С ону страну пораза

ГРАЂАНИ ПРОТИВ РАЗГРАНИЧЕЊА

Као што се данас у Србији не зна шта је тачно Косово – независна република, аутономна покрајина, митолошки простор, срце или слепо црево Србије, све или ништа од наведеног – тако се не зна ни шта би разграничење подразумевало. Ако je повлачење границе, који су услови? Ако је размена територија, која је судбина Прешева, Бујановца и Медвеђе? Има ли Република Српска неку функцију у тој једначини? Шта радити с немало Срба јужно од Ибра и тамошњом културном заоставштином? Док се одговорност због конфузије по првом питању не може потпуно пребацити на слаба напредњачка и јака Вучићева плећа, одговорност због нејасноће гледе разграничења потпуно је њихова, будући да је разграничење постало мирођија из чорбе бљутавог, а зачињеног унутрашњег дијалога коју су сами закували.

Отуда и наизглед збуњујући резултати ЦеСИДовог истраживања јавног мњења о разграничењу с Албанцима као солуцији. Чак 21 одсто испитаних „уопште не подржава“, а 23 одсто „не подржава“разграничење, док га седам одсто „у потпуности подржава“, а 18 одсто „углавном подржава“. Четрнаест одсто је рекло да им је „свеједно“, а 17 одсто није дало одговор.

Могло би се рећи да је Вучић онда у праву кад каже да је његова политика спрам Косова макар на путу да доживи пораз, али, поново, прво би се морало знати је ли разграничење, шта год подразумевало, заиста његова политика, а потом шта значи пораз – одустајање од унутрашњег дијалога, преговора с Приштином или нешто треће.

Извесно је само да је убедио гласаче да су за све они криви. У истом истраживању се закључује да СНС има 53,3 одсто подршке грађана, а следи га СЗС са 15,3 одсто. Цензус би прешао и СПС са 8,8 одсто подршке, а нешто испод цензуса су Александар Шапић (4,9), ПСГ и СРС (по 4,2).