - народ је глуп, народ је крезуб, народ је лењ, народ воли да плаче и кука... Одвратне су ми све те приче о погрешном народу. Мене занимају елите, људи који имају вишак одговорности, и који утичу на укупну атмосферу у друштву много више од радника у било ком „Гоши“.

Како си разумела изостанак озбиљније подршке људи из културе ресорном министру Вукосављевићу на предлог за укидање ријалити програма на националним фреквенцијама? Као оправдану бојазан да не буду изманипулисани, или као симптом опште заразе теоријама завере?

Мислим да је било природно да људи из културе у овом случају стану на страну министра, без обзира на то шта ко мисли о њему. Психолошки модел који стоји у позадини ових типова ријалитија је неолиберални модел – све је дозвољено у такмичењу – само да победиш! По цену срама, по цену свега - за минут славе и пара. Човек је човеку непријатељ. Ријалити је социјално-психолошки друштвени експеримент, који се поклапа са том неолибералном матрицом политике коју и ова влада подржава. Зато је даљински управљач Владина играчка у борби против ријалитија, а не стварни одговор на ту пошаст.

Како је испало да је Жељко Митровић произведен у пријатеља, а министар у непријатеља кабинета Ане Брнабић?

Тако што Влада штити емитере и новац. Као што се уосталом после петог октобра цела нова влада нацртала на Пинку - што је, по мени, била прва издаја. Немам ја ништа против Жељка Митровића који има право да прави комерцијални програм и да улаже паре у шта год хоће, проблем је са друге стране – ко има право да му додели националну фреквенцију која је наше добро, да је користи против општег добра. Осим ако неко не сматра да је опште културно добро простаклук и агресија, најцрњи примитивизам који бљује из уста ријалити звезда, да је то образовна платформа за децу двадесет првог века у Србији.

Шта би за тебе у овом тренутку значио „рад против интереса земље“?

Човек је комплексан, добра политика храни добру страну човека, а оно анимално у њему своди на најмањи могући ниво. Добробит заједнице није никаква апстракција. Њу мора да осети сваки грађанин на личном плану. Добра политика је пре свега политика поштовања грађанина, али ми смо одавно изгубили статус грађана. Ми нисмо грађани, ми смо кметови на нечијем феуду.

Ко су онда стварни непријатељи нашег друштва?

Они који производе непријатеље су непријатељи. Производња непријатеља на дневном нивоу је непријатељска активност против људске нормалности.

Да ли је било ко из управе позоришта имао бојазан да би представа могла да се препозна као „непријатељско“деловање?

Не знам. Није било минирања процеса рада, проба.

Да ли је необично што на премијери „Балканског шпијуна“није био нико из државног врха?

„Балкански шпијун“је прва премијера у години прославе јубилеја сто педесет година од постанка Народног позоришта, тачније његове Драме. Опера и балет су млађи. Следеће године, Опера ће славити стоти рођендан. Мислим да је на том догађају морао да буде присутан цео државни врх, из поштовања према тој стопедесетогодишњој историји. Баш као што су се окупили да отворе Народни музеј. Драма Народног позоришта је вршњакиња парламентаризма у Србији.

Да ли си питала управника Дејана Савића шта је истина у наводима таблоида о доласку бивше „зечице“на место пи-ара позоришта?

Нисам. Зашто бих кад је зечица све рекла, а управник гостовао на Пинку. Бранислав Нушић је некада био управник Народног позоришта. Истински великани су на сцени Народног позоришта стварали историју и врхунску уметност. Ово што се дешава данас је ругање њима. А за нас, из овог посрнулог времена, ова ситуација је испит: хоћемо ли ћутећи посматрати како се Народно позориште претвара у Задругу 2, или бранити позориште од насртаја непрофесионализма, непотизма, партократије и свакојаког јавашлука? Хоћемо ли и даље живети у паралелним универзумима онога што се дешава на сцени и онога око ње? У пристојној држави Дејан Савић би поднео оставку после ове скандалчине. У непристојној реално је очекивати правду за пи-ар Мирелу.

Премијеру „Шпијуна“, посветили сте Предрагу Ејдусу.

Да. Не минутом ћутања, већ играњем представе одали смо почаст великану. Само два пута имала сам срећу и част да радим с њим. Пеца је био мој Хамберт Хамберт у „Лолити“и Гроф Шебељски у Чеховљевом „Иванову“. У „Иванову“је испевао песму лепоте пролазности, песму о човеку голубије душе, који не може да поднесе идеју да смрт постоји. Љуљушкајући се на дрвеном коњићу с малим бичем у руци терао је смрт што даље од себе, у неповрат универзума који се смеје људској пролазности и сновима о вечности. Кад сунце сија, и на гробљу је весело. Кад има наде, и старост је лепа, говорио је Пецин Гроф, бришући стварне, а не позоришне сузе. Све његове улоге за мене су стварност, никаква фикција. Стварност сцене, истинитости позоришта.

Шта је твој утисак после овог двочасовног разговора?

Ми сад можемо да причамо до прекосутра о политици, и увек ћу имати осећај да причам у празно, да то нема тежину, да је нешто у тој причи лажно и да ми измиче. Али када смо на терену позоришта, онда смо стварно на терену истине. Та истина ће или доћи до срца људи или неће, нема ништа између. Није безазлено када 300 или 500 људи изађе из позоришта са истим осећањем повезаности. Не мора бити тема политике. Ризично је играти се са слободом тог места.

Људске подлости, зло, мржња, фанатизам страх, добили су у технологији шпијунирања нове методе. Оно је била једнопартијска држава, а ми смо у као-демократији. Тада је једна партија имала своје непријатеље, а сада је рашомонијада између многих

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.