Деградација високог образовања НОВИ ЖИВОТ ПЛАГИЈАТА
Док власт тврди да признавањем спорних диплома и доктората „излази у сусрет студентима“, стручњаци су уверени да мало више „излази у сусрет“појединим интересним групацијама и приватним факултетима
Након што је кроз скупштинску процедуру, као кроз проточни бојлер, пропустио скандалозне измене Закона о високом образовању, министар просвете Младен Шарчевић нашао је за сходно и да објасни свој потез. „Великодушни“гест којим је признао и озаконио спорне докторате и дипломе, оправдао је чињеницом да послодавцима ионако нису битне оне већ стручност кандидата. И додао: „Само диплому не треба да гледа ни држава као послодавац, приватни сектор одавно не гледа, а тек странци неће“. Недостајало je још да каже како би држава могла да уштеди када би се укинуле скупе комисије које процењују нечији рад, јер оне ионако
нису битне имајући у виду да се послови деле по другом критеријуму.
Уосталом, можда и није морао да каже - држава је „као послодавац“то већ доказала пунећи Владу, министарства и јавне службе управо ликовима са спорно стеченим дипломама и неспорним политичким опредељењима. На време је проценила да су сумњиви докторати Небојше Стефановића или Синише Малог апсолутно небитни у односу на благодети које могу беспоговорно да пруже, од рушења у Савамали до спорних и прескупих али светлећих ђинђува којима обасипају „стране туристе“. И зашто би се онда актуелна власт замарала захтевима струке да се преиспитају докторати
који су стечени на девет приватних универзитета и 22 факултета.
Формално, држава се тиме није ни бавила. Измене закона послате су у процедуру уз најаву да се регулишу два крупна проблема: ангажовања лектора српског језика на високошколским установама у иностранству и проблем функционисања органа управљања и органа пословођења високошколске установе. А онда је, између редова, уметнуто оно што је струка назвала „наградом за нерад, за оне који иду преко везе и за оне који покушавају да преваре систем“. У члану 14, којим се мења стари члан 127, изостављено је да се дипломе могу поништити у случају плагијата и оставља се на вољу
високошколским установама да саме о томе одлучују иако оне по правилу штите свој углед и углед својих професора (случај Синише Малог). Потом је у члану 18 одлучено да се признају докторати одбрањени на факултетима који нису имале акредитацију, уз образложење да није сасвим тачно да је нису имали, а и да нису студенти криви за то. Бар тако тврди министар Шарчевић, објашњавајући да се ради о приватним факултетима који су прошли два круга акредитације, а онда је Комисија за акредитацију „пријавила да је кобајаги истраживала да 20 приватних факултета није пријавило докторске студије после ’Болоње’“. Међутим, струка сматра да је проблем комплекснији, да није у питању хир Комисије за акредитацију већ потреба државе да изађе у сусрет појединим интересним групацијама, али и установама које су фабриковале докторате без адекватних дозвола.
За Душана Теодоровића, председник Одбора за високо образовање у САНУ, ту нема дилеме: „Прва ствар која би морала да се уради је поништавање свих незаконито стечених доктората. Ту нису остварени научни доприноси који су компатибилни са савременом науком у свету, већ се ради само о добијању титуле. Велики део тог кадра запослио се претежно на приватним факултетима и високим струковним школама и они сада репродукују такав исти кадар што дефакто значи – ми сада убијамо земљу. Притом, држава неће да слуша значајне људе са универзитета (значајне не зато што су се самопрокламовали да су значајни већ зато што имају научне референце) и имам утисак да је разлог то што су направили паралелни школски систем у приватном образовању у ком њихови кадрови добијају титуле и звања и формално стичу услове да буду постављени у државну управу, јавна предузећа и министарства. Највећи број људи стиже са Мегатренда, а када би се гледала научна цитираност, Мегатренд је на три промила од Универзитета у Београду“.
Међутим, реч струке ни овог пута није била у игри, баш као ни прошле године када је по хитној процедури и без јавне расправе СНС у парламенту усвајао Закон о високом образовању у ком је „пропустио“да реши питање спорних диплома. Али није пропустио да изгласа закон по ком им се више неће догодити да неко стручно тело постави питање како се штанцује високообразовани кадар. Због тога је укинута Комисија за акредитацију, а образована су нова регулаторна тела задужена за квалитет високог образовања у којима извршна власт и Министарство просвете имају апсолутну већину. Формирано је Национално акредитационо тело у чији Управни одбор улази само један члан на предлог Конференције универзитета Србије и један из састава високих школа, док чак пет чланова предлажу Министарство и Привредна комора. Такође, извршна власт је обезбедила апсолутну већину и у Националном савету за високо образовање, због чега је прошле године пет угледних чланова, рачунајући и председника САНУ Владимира Костића, поднело оставку. Е, тек онда је „права“измена закона могла да почне.
У угодном одсуству струке, Министарство просвете је преломило да ће не само спорни докторати бити признати, већ и дипломе оних студената који су уписивали неки степен студија за који нису поседовали услов. Предлог је угуран у скупштинску процедуру заједно са законом о пензијама (за јавност далеко атрактивнијим) и могао је да се провуче у апсолутној тишини и без медијске пажње. Само они који су пажљиво слушали пренос седнице могли су да чују усамљени глас Александре Јерков из ДС-а, која је рекла: „Да ли постоји заиста и један случај да сте решили било који проблем тако да не буду награђени они који су мували, да не буду награђени они који су кршили законе, да не буду награђени они који су гледали само да заобиђу правила и иду преко везе? Није вама први пут да признајете дипломе оних који немају услове да дипломе издају. Имамо случај нашег колеге Зукорлића, чији универзитет функционише на основу мишљења Владе да се његове невалидне дипломе имају сматрати валидним, тако да је то само наставак ваше политике.“
У истој тишини је остала и антологијска реплика Александра Мартиновића, шефа посланичке групе СНС-а, која би могла да будућим поколењима послужи као дефиниција напредњака за високо школство. Одговарајући посланици која је управо докторирала на државном универзитету уз поштовање свих академских правила и са докторатом који је изложила на јавни увид, Мартиновић је рекао (оригинални цитат из стенографских бележака): „Што се тиче, како каже госпођа Јерков, мувања, ја сам овде доносио индекс председника моје странке и председника Републике Србије, Александра Вучића. Јавно сам читао оцене које је Александар Вучић добио на Правном факултету и ви до сада нисте показали, ви који стално причате о неком мувању, о неким лажним докторатима, о томе како је неко неког преварио, како држава некога штити само зато што је члан СНС, ево, ја вас молим, покажите ви индекс ваш, ваших политичких лидера, па да видимо ко је мувао... ја ћу донети поново индекс мог председника Александра Вучића, а ви донесите индекс било кога од вас“.
Дакле, Мартиновић неће донети свој индекс (чак ни докторат који нико не спори, да се не види да је образованији од свог председника), ни директора БИА, ни министра полиције... већ ће упорно читати Вучићев индекс у нади да ће цео СНС моћи да стане иза тог једног јединог индекса, као да су сви напредњаци учлањењем у странку дипломирали са страначким председником. И као да је диплома Правног факултета врхунац (какве постдипломске студије и какви докторати, они и само они имају индекс над индексима – Вучићев). Или, што би било много горе, као да је тај индекс једини који напредњаци имају а који није био последица мувања.
Мада је у овом тренутку све то небитно (мимо овација Вучићу, које су увек битне), ако је неко и мувао донет је закон којим ће се потврдити да није.
Прва ствар која би морала да се уради је поништавање свих незаконито стечених доктората Душан Теодоровић