Крезуби Тигар

КАД СТРАНАЧКИ МЕНАЏЕРИ СПАСАВАЈУ ПОСРНУЛА ДРЖАВНА ПРЕДУЗЕЋА

Nin - - Садржај - МИЛАН ЋУЛИБРК

Фабрику из Пирота од средине 2017. воде Вулинови кадрови, људи који су са њим радили док је био министар рада. Дошли су да зауставе пропадање а њихов ефекат је још већи пад прихода и раст губитака, који су већ за 1,4 милијарде динара већи од капитала

Ал` га је оправио, остали само дугмићи. Овако би најкраће могао да се опише успех који је Владимир Илић, бивши државни секретар за рад, запошљавање и социјалну политику, партијски друг и десна рука некадашњег ресорног министра и лидера Покрета социјалиста Александра Вулина, постигао као в. д. директора Тигра из Пирота.

Илића је држава пре нешто више од годину дана послала у Тигар да спаси шта се још спасти може, али је све јасније да ће под његовом диригентском палицом Тигар остати и без оно мало преосталих зуба. Другачије, додуше, тешко да је и могло бити ако се има у виду да је кризни менаџмент поверен човеку који никада раније није водио ниједну компанију. Уместо да се фирма на умору повери искусном менаџеру, држава је одлучила да у Пирот пошаље партијског човека у чијој радној биографији пише да је до августа 2017. био државни секретар у Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, који је пре тога три године обављао дужност директора Градског центра за социјални рад у Београду и десет година радио као правник.

Зато не би ни требало да чуди што је ових дана цена једне акције Тигра, који је формално акционарско друштво, али у коме је држава, посредно и непосредно, већински власник, пала на само 41 динар, што је и најнижи ниво у последње три године. Поређења ради, пре него што је на место в. д. директора постављен Вулинов партијски колега, једна акција вредела је 50 одсто више. Шта тек рећи ако се

има у виду да је у јеку финансијске кризе, у јесен 2008, пре тачно 10 година, акција Тигра вредела 940 динара.

Не треба бити финансијски експерт па закључити да се Тигру црно пише. Тренутно је, на основу података из консолидованог финансијског извештаја за прву половину ове године, губитак за 1,4 милијарде динара већи од капитала, што буквално значи да компанија више не вреди ништа.

Тим пре чудније звуче речи в. д. директора на недавно одржаној Скупштини акционара, на којој се Владимир Илић хвалио како је од 6,1 милион евра прихода чак 73 одсто потиче од извоза, да је производња повећана за 14 одсто, извоз за 23 процента, да приметно расте тражња кључних купаца, да су добијени неки тендери за 2018, да је реализација једне од зависних фирми, Фабрике хемијских производа удвостручена, да су уговорени нови извозни послови...

„Терцирао“му је председник Самосталног синдиката Слободан Петровић, по чијим се речима са доласком Илића на чело фирме „јасно види да ће Тигар успешно наставити излазак из кризе у коју је упао пре неколико година“, уз тврдњу да су „заједничким снагама руководство и синдикат допринели опоравку Тигра“. Шта би тек било да га нису опоравили?

Да ли је могуће да je и сам Илић заборавио да је лично потписао извештај у коме се јасно прецизира да су у првом полугођу 2018. приходи од продаје робе, производа и услуга пали за седам одсто, на нешто више од милијарду динара, док је нето губитак више него удвостручен, са 65,6 на 143,5 милиона динара! И то је таман мера успеха једног од функционера Вулиновог Покрета социјалиста, кога је Влада именовала за в. д. директора управо прошлог лета.

Није Илић био једино појачање за посрнули Тигар. У пакету са њим, за председника Надзорног одбора именован је Драган Тодоровић, који је, као и Илић, за Вулиновог вакта био државни секретар у Министарству рада, а додатна квалификација му је свакако што је у то време био заменик председника, а сада је члан председништва Покрета социјалиста. Тодоровић је у почетку говорио да је у Тигру „оформљен нови тим људи како би се унапредило пословање, повећао раст и производња компаније“и да су на одговорне положаје дошли људи „првенствено због својих квалитета, као стручна и одговорна лица, који су и у досадашњем раду пружили завидне резултате“. Није се, међутим, дуго задржао у Пироту. На месту председника Надзорног одбора наследила га је Јелена Бечановић, заменица Вулиновог шефа кабинета док је лидер Покрета социјалиста био министар рада. Ко управља Тигром види се и по томе што је у Надзорном одбору и Дејан Јовешић, бивши специјални Вулинов саветник.

И пре него што је постављен актуелни менаџмент, Вулинови кадрови су ведрили и облачили у Тигру, али нису били једини. До 3. јула 2017. члан Надзорног одбора био је и сада већ бивши члан СНС-а Александар Радојевић, бивши посланик те странке, лекар у Здравственом центру „Драгиша Мишовић“у Чачку, али и сувласник две приватне фирме - Агро еко ком и Арс-Андезит. Иако би на први поглед то могло звучати као добра препорука, није тако, јер је Радојевић прву фирму основао још 2005. са Вјекославом Марковићем из Швајцарске, али је она неактивна и већ седам година нема прихода, а другу је отворио 2007. са извесним Зораном Симовићем, али она последњих година није доставила ниједан финансијски извештај АПР-у.

Са таквим, политички пробраним кадровима финансијски резултати Тигра били би сигурно много гори да део дуговања држави није претворен у капитал, што се своди на опрост дугова.

Само у последњој тури, закључком Владе из јуна ове године, у трајни улог су претворене 193 милиона динара тешке обавезе, од чега су само дугови фондовима за пензијско и здравствено осигурање били 106,5 односно 39,7 милиона динара. То је, међутим, само кап у мору, јер је претходно, током 2016. и 2017. у четири наврата фабрици из Пирота, конверзијом у капитал, практично опроштен дуг од чак 2,9 милијарди динара – већи од годишњих прихода компаније! На тај начин држава је, заједно са Акционарским, пензионим и здравственим фондом поново постала већински власник Тигра уместо малих акционара, који се одавно ништа више и не питају.

Али и пре него што је држава власнички преузела Тигар, актуелна власт сменила је претходно руководство и под оптужбом за корупцију и злоупотребу службеног положаја 2013. ухапсила је неколико руководећих људи, на челу са дугогодишњим директором Драганом Николићем. Нико од њих није осуђен, али је Николић четири године касније преминуо. У тренутку његове смене Тигар је имао уговорен извоз за око 45 милиона евра, док је ударна вест ове године била да ће финска војска купити од Тигра 15.000 пари гумених чизама за 660.000 евра. Пре пет година у фабрици је радило 2.000 а сада ради око 1.200 људи.

Конверзија „старих“дугова у капитал требало је да олакша посао новом директору, али је он у међувремену успео да направи нове. Без обзира што су неки медији скорашњу вест о извозу гумених чизама за финску војску најавили уз наслов: „Много посла, рад у три смене, вратио се оптимизам“. Можда и јесте, али само зато што ни сами запослени заправо не знају праву слику. Последњи пут Тигар је био у плусу давне 2008. Пословни приходи годинама падају, а укупан дуг - упркос томе што им држава прашта дугове - стално расте са малим шансама да ствари у Тигру крену набоље. А и како ће док уместо врхунских менаџера компанијом управљају социјални радници, а за воланом на путу ка модерној тржишној, дакле капиталистичкој привреди, седе проверени кадрови Покрета социјалиста.

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.