Ловци на вештицу

Nin - - Панорама - МИРОЉУБ СТОЈАНОВИЋ

Категорија дечјег филма у српској кинематографији готово и да не постоји. Једва четири дугометражна играна филма у последњих једанаест година речито говоре о помањкању интереса за овом врстом филма. Дефицитарна филмска врста у сваком смислу, дечји филм је у српској кинематографији осуђен на лагано одумирање, што је трагично, има ли се у виду да су поједине светске кинематографије, каква је иранска, на пример, у појединој својој фази, светску репутацију стекле управо на филмовима о деци и за децу.

Отуд појава филма Злогоње, без обзира на учинке, радује и охрабрује. А и учинци у овом случају нису толико занемариви да овај филм изузетне племенитости не задобије адекватну пажњу. Злогоње су настале (О по делу Јасминке Петровић дугмету и срећи), која се јавља и као косценаристкиња филма. У фокусу филма је десетогодишњи дечак Јован, погођен церебралном парализом. Без пријатеља, Јован се најрадије препушта световима маште у којима се у својству суперхероја бори против злочина и неправде. У његов догађајима редуковани дечји живот изненада улази Милица, нова другарица у разреду, која у клупи седи до њега. Милица придобија Јована за помоћ против очеве нове изабранице за коју је убеђена да је вештица…

Светови детињства у овој филмској транспозицији не изневеравају основну списатељску идеју, иако су уочљива поједина одступања. Оно што је у Злогоњама најуочљивије а и најквалитетније, јесте веома добар глумачки ансамбл. Сви су добри без изузетка почев од Михајла Милавића у улози дечака Јована, а Силма Махмути у улози Милице је право мало глумачко откриће. Осим што је катализатор читавог филма, она у улози Милице бриљира и својим неоспорним глумачким талентом једнако као и енергијом којом одише сваки кадар у којем је. Злогоње су, у својим успелијим тренуцима, својеврсна ода пријатељству, духу заједништва и заједници, самоиницијативи, пожртвованости и несумњивој акцији. Оно што је у том филму добро ван сваке сумње, јесте његов антидефетистички став према животу и свету, поверење у имагинацију и емпатију, а одсуство дидактике је не само квалитет него његово суштинско обележје.

Уочљиве мане овог филма нису нешто што би било пресудно за његову рецепцију, али је штета што још мало додатног напора није уложено у разрешавање драматуршких неспретности, мотивационог плана, повремено конфузних тренутака или чисто техничких пропуста (откуд малолетно дете у аутобусу градског превоза у пола четири ујутру, који, узгред, једва функционише и у саобраћајном шпицу, а детету је минут пре тога била понуђена вожња колима?...).

Такође, Злогоње нису дело адекватне измене ритмичких планова, те му отуд можемо приговорити да је добрим делом раван филм. Известан несклад постоји и између једне од замисли овог филма да буде у функцији стабилизације породице и породичног живота и фактичког Миличиног пристајања на очеву нову партнерку… Колико год био проблематичан,

Злогоње редитеља Рашка Миљковића је добродошло освежење у посусталом српском филму. У временима која профитабилизују безмало сваки наратив, Злогоње су филм несумњиво ретроградног сензибилитета.

Светови детињства у овом филму не изневеравају основну списатељску идеју, иако су уочљива поједина одступања. Оно што је у Злогоњама најуочљивије а и најквалитетније јесте веома добар глумачки ансамбл

Филм: Злогоње Режија: Рашко Миљковић Улоге: Михајло Милавић, Силма Махмути, Јелена Ђокић, Бојан Жировић

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.