НА КРАЈУ, СВЕ ЈЕ ТО ЉУДСКИ

Nin - - Садржај -

Догодило се у Бразилу, али је прича људска и могла би да се догоди и код нас и у било ком другом турбулентном друштву. Наиме, има тај један писац, који се још давно, као млад, прочуо због свог бескомпромисног активизма и због политичке ангажованости својих дела. А сад, по том некадашњем бунтовнику, миљенику левичарске чаршије, однедавна сви сипају дрвље и камење. Кад кажем „сви“, мислим првенствено на слободарски, такозвани други Бразил чија је икона некада био и који га је дизао у звезде.

Још за време диктатуре, он је био перјаница отпора. Храбро се хватао укоштац с моћницима, писао убитачне чланке, оптуживао оштрим речима. Својом елоквенцијом, интелигенцијом и немилосрдношћу у политичким обрачунима стекао је признање демократских кругова у земљи, наклоност иностраних медија и немали међународни успех. С друге стране, звали су га страним плаћеником, издајником, скандал мајстор, алапачом. Храбар, самоуверен и финансијски независан, иницирао је крупне полемике, био на мети таблоида, и по популарности прерастао оно што би се од драмског писца очекивало. Накупио је и армију љутих непријатеља и срчаних поштовалаца.

Дошла је демократија, а он је себи задржао улогу гласа савести. Бавио се правима ЛГБТ, Индијанаца, црнаца, корупцијом, немилосрдно упирао прст, гонио вештице. А кад неког политичара узме на зуб, не пушта. Властима је непрекидно био трн у оку, аконто чега се све више афирмисао.

Кад је левица дошла на власт мало је спустио лопту, почео помало да профитира од минулог труда, али не претерано, чак није презао ни да их нападне, понекад из чисте забаве.

Затим је дошло до пуча, левичари су оптужени за корупцију и збачени с власти, а на чело државе је дошао профашистички полудиктатор. Тада су сви очекивали да ангажовани писац дигне глас против тираније, да кидише као давних дана, али ћорак. Није баш подржавао новог диктатора, али га је игнорисао. Изгледало је да се повукао из политике.

Заузврат, таблоиди су престали да га узнемиравају, померио се из фокуса јавности, једино су његови саборци и поштоваоци били мало збуњени, разочарани, изневерио им је очекивања. Ипак су негде разумели да му је дојадила вишедеценијска херојска борба против система, која не доноси ништа осим популарности, често негативне. Међутим, како је његов успех био директно везан за јавни политички ангажман, помало је, као уметник, пао у други план.

И тако је било све донедавна када се прочуло да је почео да шурује са актуелним, ненародним режимом. Говоре како он њих не прозива да су диктатура а они заузврат финансирају неке његове пројекте, држе га у бордовима, жиријима, ваљда му дају неке хонораре. Оптужују га да је, сад кад је густо, издао идеју.

Кад је недавно по његовом новом тексту постављен комад, негдашњи саборци су се поново огласили. Оптужују га да је продана душа, да је у напону стваралаштва легао на руду режиму, да се из рачуна слизао с диктатором, да тргује својим кредибилитетом. Кажу да он, са својим ригидним ставовима моралне каријатиде, на то нема права. Кажу да му се не може опростити онако како он раније није никоме праштао.

Он формално није променио страну, само се ућутао. Кад га питају шта мисли о режиму, он нема речи хвале, напротив, али више не скаче у очи, него сталожено каже шта код диктатора не ваља, а шта ваља. Нема више цике и вриске. А што се оних државних пара што их прима тиче, ти пројекти за које добија подршку се никако не могу назвати удворичким, нема ту ничега политичког, само он више није онако задрт контраш у вечитом сукобу са режимом, какав је био. Исто и за сарадњу с властима. Он само хоће да помогне у стварима у општем интересу, тако макар каже.

Ја га разумем. Досади да глумиш Дон Кихота, да си у вечитом сукобу противу много моћнијих непријатеља, дојаде толике непријатности којима не постигнеш ништа опипљиво. А и кад дођеш у неке године, почнеш да примећујеш да си провео живот борећи се против ветрењача и да гледаш мање на идеале а више од чега се живи. И питам се ја, чему толика осуда, зар није то људски?

Досади да глумиш Дон Кихота, да си у вечитом сукобу противу много моћнијих непријатеља. А и кад дођеш у неке године, почнеш да примећујеш да си провео живот борећи се против ветрењача и да гледаш мање на идеале а више од чега се живи

Београдски и лисабонски писац и књижевни преводилац, добитник награде „Бранко Ћопић“, коју додељује САНУ

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.