Полапотица

Nin - - Панорама - ДРАГАН ЈОВАНОВИЋ Дугогодишњи колумниста НИН-а

Или: ако смо до пред сам крај 19. века упражњавали лапот, зашто данас не бисмо имали закон о еутаназији

Још се купам у Мокранском врелу и купаћу се до Митровдана, све ако ме Мокранци и прогласе за лудака. А после, видећемо. Можда се купам и до првих снегова, као некад, у древна хиперборејска времена... Елем, у недељу, пливам у врелу, кад, дави се једна бубамара! Допливам до ње опрезно, трудим се да не правим таласиће да се јадна не успаничи још више. Јер, и овако млатара ножицама у празно окренута на леђа. Мени се срце стегло од призора, па јој шапућем: „Стрпи се још мало, бубамарице, стрпи се још мало, девојчице!“Подметнем длан испод бубамарице, па пливајући једном руком, ајд’ полако до обале. Допливам до камене ограде, али бубамара неће на стење. Лепше јој је на мом домалом прсту, тачније, на мом келтском прстену који сам на поклон добио од нишког бајкера Џоплета који је познат по томе што је спевао песму „Мирис Кашмира“.

Питам бубамару зашто је засела на мом келтском прстену? Да ли хоће да ми стави до знања да је дошла, управо, са Стоун Хенџа где се друидски старешина зове Драгон или ме се то Биља ужелела?! Али, гле, бубамара долази из Русије! А дошла је да ми каже како је „мој Алек у Москви добио од Путина по пиксли“! Рекавши ми ово, бубамарица осушених крила одлете пут Кремља да види шта се тамо спрема за Дачића...

Мене, пак, прогања Полапотица! Откако ми је Мајор саопштио да се поред Бабушнице налази ово место, не могу, никако, да се смирим. Зашто? Како зашто?! Тамо, у Полапотици, забележен је последњи лапот, породично убијање стараца и то, ту, недавно, 1884. године. Дакле, скоро четрдесет година после Берлинског конгреса, када смо као Краљевина Србија примљени у ондашњу Европску унију, а којој мој Алек безуспешно стреми. Ах, краљ Милан! Муку је мучио са лапотом, са тим „варварским“обичајем у источној Србији. А још цар Душан је палио на ломачи оне синове који су лапотирали своје очеве тако што су им, испод записдрвета, стављали погачу на главу и по њој ударали тојагама или секирама све вичући: „Не убијамо те ми, већ овај хлеб који једемо!“

Мики Луле пристаје да ме вози до Бабушнице, то јест, Полапотице. Кад, брале, тамо, шатро, нико ни не зна шта је лапот?! Ајд’ што не знају ови млади, али не знају ни они најстарији. Сви нас, пак, упућују на Радомира који држи продавницу насред села. И да видиш, Радомир ми поклања књигу Негована Тодоровића и Векослава Пејчића. У књижици је и кратко поглавље о лапоту. По једној причи, старац се облачио у најсвечаније и весео ишао на лапот, а сеоски биров је позивао цело село да присуствује лапоту испод записдрвета.

К. Г. Јунг, мој гуру из Швице, има своје мишљење: „Пошто је лапот нешто што је супротно хришћанском учењу, испада да су том суровом обичају прибегавали староверци. Него све нешто мислим да су у Полапотици, поред данас неприступачног запис-дрвета, и комунисти, после рата, ’лапотирали’ државне непријатеље. Према томе, да сам на твом месту, не бих прихватио идеју твог Мајора да тамо идеш војним хеликоптером, иако, данас, наводно, не владају више комунисти. Али, све и да је тако, ти си, мој дечаче, државни непријатељ за све режиме!“

Враћам се са Микијем Лулетом необављена посла из Полапотице не стигавши до места где се вршило лапотирање.

Код Видовог храма, у мом Видову, сачекује ме моја Црна:

„Ако си толико душеван па спасаваш и бубамаре из врела, зашто се не упустиш у кампању за легализацију еутаназије да се омогући достојанствена смрт старим особама које се муче по болницама. Имам осећај да би Ана Брнабић, иначе, пореклом из Бабушнице, идеју о еутаназији смело прихватила. Није ли, недавно, и то у Женеви, храбро рекла да је Косово само јужна српска покрајина?“

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.